„Vučići i Dodici ovoga sveta žele da se održe na vlasti, rat u Ukrajini im je ‘raj'“

U svojoj analizi Bečev ističe da su se nad ovim izborima nadvile ratne pretnje.

Za mnoge, uništenje ukrajinskog Mariupolja, koji ruske snage nemilosrdno granatiranju, budi traumatična sećanja na Vukovar 1991. Slike ukrajinskih izbeglica koje se slivaju u Evropsku uniju bolno su poznate mnogim Bosancima, kosovskim Albancima i drugima na Balkanu.

Za mnoge ljude, kako strane posmatrače, tako i stanovnike, mogućnost prelivanja sukoba izgleda suviše verovatna. Koliko dugo, pitaju se, pre nego što nacionalistički žar u kombinaciji sa provokativnom retorikom koja dolazi iz Rusije preraste u borbu, recimo, severu Kosova naseljenom Srbima? Iz cinične perspektive, bilo bi glupo od Kremlja da ne iskoristi i ne rasplamsava vatru sukoba, bilo da se radi o naoružavanju proksija, aktivnim merama, dezinformacijama ili svemu navedenom.

Ipak, situacija nije tako strašna kao što se čini. Rizici su stvarni.

Dok Rusija ima podsticaj da otvori drugi front protiv Zapada, njeni partneri i saputnici na Balkanu mogu mnogo da izgube od eskalacije.

Ako Evropa nastavi da obraća pažnju na region i održi pritisak na svoje lidere, mogućnosti Rusije da tamo stvori nevolje biće ograničene.

Stvarni rizici

Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu i, uprkos neuspesima, izgleda spremna da dalje eskalira. Zapad je uzvratio ekonomskim sankcijama bez presedana, ali Kremlj je nepopustljiv kao i uvek. Šta ako podigne ulog i otvori drugi front, upravo u dvorištu Evropske unije, ponovnom rasplamsavanjem sukoba u bivšoj Jugoslaviji?

Oni u regionu koji se sećaju strahota i stradanja 1990-ih s pravom su zabrinuti. Kosovski premijer Aljbin Kurti rekao je da je Balkan “u još većoj opasnosti od baltičkih zemalja i Moldavije“.

U Srbiji, ogromna većina podržava rusku “specijalnu operaciju“. Isto važi i za Republiku Srpsku, većinski srpski entitet u Bosni i Hercegovini. U Beogradu, hiljade demonstranata marširalo je sa ruskim zastavama i plakatima sa natpisima “Krim je Rusija. Kosovo je Srbija” 4. marta.

Rat je, u očima mnogih, osveta Zapadu za svu štetu i poniženje koje je naneo Srbima u ratovima 1990-ih i priznavanjem Kosova kao države u februaru 2008.

U međuvremenu, mediji hvale hrabru kampanju Rusije da oslobodi Ukrajinu od nacista i šire teorije zavere o američkim biolaboratorijama.

U Crnoj Gori, pristalice prosrpskog i promoskovskog Demokratskog fronta blokirale su puteve u zemlji. U Bosni je ruski ambasador Igor Kalabuhov upozorio da će Moskva odgovoriti na svaki pokušaj uvođenja zemlje u NATO, ukazujući na Ukrajinu.

Zapadne sile ozbiljno shvataju ove scenarije. Evropska misija vladavine prava na Kosovu treba da primi dodatno osoblje. EU mirovna operacija, nazvana Snage Evropske unije u Bosni i Hercegovini ili Operacija Althea, pojačava se sa 500 dodatnih vojnika, čime je ukupan broj porastao na 1.100.

To je daleko od prvobitnog raspoređivanja NATO-a nakon zaključenja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ali je i dalje snažan politički signal svim izazivačima problema. Važno je da operaciju Altea podržava NATO u okviru takozvanog Berlin plus aranžmana. To znači da u slučaju nužde, EU misija može da pozove Alijansu, uključujući i američke trupe stacionirane u Italiji.

Kako je kazao Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozep Borelj tokom posete Sarajevu: “Svima koji razmišljaju o destabilizaciji Evrope i Zapadnog Balkana, moja poruka je jasna: Operacija Althea je tu da to spreči.

Borelovo upozorenje upućeno je koliko Rusiji, toliko i balkanskim političarima. Pod rukovodstvom Milorada Dodika, Republika Srpska je postala samostalan entitet u svemu osim po imenu dovodeći u pitanje autoritet centralnih državnih institucija.

Dodik povremeno preti raspisivanjem referenduma o punoj nezavisnosti, a Rusija, koja sedi u Veću za implementaciju mira zaduženom za nadgledanje Dejtonskog sporazuma, daje mu diplomatsko pokriće.

Ruski biznis je napravio prodor u ekonomiju, posebno u energetski sektor. Moskva je pomogla Republici Srpskoj da izgradi svoje policijske snage, koje sada podsećaju na vojsku – na zaprepašćenje mnogih Bošnjaka. I u Srbiji je Aleksandar Vučić nastavio politiku svojih prethodnika da se zbliži sa Rusijom.

Uslovno pretplaćeni na neutralni status, Beograd je imao koristi od donacija i kupovine vojnih kompleta i iz Rusije i iz Belorusije. Takođe izvodi zajedničke vežbe sa njima. Moskva u velikoj meri kontroliše naftnu i gasnu industriju zemlje. Ruska pravoslavna crkva neguje bliske veze sa srpskom kolegom.

Lukavi politički igrači

Ali gledanje na Vučića i Dodika kao na Putinove sluge, spremne da započnu rat po Putinovom naređenju, preuveličava rizik sa kojim se region suočava. Kao lukavi politički igrači, ovi lideri su uvek davali prioritet sopstvenim interesima.

Oni rado posluju sa Rusijom kada im to odgovara, ali i uživaju u pogodnostima bliskosti sa Evropskom unijom. Zatim, tu je i Kina koja je uložila u Srbiju i pomogla Vučiću tokom pandemije, kada je prenosio vakcine susedima i besplatno vakcinisao svoje građane. Dodik, koji se našao pod američkim sankcijama, takođe pravi balans.

Na nedavnom saslušanju u Evropskom parlamentu, on je uverio članove da ne planira da Republiku Srpsku pretvori u balkansku verziju Donjecke ili Luganske Narodne Republike. Razvod sa Zapadom nije na planu ni za Banjaluku ni za Beograd, a još manje za bilo koga drugog u bivšoj Jugoslaviji.

Crna Gora i Severna Makedonija su ušle u NATO 2017. odnosno 2020. godine i nadaju se pridruživanju i Evropskoj uniji. Koliko god Putin ima obožavatelja u tim zemljama (a, budimo iskreni, ima ih dosta), Rusija nije dugoročna opcija.

Ono što žele Vučići i Dodici ovoga sveta jeste da se održe vlasti. Strano usklađivanje je jednostavno sredstvo za postizanje tog cilja.

Rat u Ukrajini je, dakle, raj. To menja razgovor sa dosadnih tema kao što su ekonomske pritužbe, korupcija i zloupotreba moći u geopolitiku. Srbija je doživela ogroman talas narodnih protesta, fiktivno protiv rudarskog projekta koji je sproveo Rio Tinto, ali, u stvarnosti, protiv nesputane moći koju predsednik uživa.

U Republici Srpskoj Dodiku, koji je na čelu od 2006. opada njegova popularnost, a protivljenje njegovoj vladavini raste. Komfornije mu je u društvu lidera bosanskih Hrvata Dragana Čovića, koji takođe želi da otme vlast iz Sarajeva, nego sa mnogim glasačima bosanskih Srba.

Osećaj predstojeće propasti i sumora i ponovno buđenje sećanja na raspad Jugoslavije iz 1990-ih pomaže u konsolidaciji baze. Takođe zabija klin između redova protivnika. Srpska opozicija je široka crkva sa tvrdokornim nacionalistima i kremljinofilima koji se trljaju sa prozapadnim liberalima. Konzervativni pokret Dveri osudio je odluku vlade da podrži rezoluciju Generalne skupštine UN kojom se osuđuje ruska agresija i postavio bilborde sa Putinovim likom koji pokušava da otme Rusiju od Vučića.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, Zapad ima tendenciju da bude popustljiviji kada se pretnja ruske intervencije i preuzimanja čini verodostojnom.

Crnogorski predsednik Milo Đukanović je primer bivšeg prijatelja Moskve koji je postao zapadni saveznik. Tokom godina, Đukanović je vešto igrao na rusku kartu da onemogući svaku kritiku korupcije i zloupotrebe vlasti.

Zavera protiv Đukanovića koju su 2016. smislili ruski operativci i srpski nacionalisti koji su želeli da poremete skoro pristupanje zemlje NATO-u kupila mu je dobru volju na Zapadu. Njegova Demokratska partija socijalista je smenjena nakon izbora u avgustu 2020, ali je sada Đukanović spreman da se vrati.

Nema sumnje da će rat u Ukrajini pomoći da se održi podrška Zapada njegovim naporima da stvori novu manjinsku administraciju.

U dobru i u zlu, balkansku politiku naseljavaju igrači koji se nalaze u statusu kvo. Vođenje pravog rata, za razliku od retoričkih napada na susede i Zapad, rizično je i politički kontraproduktivno. Doduše, Rusija bi možda odlučila da promeša lonac.

Ali njeni saveznici će biti na nacionalističkim rubovima, a ne na rukovodstvu, čak i u zemljama u kojima je rusofilija jaka. Jednom kada dođete na vlast u mestu kao što je Srbija, imate podsticaj da zaštitite svoje opklade, izbegavate da zauzimate stranu u političkim bitkama koje vode velike sile i pokušavate da izvučete maksimum iz situacije.

To je spoljnopolitički scenario nasleđen iz Titove vladavine na vrhuncu Hladnog rata. Balkanci često žale zbog svoje nevolje i često sa dobrim razlogom. Ipak, oni su gotovo sigurno zahvalni što su sada u Beogradu ili Sarajevu, a ne u Harkovu ili Mariupolju.

Rat u Ukrajini retorički se prilio na region

To ne bi trebalo da daje Zapadu lažni osećaj samozadovoljstva. Rat u Ukrajini se već retorički prelio u region, podstičući narativne bitke koje nikada nisu prestale od 1990-ih. Čitaoci tabloida i TV gledaoci su navikli da priče prikazuju manjine i susedne zemlje kao neprijatelje, veličaju prošle ratove i seju strah.

Kao rezultat toga, lokalni politički takmaci kao i zlonamerne strane sile imaju mnogo toga da rade.

Ipak, ovaj kult militarizma je simbolička strategija usmerena na birače, a ne nužno prednastavak obračuna. To raspaljuje strasti, ali, na kraju krajeva, lideri kontrolišu naraciju, a ne da joj budu zatočeni. Ako Vučić sutra „zaokrene” ka Zapadu, njegovi navijači u medijima će aplaudirati gazdinoj hrabrosti sa istom posvećenošću kao što danas veličaju srpsko-rusko ili srpsko-kinesko drugarstvo.

Rusija će nastaviti da podstiče nevolje u regionu, koristeći svoju uobičajenu taktiku ometanja: sponzorisanje antizapadnih grupa, sprovođenje informativnih i propagandnih kampanja, povećanje sajber napada i korišćenje svoje diplomatske poluge da oteža život NATO-u i Evropskoj uniji. Može doći i do nasilja, ali verovatnoća nije velika.

Kako bi osigurali da rizik ostane što je moguće manji, evropski lideri treba da nastave sa pritiskom na lokalne moćnike. Analena Berbok, nemačka ministarka spoljnih poslova, posetila je i Beograd i Sarajevo ranije ovog meseca.

U Srbiji je bio i austrijski kancelar Karl Nechamer. Kada izbori budu obavljeni i očišćena prašina, Vučić će morati da napravi izbor između Evropske unije i Rusije i primeni bar neke od sankcija. Ako to ne učini i ne bude se suočio sa ukorom, to će potkopati napore Evrope da odbije Rusiju i obezbedi više prostora za rusko mešanje.

Ali ako Evropa primora Vučića da napravi izbor, ima razloga da se nadamo da će ga sopstveni interes navesti da stane na stranu Evrope i mira.