Kako je Vučić prisiljen na savezništvo sa Zelenskim

Mil bez imalo uvijanja eksplicitno navodi carsku Rusiju i potrebu evropske civilizacije da je spreči u osvajanju susednih država. Dakle, narativ ruskog predsednika Vladimira Putina o anglosaksonskoj zaveri protiv njegove države nije bez istorijskog motiva.

Ako se prisetimo 2014. godine i ruske aneksije poluostrva Krim, zatim trovanja porodice Skripalj nervnim agensom novičok i to na britanskom tlu, pa svih zakulisnih radnji britanskih i ruskih sportskih delatnika oko dobijanja domaćinstva svetskog fudbalskog prvenstva 2018. godine (na kraju održanog u Rusiji) te histerične reakcije britanske poslovično „hladne“ političke elite na sve te događaje (čak su i Amerikanci imali blaži pristup u rešavanju problema „Rusija“ od Britanaca), onda postaje sasvim jasno zbog čega je oštrica Putinove anti-zapadne propagande okrenuta upravo protiv Anglosaksonaca.

Mora se biti krajnje objektivan pa reći da, zaista, najveći zagovornici diplomatskih, ekonomskih, trgovačkih i financijskih sankcija bez presedana Ruskoj Federaciji zbog brutalne agresije na suverenitet i teritorijalni integritet susedne države nisu bili ni Nemačka ili Francuska, na primer, niti Latinska Amerika, Kina, Indija odnosno Japan (Afrika balansira između dva stajališta premda je bliža ruskom), nego upravo zemlje anglosaksonskih korena: Velika Britanija, SAD, Kanada, Australija i Novi Zeland.

Gde su u svemu tome Vučić i Srbija

Ako se uzme u obzir gore navedeno, te ozbiljne pretnje pobrojenih predvodnika sankcija Rusiji zbog nepoštivanja ius cogens (imperativnih normi međunarodnog prava) upućenih svima koji zbog različitih pobuda ne žele sudelovati u izolovanju agresora (u prvom redu Kini, Iranu, Indiji, Severnoj Koreji, a u blažem obliku zemljama Latinske Amerike i Afrike), postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija izuzev mlakih, retoričkih kritika bude izostavljena s popisa oštrije upozorenih zemalja. Jesu li to možda srpski lobisti ponovo dobro odradili domaći zadatak?

Odmah nakon započinjanja „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini, kako ruski zvaničnici imaju običaj nazivati totalnu invaziju susedne države, u Beogradu je održano nekoliko velikih mitinga potpore Putinu i Rusiji. Na jednom od najvećih, održanom 4. marta 2022. godine, dakle neposredno po početku ruskog vojnog delovanja u Ukrajini 24. februara, pred nekoliko hiljada ljudi, u organizaciji ekstremno desničarskih pokreta kakvi su „Narodne patrole“ ili „Svetosavski savez Obraz“, mogle su se čuti parole protiv anglosaksonskih agresora (indikativna koincidencija s retorikom ruske propagandne mašinerije), protiv delovanja NATO saveza odnosno LGBT populacije.

Iako se Republika Srbija 2. marta 2022. godine, na sednici Generalne skupštine UN, prihvativši Rezoluciju UN-a kojom se izražava „žaljenje zbog invazije Rusije na Ukrajinu, te od Rusije zahteva da odmah prestane s pretnjom, upotrebom sile protiv Ukrajine i očekuje bezuvetno povlačenje svih njenih vojnih efektiva s teritorija međunarodno priznate države“, zapravo pridružila osudi ruskih vojnih operacija u Ukrajini, ni predsednik Vučić, ali ni premijerka Brnabić ili bilo ko od prvog ešalona srpskog političkog mejnstrima nije u negativnom kontekstu komentarisao spomenute desničarske skupove.

Naprotiv, upravo u elektronskim i štampanim medijima pod direktnom ili indirektnom Vučićevom kontrolom plasirano je do danas na stotine izjava koje su na najbanalnije i najbizarnije načine branile agresorsku politiku Kremlja svaljujući celokupnu krivicu za rat na anglosaksonsku bahatost te destruktivnost i tiraniju NATO saveza ili čak nerazumnu, izazivačku politiku ukrajinskog državnog vrha.

Uporedno su srpski ministri, pre svih ekshibicionisti i Vučićevi megafoni poput Vulina i Dačića, patetičnim tonom obećavali kako Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji jer je ona nepriznavanjem Kosova i blokadom njenog prijema u UN zadužila srpski narod, te da su istoverna i istokrvna braća Rusi morali odgovoriti na anglosaksonske provokacije (opet ti zločesti Anglosaksonci).

Što se to za Boga miloga dešava

I sam Vučić je u nekoliko navrata, što na vanrednim konferencijama za medije, što preko svojih televizija s nacionalnim frekvencijama, duboko zamišljen, zureći nekud u daljinu (pored kamere ili oka zbunjenog voditelja), vidno potresen, vlažeći suve usne jezikom ili vodom iz čaše postavljene pred njim, glasom koji bi podrhtavao ovisno od izgovorenih reči, obećao građanima kako Srbija, dok je on njen predsednik, nikada neće uvesti sankcije bratskoj Rusiji.

Zbog istorije, zbog porekla, zbog pravoslavlja, zbog Kosova. Možda, što ne, zbog plina i Naftne industrije Srbije (NIS), koja je „pod jakim uticajem ruskih partnera“, veza između dve bratske crkve, Srpske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve, koje ne priznaju postojanje Pravoslavne crkve Ukrajine odnosno Kijevske mitropolije, prihvaćene od Carigradske patrijaršije (prve među jednakima u pravoslavnom svetu).

Moguće i zbog toga što je Rusija protiv liberalne demokratije, vladavine prava, jednakosti, ped..a (oprostite, dragi čitatelji, na izrazu: mislio sam na homoseksualce, ali moram preneti kako te ljude izvorno nazivaju, a neka mi oprosti i Vučić, jer i njemu znaju reći da je ped.r, a on jadan nije, gde bi on bio homoseksualac, a i nema ništa protiv njih, mislim tih ljudi, jer je i Ana, „kako se ono kaže da je ne uvredim… je li, draga Ana, kako se ono kaže za tebe i tvoje“… a premijerka se usiljeno smeška i odgovara da je lezbejka.

Anglosaksonci, ali i Nemci i Austrijanci, Francuzi, Talijani, Poljaci i svi ostali koji riskiraju inflaciju i ekonomske nedaće svojih građana zbog sankcija uvedenih Rusiji, gledaju i slušaju spomenute tirade Vučića (barem oni koji su plaćeni da gledaju i slušaju kako bi kreirali spoljnu politiku prema regiji) i ne reaguju. Na stranu to što je Srbija kao zemlja koja se nalazi u procesu pristupnih pregovora s Evropskom unijom dužna svoju spoljnu politiku uskladiti s tekućom spoljnom politikom same Evropske unije. Dakle, Anglosaksonci i oni što potiču od njih ćute i prave se blesavi: od specijalnih izaslanika SAD-a i UK-a za Zapadni Balkan, Gabrijela Eskobara i Stjuarta Piča, do američkog ambvasadora u Beogradu Kristofera Hila. A kad Anglosaksonci ćute, onda ćute i svi ostali.

Grom iz vedra neba

Usred te znakovite ćutnje zapadnih partnera i besomučnog ponavljanja srpskih zvaničnika o srpskoj vernosti braći Rusima, uz povremena okupljanja srpskih desničara s ruskim zastavama i portretima Vladimira Putina, koji bi se pojavili niotkuda i nestali kako su došli a da ih niko ne opomene ni za saobraćajni prekršaj, kao grom iz vedra neba odjeknula je vest koju je prenela novinska agencija Rojters, 12. aprila 2023. godine.

Pozivajući se na klasifikovan dokument Pentagona, jedna od najrenomiranijih novinskih agencija na svetu sa sedištem u Londonu, objavila je deo poverljivog dokumenta pod nazivom „Evropa – Odgovor na tekući sukob Rusije i Ukrajine“, gde se navodi kako je Srbija odbila pružiti vojnu obuku ukrajinskim snagama, ali se obvezala da će poslati vojnu pomoć ili ju je već isporučila. U dokumentu se dalje navodi kako Srbija ima političku volju i vojnu sposobnost da i u budućnosti osigurava oružje za Ukrajinu.

Nakon ovog saznanja Anglosaksonci su bili prinuđeni prekinuti ćutnju. Pentagon je rekao kako je sasvim moguće da Ukrajinci jedan deo svog naoružanja nabavljaju iz Srbije mada oni ne raspolažu informacijama o tome „iz prve ruke“, a zatim se u celu priču uključila i američku ambasadu u Beogradu izjavom kako ne mogu komentarisati navodne poverljive informacije, ali da prema njihovim saznanjima „Srbija ne prodaje oružje Ukrajini“.

Oglasili su se i zbunjeni Rusi u liku portparolke ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove koja je „izrazila najdublju zabrinutost zbog vesti o navodnom naoružavanju Ukrajine od strane Srbije“, te navela da će „Moskva od Beograda zatražiti služben stav u vezi novonastale situacije“.

Vučić i Zelenski u Atini

Na dvadesetu godišnjicu Solunske deklaracije donesene na samitu EU – Zapadni Balkan, kada je dogovoreno da je budućnost Balkana u Evropskoj uniji, dakle 21. avgusta 2023. godine, u Atini su se prvi put od početka rata u Ukrajini susreli na savezništvo prisiljeni saveznici: Aleksandar Vučić i Volodimir Zelenski.

Nakon razgovora dvojica su predsednika preneli utiske. Razgovarali su „otvoreno i konstruktivno, u prijateljskom tonu“. Sva je prilika da je sagovornicima bilo nepodnošljivo neugodno zbog direktnog susreta. Lakše bi bilo da su razgovarali putem društvenih mreža, na primer, ili možda preko svojih portaprola.

Jer, može se samo zamisliti što je Vučić rekao Zelenskom ako ga je ovaj upitao kakvo je većinsko raspoloženje srpskog naroda u vezi rata u Ukrajini. Koga Srbi podržavaju? I zašto, na primer, u Donbasu srpski dobrovoljci ratuju na strani Rusije, a centrom Beograda hiljade ljudi marširaju u znak podrške Putinu, ako službeni Beograd podržava integritet i teritorijalni suverenitet Ukrajine, a Srbi povlače paralelu između otetog Krima ili Donbasa i otetog Kosova?

Zar to nije ista stvar iz perspektive jednog prosečnog srpskog građanina koji ne priznaje nezaisnost Kosova, odnosno jednog prosečnog ukrajinskog građanina koji ne priznaje nezavisnost Donbasa i Krima? Otkud onda većina Srba na strani Rusije?

Jer ako podržavate akcije Rusije (nezavisni Donbas i Krim odnosno njihovo pripajanje Rusiji), onda morate biti saglasni da i Kosovo ima pravo na nezavisnost te u konačnici moguće pripajanje Albaniji.

S druge strane mogao je i Vučić pitati sagovornika u svetlu najnovijih informacija da bi Ukrajina mogla priznati Kosovo kakva je sada to logika. Jer ako priznajete Kosovo kao nezavisno, a Srbija misli da je otcepljeno kršenjem međunarodnog javnog prava, zar nije onda posve logično da i ona prizna pravo Donbasu i Krimu na otcepljenje.

Bilo kako bilo, na kraju razgovora su, kao i na početku, jedan drugom stisnuli ruku te izrazili zadovoljstvo susretom. Verovatno bi za obojicu bilo bolje da je njihovo savezništvo ostalo skriveno od očiju javnosti, zamaskirano ćutanjem zapadnih zvaničnika, pregovarača, ambasadora i dirigiranih analitičara ili klasifikovanim dokumentima anglosaksonskih sigurnosnih agencija i vojnih institucija, koji bi sukladno renomeu vlasnika morali biti efikasnije zaštićeni, piše za Indeks Boris Vukotić.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala