Za genocid tuženi Hrvatska, Mijanmar, Rusija i Izrael: Za šta je osuđena Srbija?

U četvrtak, 11. januara, Južnoafrička Republika je zatražila od vrhovnog sud Ujedinjenih naroda da izda obvezujuće preliminarne naredbe kako bi se Izrael prisilio da prekine svoju vojnu kampanju u Gazi, piše Radio Slobodna Evropa (RSE).

Međutim, procesi pred Međunarodnim sudom pravde znaju trajati i decenijama, što je bio slučaj s procesima vezanim za ratove u zemljama bivše Jugoslavije ’90-ih.

Ko je osuđen dosad?

Međunarodni sud pravde je dosad Srbiju osudio za kršenje Konvencije o genocidu Ujedinjenih nacijda usvojene 1948. godine.

Ta država proglašena je 26. februara 2007. godine krivom da nije sprečila genocid u Srebrenici u istočnoj Bosni počinjen u julu 1995. godine.

Ovaj sud donio je nakon toga još dve presude po međusobnim tužbama Srbije i Hrvatske za genocid nad Hrvatima i Srbima u Hrvatskoj. Obe su istovremeno odbačene 2015. godine.

Trenutno se vodi spor u kojem je Gambija tužila Mijanmar za genocid nad Rohindžama, muslimanskom etničkom manjinom, pokrenut 2017. godine.

Nakon što je Rusija u februaru 2022. godine pokrenula opštu invaziju na Ukrajinu, Kijev je tužio Moskvu za genocid. Moskva s druge strane tvrdi da je pokrenula „specijalnu vojnu operaciju“ kako bi „sprečila genocid“ nad Rusima, odnosno govornicima ruskog jezika na istoku Ukrajine.

Za šta je osuđena Srbija?

Bosna i Hercegovina je usred rata 1993. godine tužila tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru).

Te godine je Međunarodni sud pravde (ICJ) naredio SR Jugoslaviji da mora poduzeti sve mjere da spreči genocid.

Srbija je sama preuzela odgovornost tužene strane, nakon osamostaljenja Crne Gore 2006. godine.

Međunarodni sud pravde je godinu kasnije presudio da Srbija „nije počinila genocid“ te da „nije bila suučesnik u genocidu“.

Međutim, ovaj sud je presudio da je Srbija „prekršila obvezu sprečavanja genocida“ koji su snage Republike Srpske počinile u Srebrenici u julu 1995. godine.

Time je ovaj sud potvrdio da su ti zločini predstavljali ratni zločin genocida, odnosno da je počinjen „s namerom uništenja“ Bošnjaka (Muslimana) na tom području.

U presudi napisanoj na više od 800 stranica je naglašeno kako Srbija „nije pokazala da je poduzela bilo kakvu inicijativu da spreči ono što se dogodilo, ili bilo kakvu akciju da počinitelje odvrati od okrutnosti“.

„Srbija je prekršila i svoju obvezu poštivanja privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, jer nije poduzela sve mere u okviru svoje nadležnosti da spreči genocid u Srebrenici u julu 1995. godine“, navodi se, pored ostalog, u presudi.

Sud je presudio i da je Srbija „prekršila svoje obveze jer nije izručila Ratka Mladića, optuženog za genocid i suučesništvo u genocidu, radi suđenja Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju“.

Pred sudom se može pokrenuti revizija presude ako se pojave novi dokazi u roku od deset godina.

Iz Sarajeva je u martu 2017. godine pokrenuta revizija te presude. Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio zahtev za reviziju presude BiH protiv Srbije, jer nije predat u ime institucija i države BiH.

Predsednik suda dodatno je poručio i da Sakib Softić duže vreme nema legitimitet agenta BiH pred ovim sudom. Akreditaciju mu je trebalo dati jednoglasno tročlano Predsedništvo BiH, ali se tome usprotivio tadašnji srpski član Mladen Ivanić.

Tužbe za genocide na području bivše SFRJ

Tužba Hrvatske protiv SR Jugoslavije za genocid podnesena je 2. jula 1999. godine. Srbija je deset godina kasnije uzvratila tužbom protiv Hrvatske za genocid protiv krajiških Srba u akciji Oluja u leto 1995. godine.

Konačne presude su izrečene 2. februara 2015. godine kad je Međunarodni sud pravde odbacio i tužbu Hrvatske i tužbu Srbije.

Jugoslavija je tužila deset država članice Severnoatlantskoga saveza (NATO) 29. aprila 1999. zbog bombardiranja svojeg područja.

Sud se jednoglasnom odlukom proglasio nenadležnim 15. decembra 2004. godine.

Sve države nastojale su proširiti osnovnu nadležnost Međunarodnog suda pravde na zločine agresije, etničkoga čišćenja, na sve zločine protiv čovečnosti i na sve ratne zločine koji su bili počinjeni u masovnim razmerima.

U Bosni i Hercegovini, na primer, stvaralo se javno mnjenje da će sud svim žrtvama dosuditi odštetu u milijardama dolara na račun Beograda.

Međunarodni sud pravde je još 13. septembra 1993. godine, kod izricanja privremene mere kojom je naložio SR Jugoslaviji da spreči eventualni zločin genocida, naveo da on u toj parnici ima „prima facie“ nadležnost koja mu je poverena jedino Konvencijom o genocidu i da nije ovlašćen da se bavi širim zahtevima.

Hrvatske vlasti su isticale da je važno pred Međunarodnim sudom pravde dokazati da je Srbija bila agresor, ali i da sama Hrvatska kao država nije nastala na zločinu.

Od svih tužbi za genocid između zemalja bivše Jugoslavije, Međunarodni sud pravde je ustanovio da jedino masakr u Srebrenici iz jula 1995. ispunjava uslove zločina genocida iz Konvencije iz 1948.

Međutim, ovaj sud ni u tom slučaju nije dosudio nikakvu materijalnu odštetu žrtvama tog zločina ili njihovim naslednicima.

Štaviše, Međunarodni sud pravde je u presudi BiH protiv Srbije naveo da Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (drugi sud koje je ustanovilo Savet bezbenosti Ujedinjenih nacijaa) nije bio pozvan, niti je generalno pozvan, da odlučuje o pitanjima odgovornosti države.

Naveo je da je nadležnost Haškog tribunala kaznena i proteže se samo na (fizičke) osobe. Time je potvrđena i nadležnost Haškog tribunala samo na suđenje pojedincima.

Šta je genocid?

Konvencija Ujedinjenih naroda o genocidu definisala je genocid kao bilo koje od pet „akata počinjenih s namerom uništenja, u celosti ili delimično, nacionalne, etničke, rasne ili verske skupine“.

Tih pet radnji su „ubijanje pripadnika skupine“, „nanošenje teških telesnih ili duševnih povreda“, „nametanje životnih uslova s ciljem uništenja skupine“, „sprečavanje rađanja“ te „prisilno premeštanje dece iz skupine“.

Ključno je da zemlja tužitelj mora dokazati da je počinjen zločin koji ulazi u definiciju genocida, ali i „genocidnu nameru“.