Ostavke u Srbiji „šahovska igra“ za spas Vučića: Analiza Instituta Robert Lansing o situaciji u Srbiji

Javno ogorčenje zbog tragičnog gubitka života brzo se pretvorilo u masovne demonstracije protiv režima predsednika Aleksandra Vučića, pri čemu su demonstranti optuživali njegovu administraciju za korupciju, nepotizam i da su im „krvave ruke“.

U početku je Vučić delovao kao da potcenjuje proteste koje su predvodili studenti, pokušavajući da umanji broj učesnika, ukazuje se u analizi Instituta Robert Lansing.

Potom je pokušao da diskredituje pokret infiltracijom u mase pojedinaca koji su širili nacionalističku i nacističku retoriku, pokušavajući da zastraši demonstrante i njihove porodice putem takozvanih „informativnih razgovora“ u BIA. Bilo je slučajeva kada su demonstrante čak udarali automobilima, ali ništa od toga nije pomoglo Vučiću da zastraši studente.

Prema izveštajima medija, najmanje dvanaest novinara i desetine demonstranata su bili napadnuti od strane policije ili Vučićevih pristalica.

Protesti nisu smeli da se potcene od samog početka, ali to je ono što autoritarni lideri rade, pa je i u Vučićevoj prirodi da ignoriše sve što ide protiv njega.

U nedostatku alternative za smanjenje krize, Vučić je doneo stratešku odluku da žrtvuje premijera Miloša Vučevića u pokušaju da sačuva svoju poziciju.

Ostavka nije bila najavljena od strane Vučevića, već od strane Vučića, koji se pojavio zajedno sa predsednicom Skupštine Anom Brnabić i premijerom na konferenciji za novinare.

Vučić je ostavku prikazao kao početak rekonstrukcije vlade, obećavajući da će se približno 50 odsto administracije promeniti.

Međutim, ovaj potez naišao je na skepticizam. Ovaj potez je bio iznenađujuć, jer su demonstranti zahtevali Vučićevu ostavku, a ne Vučevićevu.

Ponudivši Vučevića, predsednik Srbije izgleda da igra proračunatu igru, koristeći ostavke i rekonstrukciju vlade kao strategiju za smanjenje javnog pritiska, dok sebi kupuje još vremena.

Vučevićeva ostavka predstavlja najznačajniju političku ostavku u Srbiji od 1993. godine, ali da li će biti dovoljna da umiri demonstrante? Izgleda da je odgovor ne.

Demonstranti su nastavili blokadu glavne raskrsnice koja povezuje beogradski autoput sa Mađarskom, Hrvatskom, Kosovom, Severnom Makedonijom i Bugarskom.

Nakon ostavke premijera, upozorili su na dalja blokiranja u narednim danima dok se njihovi zahtevi ne ispune.

Srpski studenti su pojačali proteste, krećući na 80-kilometarski marš do Novog Sada, mesta tragičnog pada železničke stanice. Njih su podržali razni sindikati, učitelji, taksisti i poljoprivrednici i pridružili im se dodatno pojačavajući javno nezadovoljstvo.

Jedan od glavnih zahteva studenata u blokadi je potpuna objava svih dokumenata vezanih za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, gde se dogodila katastrofa.

Iako su neki od dokumenata već objavljeni, otkrivajući obimnu korupciju, studenti ostaju nezadovoljni, naročito jer su mnogi od njih bili progonjeni tokom protesta. Njihovi zahtevi idu dalje od same transparentnosti.

Traže okončanje korupcije, uspostavljanje vladavine prava, procesuiranje odgovornih za napade na one koji demonstriraju, smanjenje cene školarine, a najkritičniji zahtev je ostavka Vučića sa pozicije predsednika.

Protesti su, takođe, podstakli nade za novu generaciju političara, nagoveštavajući pomak u političkom pejzažu srpskog društva.

Međutim, mogućnost održavanja vanrednih izbora ostaje neizvesna, jer su prošli izbori bili obeleženi optužbama za manipulaciju glasovima koju je organizovala Vučićeva stranka.

U ovim okolnostima, opozicija verovatno neće učestvovati u novim izborima, već će se zalagati za inkluzivnu prelaznu vladu koja bi obezbedila slobodne i demokratske izbore.

S obzirom na trenutnu situaciju, politička opstojnost Vučića je neizvesna. Iako uživa značajnu podršku kako u zemlji, tako i međunarodno, nedostatak bilo kakvog značajnog međunarodnog odgovora na krizu postavlja dodatna pitanja o političkoj budućnosti Srbije.