„Vučić lobira na pogrešnim mestima“: Dojče vele o pismu zapadnih političara o Srbiji

Državni vrh Srbije sa zadrškom je reagovao na pismo zapadnih političara upućeno zvaničnicima Sjedinjenih Država, Evropske unije, Velike Britanije, ali i specijalnim predstavnicima SAD, EU i Britanije za Zapadni Balkan. Kao prvi odgovor sa vrha beleži se reakcija premijera Ane Brnabić, koja ocenjuje da je to pismo „veoma dobrodošlo, jer je živi dokaz da premijer Kosova Kurti zaista uživa punu podršku i ohrabrenje za podrivanje mira i stabilnosti na Balkanu“.

Komentarišući pismo predsednik Srbije Aleksandar Vučić je naglasio da je po potpisnicima pisma on „kriv za nepriznavanje nezavisnosti Kosova i da je kriv što brine o pravima Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj“. Vučić kaže da „već 11 godina čita kako neće moći da sedi na dve-tri stolice, ali mi vodimo politiku na evropskom putu, bez odricanja od naših tradicionalnih prijatelja i ponosan sam na takvu politiku“.

Vučić je kao netačne naveo i tvrdnje da ga već izbegavaju u kabinetima evropskih političara i istakao da on retko koga i zove, osim ako to nije u interesu Srbije. Kada je reč o potpisu ukrajinskog parlamentarca na tom pismu, predsednik Srbije kaže da je „Ukrajina prijateljska zemlja i mislim da je predsednik Zelenski dovoljno mudar da zna kako bi Ukrajina priznanjem Kosova za jedan dan izgubila politički kredibilitet“.

(Ne)bitna lobistička aktivnost

Pismo u kome se zahteva oštrija politika prema Srbiji u kontekstu Kosova i traži ravnopravan tretman srpske i albanske strane, u Beogradu je inače ocenjeno kao deo uobičajene lobističke aktivnosti i smatra se da ono ne bi trebalo da izaziva previše zabrinutosti kod vlasti u Srbiji. Međutim, sagovornici DW ističu da bi to pismo ipak trebalo tretirati daleko ozbiljnije.

Svakako je to pismo rezultat lobiranja, kaže za DW Suzana Grubješić, potpredsednica Centra za spoljnu politiku, „ali to sada otvara pitanje zašto srpska strana nije uradila nešto slično. Ako je albanska strana uspela da izlobira sve te potpisnike, zašto mi nismo uspeli da okupimo tako jaku ekipu koja bi nešto napisala i poslala u korist Srbije zvaničnicima? Uvek mi je veći problem zašto Srbija nema neke kapacitete, nego zašto neko drugi ima“, skreće pažnju naša sagovornica.

Neobičan potpis Ukrajine

Politički analitičar Dragomir Anđelković za DW primećuje da je „ovde reč o vrlo relevantnim zapadnim političarima, koji mogu da doprinesu pogoršanju kursa u odnosu na Srbiju. Reč je o pristrasnom pismu, u kome se od Srbije traži da ispuni sve, dok se potpuno zanemaruje odgovornost Albanaca. Ali, svejedno ne bi trebalo potcenjivati ozbiljnost ekipe koja iza njega stoji, jer to može krajnje negativno da se odrazi na položaj Srbije“, smatra Anđelković.

Analitičari u Beogradu kao posebno zanimljivu ocenjuju činjenicu da pismo potpisuju i predstavnici Ukrajine. Kao prateća vest u srpskim medijima osvanule su izjave predsednika Odbora za spoljne poslove ukrajinskog parlamenta Oleksandra Merežkoa, koji navodi da se „u Kijevu razgovara o priznanju Kosova ili barem o otvaranju kancelarije za vezu u Prištini kao odgovor na podršku Kosova Ukrajini“.

„Mislim da bi priznanje Kosova bilo loše za Ukrajinu“, ocenjuje Suzana Grubješić, „jer bi sledeći korak mogao biti da Ukrajina prizna realno stanje na terenu. Očito da ubeđivanje pet članica EU koje nisu priznale Kosovo ne ide po planu i sada se na sve to dodaje zemlja koja je u ratu i čiji je deo teritorije pod okupacijom“, kaže Grubješić.

Kao možda najoštriji predlog u pismu se ističe da je Kosovo nezavisno i da bi svaka opstrukcija Srbije tamošnjih izbora trebalo da bude kritikovana kao mešanje spolja. Dragomir Anđelković ukazuje da „to jeste tako iz ugla država koje su priznale Kosovo, ali da postoje mnogi koji Kosovo nisu priznali. Ono nije nezavisno ni za Ukrajince, koji su takođe potpisali to pismo. Zato je taj ukrajinski potpis krajnje neuobičajen s obzirom na to da tvrde da je i njihov teritorijalni integritet ugrožen“, naglašava Anđelković.

Vučić lobira na pogrešnim mestima

Lider stranke Srbija Centar Zdravko Ponoš u svom reagovanju je ocenio da je „pismo rezultat uspešnog albanskog lobiranja, dok je Vučić izgleda trošio vreme lobirajući na Pinku, i kod patrijarha Porfirija i Dodika“. Dragomir Anđelković smatra da je to precizna dijagnoza stanja i onoga što radi srpska diplomatija:

„Naše strukture lobiraju samo za sebe. Mislim da Vučić lobira za sebe lično, jer on vodi ličnu partijsku politiku, a ne državnu politiku. Država je zloupotrebljena i bavi se podizanjem rejtinga vlasti i lobiranjem za njihove interese u svetu. Ali, koliko god ovo pismo bilo štetno za državu, ono može biti korisno za Vučića: u propagandne svrhe će to predstaviti kao pritisak Zapada na njega zato što brani srpske interese, iako je upravo on pristao na sve što Zapad traži po pitanju Kosova“, kaže Anđelković.

Lobiranje je hronični problem Srbije, napominje Suzana Grubješić, „jer ovde je percepcija da je lobiranje samo uzaludno trošenje ogromnog novca. Sada smo angažovali dve američke agencije, ali ako vidimo da nema rezultata, to je očito mali novac da bi se stvari dramatično promenile. Trebalo je da se lobiranju ozbiljno posvetimo, makar onoliko koliko su se tome poslednjih godina posvetili kosovski Albanci“, ocenjuje potpredsednica Centra za spoljnu politiku.

Pritisak na Srbiju, ne na Vučića?

Čitav narativ srpskih vlasti o neverovatnom pritisku koji dolazi sa Zapada u vezi sa Kosovom očito je u neskladu s tonom pomenutog pisma, u kome se napominje da Srbija ne trpi dovoljno jak pritisak. Dragomir Anđelković taj paradoks objašnjava kao „pritisak na Srbiju, ali ne i na Vučića“.

„Aleksandru Vučiću Zapad toleriše da radi šta god hoće u Srbiji, ali da zauzvrat isporučuje Kosovo i druge stvari koje se od njega traže. On to samo malo sporije isporučuje, jer zna da mu je rok istekao kada sve isporuči“, navodi analitičar iz Beograda.

Ako je reč o potpisnicima pisma, za njih je pritisak nedovoljan, primećuje Suzana Grubješić. „Gledano iz Beograda, taj je pritisak preveliki. Činjenica je da zaista ulazimo u neko finale ili rasplet tog procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova, i verujem da će ovakvih pisama biti sve više“, zaključuje Suzana Grubješić.