Posle šest meseci debate, SAD su, pre nekoliko nedelja, konačno usvojile dodatni paket pomoći Ukrajini. Ali dok bi municija uskoro mogla da stigne do trupa na liniji fronta, istina je da ako SAD a njeni saveznici ne menjaju način na koji podržavaju rat, verovatno će biti premalo i prekasno, piše u analizi za Politico Mark T. Kimit, penzionisani američki general.
Pre dve godine, ugledni vojni analitičar Set Džons primetio je da se ruska vojska urušava. Ali u oštrom preokretu sreće, on sada iznosi daleko zabrinjavajuće mišljenje da je ukrajinska vojska „u sve opasnijoj poziciji protiv svojih ruskih osvajača“.
I dok je još prerano za razgovore o porazu, Džons je tačno primetio da „bez jasne američke strategije i kontinuiranog snabdevanja zapadnim oružjem, obaveštajnim podacima i obukom, Putin bi mogao da pobedi“.
Takva strategija bi zahtevala najmanje tri elementa da uspori i preokrene napredovanje Rusije: prvo, administracija SAD i njeni saveznici iz NATO-a morali bi da olabave restriktivna pravila angažovanja koja su postavili na opremu koju je isporučio Zapad, dozvoljavajući Ukrajini da upotrebi pomenutu opremu u svom punom potencijalu.
Britanija je već ublažila pravila angažovanja, ali ograničenja koja su nametnuli drugi, sprečavajući Ukrajinu da vrši prekogranične napade i da napada krunske dragulje ruskog raspoređivanja, kao što je Crnomorska flota, moraju da prestanu.
Zabrinutost zbog ruske eskalacije dovela je do neaktivnosti Zapada. Ali ako je odgovor Izraela na prošlomesečni iranski napad bespilotnim letelicama i raketama pokazao nešto, to je da je snažan odgovor — a ne samoodvraćanje — najbolji način da se suprotstavi totalitarnim pretnjama.
Autokrate vide uzdržanost i oprez kao znak slabosti; vide snagu u rešenosti.
Drugo, vreme je da preuzmete veće rizike sa američkim i zapadnim vojnim akcijama. Dok dodatak omogućava američkom predsedniku Džou Bajdenu da zaroni u postojeće zalihe oružja i municije, ogromna količina spremne i smrtonosne opreme ostaje zadržana za druge vanredne situacije širom sveta, obuku i testiranje.
Ovo gomilanje resursa je potpuno razumljivo, jer komandanti širom sveta žele da budu sigurni da su, kao što general Pol LaKamera – američki komandant u Južnoj Koreji – uvek podseća svoje trupe: „spremni za borbu, večeras“.
Ipak, neuspeh u Ukrajini bi mogao da podstakne sam rat koji su naši vojnici na mestima kao što je Koreja spremni da ratuju. Protivnici kao što je severnokorejski lider Kim Džong Un primećuju oklevanje SAD da podrže prijatelje i saveznike – isto tako čini i Kina dok gleda preko Tajvanskog moreuza.
Ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom potrebno je više municije, a komandanti poput LaCamera bi trebalo da vide posledice po svoje misije, ako Ukrajina padne u ruke Rusije – čak i ako cena proiziđe iz njihovih zaliha.
Sve u svemu, zvaničnici američke vojske primećuju da je trenutni rizik u podršci Ukrajini „upravljiv“, ali vreme je da se preuzme malo više rizika i uroni dalje u te zalihe kako bi se sprečio potencijalni poraz.
Pobeđivanje u ratovima je skupo, ali ni približno tako skupo kao gubitak.
Pored toga, dok bi uranjanje u ove zalihe trebalo da bude privremena svrsishodnost, rat je razotkrio veliki problem u logistici ratnih borbi.
Čak i da je dopuna usvojena u oktobru prošle godine, sada znamo da je američka vojna proizvodna baza – i baza njenih evropskih saveznika — premala da podrži čak i konvencionalni rat srednje veličine poput Ukrajine. Drugi rat bi bio katastrofalan.
Na primer, iako su herkulski napori udvostručili proizvodnju američkih artiljerijskih metaka na 28.000 mesečno, Rusija ispaljuje u proseku 10.000 metaka dnevno.
Ruske jedinice na ukrajinskim linijama fronta možda trpe užasne stope žrtava, ali to nije zbog nedostatka logistike.
Konačno, američka administracija treba da obezbedi mnogo više vođstva kako bi inspirisala Zapad da ostane u ovoj borbi. Demokratije su nestrpljive, a drugi svetski događaji često menjaju fokus.
Već sada Gaza i potencijal za regionalni rat na Bliskom istoku, predstojeći predsednički izbori u SAD i suđenja bivšem predsedniku Donaldu Trampu skreću pažnju sa pogoršanja situacije u Ukrajini.
Bajdenova administracija mora da podseti američki narod, u svakoj prilici, na cenu neuspeha u Ukrajini. A taj fokus takođe mora uključiti veliku informativnu kampanju za rešavanje ozbiljne neravnoteže u ljudstvu u ovom ratu — Rusija trenutno ima prednost tri prema jedan u raspoloživoj vojnoj sili.
Dakle, dok Ukrajinci znaju da se suočavaju sa egzistencijalnom pretnjom, Rusija se ne suočava sa takvom dilemom.
Zapad je već godinama podvrgnut ruskoj propagandi i psihološkom ratu, ali mi imamo jednako robustan skup alata – i vreme je da ih u potpunosti iskoristimo.
U Ukrajini, trenutni rat iscrpljivanja ide u prilog Putinovoj strategiji. Putin je i dalje ubeđen, kao što je Tolstoj jednom napisao, da su „vreme i strpljenje najjači ratnici“. Ali ovo ne može biti sezona u kojoj se maksima pokazuje tačnom.
Kongresni dodatak je bio neophodan, ali nije dovoljan da se preokrene pogoršana situacija u Ukrajini. Vreme je da olabavimo lisice koje smo stavili na Zelenskog i dozvolimo mu da koristi oružje i opremu koju obezbeđujemo.
Vreme je da rizikujemo sa našim ratnim zalihama i damo Zelenskom ono što je potrebno njegovim vojnicima. Vreme je da podsetimo ovu zemlju na ono što Putin svakodnevno govori svojoj zemlji — da je gubitak u Ukrajini pretnja našoj bezbednosti.
Vreme je da skinete rukavice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.