Vrli novi svet Donalda Trampa

Nedavnim izborom Donalda Trampa za predsednika, Sjedinjene Države će izgleda ispuniti Hakslijevo proročanstvo više od 500 godina pre roka.

Američka javna kultura dugo je zazirala od prefinjenog promišljanja, često nudeći neku vrstu narodnog lase-fer egalitarizma kao preduslova nesputane kreativnosti i razuzdanog kapitalizma koji podržava. Sve što je bilo kome potrebno kako bi napredovao jesu stomak i upornost.

To je svojevremeno bila privlačna perspektiva za zemlje poput Sovjetskog Saveza koji je bio bliži svetu iz antiutopijskog romana 1984. DŽordža Orvela. Tamo gde je vlada sve kulturno stvaralaštvo potisnula u podzemlje, narodni duh i mašta kakve je Amerika, kako je izgledalo, oličavala, izgledali su kao san.

Ali u svetu poput Orvelovog politički pritisak na kraju gradi i uzburkava disidentski sistem koji ruši sistem, kao što je to 1991. bilo u Sovjetskom Savezu. Kada su, međutim, ljudi rastrojeni besmislenom zabavom i gomilom stvari, gube volju za otporom. Najzad, njima toliko nedostaju znanje i veštine da takav život ne mogu da odbace čak i kada bi to želeli.

Drugim rečima, svet kojem su se sovjetski građani mogli nadati mogao bi predstavljati drugačiju vrstu zatvora – možda manje neprijatnu, ali sa težom mogućnošću bekstva. Upravo s tim se sada SAD suočavaju.

Američka kulturna industrija dugo je politici pozajmljivala nijansu holivudskog nadrealizma. Političari su filmski likovi, od moralno neiskvarenog nevinašca kojeg je DŽimi Stjuart glumio u „Gospodin Smit ide u Vašington“ (1939), do Orsona Velsa kao trampijanskog mogula u „Građaninu Kejnu“ (1941) i Roberta Redforda kao nepatvorenog krstaša u „Kandidatu“ (1972), da ne pominjem mnoge kaubojske i rendžerske uloge DŽona Vejna.

Izborom mladog, preplanulog DŽona F. Kenedija 1960, holivudska estetika se po prvi put preselila u Belu kuću. Te godine je Kenedi prodro u domove Amerikanaca stojeći pokraj poznatijeg ali daleko manje šarmantnog Ričarda Niksona. Više plejboj nego kauboj, Kenedi je osvojio srca Amerikanaca. Ali on nije bio avatar sirovosti: naprotiv, 1963. je objavio da „neznanje i nepismenost … podstiču mane u našem društvenom i ekonomskom sistemu“.

Sledeći američki predsednik kojeg su kamere volele bio je Ronald Regan, pravi glumac koji je glumio pravog kauboja. Ali, kada govorimo o otvorenosti i znanju, njegovi pogledi bili su suprotni Kenedijevim. Zalažući se za ekonomiju ponude beloj radničkoj klasi, ubedio je milione da će „manje vlade“, što je značilo kresanje federalnih programa, među njima i obrazovanja – doneti „jutro u Ameriku“.

Sa svojom dobro uvežbanom razgaljenošću, Regan je stručno igrao svoju ulogu predsednika, ali uz presudni holivudski šmek. NJegova Inicijativa strateške odbrane imala je za cilj da okonča strategiju nuklearnog odvraćanja, poznatu kao „uzajamno osigurano uništenje“, zapravo je dobila nadimak „Zvezdani ratovi“. Reganov dugotrajni status republikanske ikone ima puno veze s njegovom sposobnošću da šarmom filmske zvezde razdeli surovost kauboja, mada je svoju ulogu imala i sreća. Najzad, pobedu u Hladnom ratu suštinski je pomogao Mihail Gorbačov, čiji su napori da reformiše Sovjetski Savez ubrzali njegovu propast.

Uoči te pobede, Amerika je udvostručila uloge prema kojima drskost pobeđuje znanje. DŽejms Karvil, strateg kampanje predsednika Bila Klintona (koji se i sam okoristio svojim južnjačkim kenedijevskim šarmom), skovao je izraz – „To je ekonomija, glupane“ – toliko privlačan da se izgovara i danas. A ipak je upravo američka ekonomija mnoge otupela.

Do 2000. godine Amerikanci su bili spremni za DŽordža V. Buša. Vladalac i bilo ko u jednoj osobi, kombinovao je pedigre plave krvi s istočne obale svog oca i jednostavnost Teksašanina, što ga je činilo savršenim prelazom između Stjuarta i Vejna. Ali Buš nije bio filmska zvezda. Pre je bio glumac u reklami, lovac na ratove.

Danas je zabava ušla u novu fazu, pa time i politika. Nefiltrirana, trenutna i nemilosrdnija nego ikad, posebno u SAD, okupira veliki broj ljudi preko rijaliti televizija do letnjih blokbastera i društvenih mreža. Žeđ za detaljnim znanjem i složenom debatom je po svemu sudeći gotovo potpuno istisnuta daleko moćnijom žeđi za mnjenjem, „lajkovima“ i sledbenicima.

Dolazi Tramp. Sa svojim nasilničkim mitinzima i „predlozima politika“ u 140 karaktera u pola tri posle ponoći bivša zvezda televizijskih rijalitija tačno zna kako da privuče besno stanovništvo koje se bori da umeri svoje uvrede. Sam Tramp – za kojeg se govorkalo da se usredsredio na pokretanje „Tramp televizije“ uoči izbora (koje je po svoj prilici očekivao da će izgubiti) – svoju izbornu pobedu je pripisao društvenim medijima.

Neki Trampovi birači tvrde da su bili vođeni „zdravim razumom“, i da ih je privukla njegova poruka o „prosperitetu i smanjivanju duga“, zajedno sa „snažnom vojskom i reformisanjem migracije“. Ali kad bolje pogledate, otkrićete da ta poruka nije imala sadržaj; u stvari, gotovo da je bila nepovezana.

Trampove pristalice su zapravo glasale za zlog gazdu iz „Šegrta“, ubedljivog diktatora koji će otpustiti – ili deportovati – bilo koga i bez razmišljanja. Glasali su za tipa za kojeg su verovali da će slediti Vejnovu drčnu mantru: „Ako sve nije crno i belo, ja kažem, zašto dođavola?“ A mnogi su glasali i za povratak u vreme kada su beli muškarci bili kauboji i osvajači.

Izabravši Trampa, koji je belog suprematistu imenovao za svog glavnog savetnika i stratega, Amerika bi mogla da zagazi u orvelijansku teritoriju. To bi bilo poražavajuće, ali dobra vest je da bi se, na kraju, pokrenuo otpor koji bi uništio sistem. Ali čak i ako Tramp ne krene s neofašizmom, on bi mogao napraviti Ameriku koja radi za sve manje i manje ljudi, dok birači, zauzeti „šerovanjem“ fotografija mačaka i lažnih vesti na društvenim mrežama, postepeno gube svoju preostalu sposobnost da naprave razliku između realnosti u kojoj žive i njene virtuelne senke.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa i prodekanka Nove škole i viša saradnica Instituta za svetsku politiku

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org