Danijel Server: Vučićev cilj da stvori „srpski svet“, SPC i srpske službe bezbednosti „venčani“ s Moskvom

„Beograd vodi politiku vojne neutralnosti, na primer, i izvodi vežbe i sa NATO i sa Rusijom.

Srbija kupuje oružje i sa Istoka i sa Zapada.

Isporučuje oružje i Rusiji i Ukrajini. Beograd je odbio da se uskladi sa sankcijama EU protiv Rusije, ali glasa protiv Rusije u nekim rezolucijama Generalne skupštine UN koje osuđuju rusku agresiju, ukazuje Server.

Ova „nesvrstana“ spoljna politika u jugoslovenskom stilu povezana je sa etnički nacionalističkom unutrašnjom politikom i ambicijama za regionalnu hegemoniju.

Sudeći po tekućim anti-Vučićevim demonstracijama, ima dosta Srba koji nisu zadovoljni aktuelnim režimom, koji vide kao nasilan, korumpiran i represivan.

Ali jedina održiva izborna opozicija Vučiću potiče od njegove srpske nacionalističke desnice.

On je skoro zbrisao liberalnu demokratsku opoziciju, koja je u početku bila slaba.

On, pored izvršne vlasti, kontroliše većinu popularnih medija i pravosudni sistem.

Srpske službe bezbednosti i njihovi saveznici u Srpskoj pravoslavnoj crkvi „venčani su“ sa Moskvom.

U regionu, Vučić ima za cilj da stvori „srpski svet“, analogan Putinovom „ruskom svetu“, ideju koja je podržala invaziju na Ukrajinu.

U najslabijem obliku, cilj je politička kontrola Beograda nad srpskim stanovništvom u susednim državama.

Beograd je to već postigao u Crnoj Gori i na Kosovu.

U Bosni na putu stoji samo Dodik, čiji interesi nisu podudarni.

U svom jačem obliku, srpski svet podrazumeva pripajanje teritorija koje Srbi zauzimaju u susednim državama i stvaranje Velike Srbije“.

Server podseća da je Kongres SAD održao saslušanja o Balkanu i u Senatu i u Predstavničkom domu i navodi da su članovi sa obe strane izrazili su nelagodu zbog politike Bajdenove administracije.

„Ona je u velikoj meri naginjala smirivanju Beograda i nije uspela da oštro reaguje na secesionističke poteze u Bosni“.

Šta je alternativa?

Zvaničnici administracije rado ponavljaju hvale vredan strateški cilj iz 1990-ih: Evropa „cela i slobodna“ a nesvesni su očiglednog.

To se neće desiti uskoro.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je naterao da se povuče nova linija u Evropi.

Delovi Evrope u kojima dominiraju Rusi ostaće za sada na istočnoj strani linije.

Ovo uključuje Rusiju i Belorusiju, kao i delove Gruzije (Abhazija, Južna Osetija) i Moldavije (Pridnjestrovlje).

Preostala pitanja su o Ukrajini i Balkanu.

Hoće li linija ići preko njih ili će se oni priključiti Zapadu?

U Ukrajini, konvencionalno ratovanje će odgovoriti na pitanje.

Na Balkanu je to već odlučeno.

U doglednoj budućnosti nema ozbiljnih izgleda da će se Srbija ili Republika Srpska (deo Bosne i Hercegovine u kojem dominiraju Srbi) pridružiti Zapadu.

Bosna i Hercegovina

Za RS je to očigledno. Njen predsednik Milorad Dodik je ruski punomoćnik u potpunom vlasništvu.

Daje sve od sebe da prekine svaku odgovornost sarajevskoj „državnoj“ vladi.

Parlament RS je već usvojio zakon kojim se negira valjanost odluka Ustavnog suda.

Samo je pitanje vremena kada će se doneti zakon o državnoj svojini, koja je potrebna RS kao zalog za međunarodne kredite.

Visoki predstavnik međunarodne zajednice će od sada verovatno poništiti sve secesionističke zakone, ali nije jasno kako će provoditi svoje odluke.

Dodik možda neće ići sve do proglašenja nezavisnosti, jer bi čak i Srbija oklevala da prizna RS.

Ali, uradio to ili ne, RS će ostati vezana za Istok sve dok je na vlasti Dodik.

Jedina nada da se otarasimo Dodika jeste bankrotirani entitet kada bi ga spasile  zapadne finansije uslovljeno njegovom ostavkom i prekidom secesionističkih ambicija. Još nije jasno da li Vašington i Bisel imaju stomak za to.

Rebalans politike

Beograd se za šest godina Vučićevog predsednikovanja nije pomerio ni centimetar bliže Zapadu, uprkos tome što je potrošio kamion diplomatske šargarepe.

Jačanje njegovih veza sa Pekingom više je nego kompenzovalo svako slabljenje njegovih veza sa Moskvom.

RS je provela 17 godina na putu ka secesiji i taj kurs neće tek tako.

Ovakva situacija zahteva realniju zapadnu politiku na Balkanu.

Moramo smanjiti očekivanja i povećati podsticaje.

Dodikova RS i Vučićeva Srbija neće dobrovoljno da prigrle Zapad.

SAD, Britanija i EU će morati da izgladnjuju RS svim zapadnim fondovima kako bi okončale Dodikove secesionističke ambicije.

Takođe će morati da ukinu imunitet Srbije od kritika Vašingtona i Brisela.

Vašington je nedavno sankcionisao Aleksandra Vulina, direktora beogradske Bezbednosno-obaveštajne agencije, zbog korupcije, trgovine drogom i oružjem i podržavanja zloćudnog uticaja Rusije.

To je bio korak u pravom smeru.

EU treba da uradi isto.

Javni zahtev za Vulinovu smenu, kao i za hapšenje i izručenje Kosovu nasilnika koji su u maju napali mirovne snage NATO-a bio bi drugi.

Moguće koristi

Rebalans politike prema Srbiji i RS bi imao veliku vrlinu da testira ne samo njihove, već i namere Moskve i Pekinga.

Moskva u sadašnjim uslovima neće hteti da povećava finansiranje RS.

Kina se nada da će Srbiju iskoristiti kao ulaznu tačku u Evropu.

Peking bi možda dvaput razmislio o ulaganju u Srbiju koja je spolja sa EU.

Mogli bismo biti srećno iznenađeni ako Kina i Rusija odluče da smanje svoje gubitke i ostave Srbiju i RS na zapadnoj strani nove podele Evrope.

Ako to ne urade, barem ćemo ih natovariti značajnim teretima.

Rebalans bi takođe mogao pomoći da se oživi zamrli dijalog između Beograda i Prištine.

Vašington i Brisel su usredsredili svoj pritisak na Prištinu, koja nema opciju zaštite i koja je tradicionalno u vezi sa Zapadom.

Duga je istorija Prištine koja je bolje reagovala na šargarepu nego na štapiće.

Još duža je istorija Beograda koji bolje reaguje na štap nego na šargarepu.

Kada bi Vučić video da Vašington i Brisel idu za njim sa štapom, a ne šargarepom, bio bi skloniji da ide u njihovom pravcu.

Teška ljubav donela bi bolje rezultate od smirenja.