Vreme za Nemačku

Drugi je – „Evropska komisija“. Ali Pol Lever, bivši britanski ambasador u Nemačkoj, nudi jasniji odgovor: „Berlin vlada“ je naslov njegove nove knjige, u kojoj on piše: „Moderna Nemačka je pokazala da politika može da postigne ono za šta je bio potreban rat“.

Nemačka ima najviše stanovnika u EU i njen je osnovni ekonomski pogon, sudeći prema tome da čini 20 odsto BDP ovog bloka država. Čini se da je teško odrediti zbog čega je Nemačka toliko ekonomski uspešna. Ali tri jedinstvene karakteristike njenog takozvanog Rineland modela se izdvajaju.

Prvo, Nemačka je očuvala svoje proizvodne kapacitete mnogo bolje nego ostale zemlje sa naprednom ekonomijom. Proizvodnja i dalje čini 23 odsto nemačke ekonomije, u poređenju sa 12 odsto u SAD i 10 odsto u Velikoj Britaniji. U proizvodnji je zaposleno 19 odsto nemačke radne snage, naspram 10 odsto u SAD i devet u Britaniji. Uspeh Nemačke u zadržavanju industrijske baze je u suprotnosti sa uobičajenom praksom bogatih zemalja da proizvodnju izmeštaju na lokacije sa nižim troškovima rada. Ali Nemačka nikada nije prihvatila statičku teoriju komparativne prednosti na kojoj je ova praksa zasnovana.

Druga karakteristika nemačkog modela je „socijalna tržišna ekonomija“, koja se najbolje ogleda u jedinstvenom sistemu industrijskog „saodređivanja“. Jedina među najvećim naprednim ekonomijama Nemačka praktikuje „kapitalizam interesnih grupa“. Sve kompanije su zakonski obavezne da imaju odbore koji predstavljaju radnike. Velikim kompanijama upravljaju dva odbora: upravni i nadzorni odbor, koji su podjednako raspodeljeni između akcionara i predstavnika zaposlenih, i koji donose strateške odluke. Otpor prema premeštanju delova kompanije u strane zemlje je zato mnogo jači nego drugde.

Na kraju, kod nemačkih firmi postoji čvrsta posvećenost stabilnosti cena. Nemačkoj nisu bile potrebne lekcije Miltona Fridmana o zlu inflacije. Ona je već bila čvrsto umrežena u svoju najpoznatiju posleratnu instituciju, Bundesbanku. Lever navodi da je ta lekcija naučena kako zbog sećanja na krah marke 1945-1948, tako i na hiperinflaciju 1920-ih. Isto tako, odbojnost prema javnom deficitu odražava otpor stanovništva prema privatnom zaduživanju.

Institucionalno, EU je postala Nemačka u velikom. Komisija, Evropski parlament, Evropski savet i Evropski sud pravde su ogledalo decentralizovane strukture same Nemačke. Načelo supsidijarnosti EU odražava podelu moći između nemačke federalne vlade i zemalja (Lander). Nemačka se uvek pobrine da Nemci zauzmu vodeće pozicije u telima EU. EU vlada kroz svoje institucije, ali nemačka vlada upravlja tim institucijama.

Ipak razgovor o „prevlasti“, ili čak „vođstvu“, je tabu u Nemačkoj – to je povučenost koja potiče od odlučnosti Nemačke da ne podseća ljude na mračnu prošlost njihove zemlje. Ali poricanje vođstva dok se ono praktikuje znači da nije moguća rasprava o odgovornosti Nemačke.

Sporazum o fiskalnoj uniji koji je EU nedavno zaključila – naslednik Ugovora o rastu i stabilnosti – propisuje pravne obaveze u pogledu uravnoteženog budžeta i skromnog nacionalnog duga, što je podržano nadzorom i sankcijama. Ovo sprečava finansiranje deficita da bi se podstakao rast. A insistiranje Nemačke da bi troškovi van plata trebalo da budu ekvivalentni širom EU nije toliko sredstvo da se poveća konkurentnost Nemačke nego da se smanji drugima. EU, naročito evrozona, prema tome funkcioniše kao velika baza za Nemačku, iz koje ona može da lansira napade na strana tržišta. A ta baza je jaka. Nemačka izvozi u EU 30 odsto više nego što uvozi iz nje, i ima jedan od najvećih viškova u tekućem računu na svetu.

To je pre benigna nego brutalna hegemonija. Ali u njenoj suštini leži velika protivrečnost. Nacionalni računi moraju da se balansiraju. Suficit u jednom delu Evrope znači deficit u drugom. Evrozona je ustanovljena bez mehanizma za transfer finansija za pomoć članovima porodice koji zapadnu u nevolje; Evropskoj centralnoj banci je zabranjeno da bude zajmodavac bankarskim sistemima; a predlog EK za evroobveznice – izdavanje kolektivno garantovanih nacionalnih obveznica – je propao zbog primedbe Nemačke da bi ona u tom slučaju nosila najveću odgovornost. Nemačka je bila voljna da obezbedi hitno finansiranje prezaduženim zemljama članicama evrozone kao što je Grčka pod uslovom da „naprave red u svojoj kući“.

Šta može da se učini da bi se postigla bolja ravnoteža između evropskih poverilaca i dužnika? Osim mehanizma fiskalnog transfera, plan DŽona Majnarda Kejnza iz 1941. za Međunarodnu klirinšku uniju bi mogao da bude usvojen za evrozonu. Centralne banke zemalja članica bi održavale viškove evra u saldu tako da budu u skladu sa Evropskom klirinškom bankom. Pritisak bi istovremeno bio vršen i na zemlje poverioce i na zemlje dužnike da bi se izbalansirali njihovi računi, tako što bi se na trajne neravnoteže naplaćivale veće kamatne stope.

Klirinška unija EU bi bila manje vidljiv upad u nemačke nacionalne interese nego što bi to bila unija fiskalnog transfera. Ipak, glavna stvar da bi evrozona funkcionisala je to da jaki moraju biti spremni da pokažu solidarnost sa slabima. Bez nekog mehanizma pomoću kojeg bi to shvatila, EU će šepati iz jedne krize u drugu – verovatno gubeći članove usput.

Autor je član britanske Kuće lordova i profesor emeritus političke ekonomije na univerzitetu Vorvik

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org