Vreme odluke za Evropu

Neposredno nakon referenduma o Bregzitu u junu 2016, 27 članica EU pristalo je na „Mapu puta Bratislava“, iscrtavanje kursa za budućnost bez Velike Britanije. Godinu dana kasnije, lideri EU okupili su se u Talinu i usvojili „Lidersku agendu“ kao „vodilju akcija EU do izbora za Evropski parlament u maju 2019“. EU se sada sprema za samit u Sibiju, u Rumuniji, gde će ti planovi biti finalizovani.

Na kraju, EU će konačno biti suđeno na osnovu rezultata, a ne rezolucija. Tokom protekle decenije blok se suočio sa dva dubinska izazova, a sada je u procesu suočavanja sa trećim. Prvi je kriza evra, koja se mogla okončati propašću ideje o zajedničkoj valuti. Umesto toga, održan je niz samita, a Evropa je pokušavala nekako da se iskobelja. Vremenom su se države članice počele oporavljati i usvojeni su novi instrumenti za koordiniranu ekonomsku politiku unutar evrozone.

Kada je EU počela da stiče poverenje javnosti, pogodila je izbeglička kriza 2015, koja je na neke zemlje uticala mnogo više nego na druge, otkrivajući očite nedoslednosti u primeni zajedničkih pravila o kretanju ljudi. Broj onih koji traže azil u Evropi značajno je opao od tada, ali strah od povratka 2015. i dalje proganja glasače. Šire gledano, postoji sve raširenija svest o tome kako sukobi sa Bliskog istoka i demografski trendovi u Africi mogu da ugroze evropsku stabilnost.

Sada dolazi treći izazov: predstojeći izlazak Britanije iz EU. Imajući u vidu da britanska premijerka Tereza Mej nije uspela da obezbedi parlamentarnu podršku za svoj pregovarački dogovor vezan za istupanje zemlje iz EU, Britanija je usred političke krize, a lideri EU nemaju izbora sem da gledaju sa strane dok se drama odvija. Država koja je nekada predvodila svet, sada ne može ni samu sebe da vodi.

Kako se izbori za Evropski parlament približavaju nema vremena za opuštanje. Nakon horora Bregzit referenduma i izbora Donalda Trampa za predsednika 2016. obnova nade došla je izborom Emanuela Makrona za predsednika Francuske 2017. Ali, u 2018. evropska perspektiva vraća se u stanje duboke neizvesnosti – nigde više nego u samoj Francuskoj. Ne može se reći šta će doneti 2019.

Ono što znamo jeste da upravljanje širom EU postaje sve veći izazov jer velike političke partije gube podršku pošto ih prestižu nove partije i pokreti sa obe strane političkog spektra – levog i desnog. U takvom sve fragmentiranijem i polarizovanijem političkom pejzažu proces formiranja nacionalnih vlada postaje dug i težak; čak i Švedska sledi ovaj nesrećni novi obrazac.

Činjenica da se ekonomski rast širom EU usporava i da je to bio slučaj i pre izbijanja masovnih protesta u Francuskoj i sukoba Italije sa EU oko predloženog budžeta čini stvari još gorim. Dok je populistička vlada u Italiji za probleme u svojoj zemlji pokušavala kriviti birokratiju EU u Briselu, Makron je na zabrinutost javnosti odgovorio pozivanjem na jače institucije EU.

Ali obe perspektive zanemaruju činjenicu da promene zavise od politički bolnih domaćih reformi. Osim toga, bez obzira na to koliko još nemačka kancelarka Angela Merkel ostane na funkciji već je jasno da nemačka podrška „uniji transfera“ nije u opciji. Sada preti opasnost da će politička neizvesnost u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Britaniji otvoriti vrata za populiste i samoproklamovane „liberalne“ demokrate poput mađarskog premijera Viktora Orbana da podižu nove zidove (fizički kao i metaforički) i mobilišu duhove nacionalizma.

Štaviše, evropsko spoljno okruženje postalo je opasnije. Iako je pažnja sveta trenutno usmerena na rizik od eskaliranja kinesko-američkog trgovinskog rata, pretnja od podjednako destruktivnog transatlantskog sukoba ne može biti ignorisana. Izgleda da Tramp iskreno veruje da nemački automobili na ulicama NJujorka predstavljaju pretnju po američku nacionalnu bezbednost. Bude li se jedno jutro probudio i rešio da uvede velike uvozne carine na evropske automobile, stvari bi mogle postati veoma loše, veoma brzo. Mnogi evropski političari koji su ubeđeni da su američki tehnološki giganti pretnja po evropsku bezbednost pozdravili bi priliku da preduzmu snažnije korake protiv njih. Ukoliko SAD budu reagovale istom merom, žrtve bi se brzo nagomilale.

Takođe se ne smeju zaboraviti rastući geopolitički i humanitarni izazovi na periferiji EU. Tramp, vođen opsednutošću Iranom, čini se da namerno otežava aktuelne sukobe na Bliskom istoku. Bilo bi apsurdno misliti da će se ruski predsednik Vladimir Putin uzdržati od mešanja u predstojeće predsedničke i parlamentarne izbore u Ukrajini. Ruska blokada Kerčkog moreuza – ulazne tačke ka strateški važnom Azovskom moru – i vojno jačanje na Krimu ukazuju da Evropa mora biti na oprezu.

Kako bi upravljala ovim i budućim izazovima, EU će morati da se redefiniše počev od 2019. U sve opasnijem geopolitičkom okruženju, mora početi da se priprema za digitalnu revoluciju ili rizikuje da dugoročno plaća globu.

„Mapa puta Bratislava“, „Liderska agenda“ i predstojeći samit u Sibiju su dobri i neophodni. Dok je 2018. bila godina konfuzije, 2019. biće godina za donošenje odluka. Evropski lideri moraju da se suoče sa brutalnim realnostima promenjivog sveta. Samo tada će birači imati poverenja u njih da kreiraju novi put ka budućnosti mira i prosperiteta.

Autor je bivši premijer i ministar inostranih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org