Za Iran je najava pomoći Libanu „blef“

Narod je kivan na vlast, ocenjuje se, i njenu nemoć da ih zaštiti i valjano vodi zemlju. Objavljujući ostavku vlade, premijer Hasan Diab je optužio „libansku vladajuću političku klasu da je iskoristila njegovu vladu kao žrtveno jagnje“.

„Politička klasa“, navodi Diab, „vidi moj kabinet kao pretnju, zaglavljenu u njihovim načinima sprečavanja reformi“. Kako je dodao „sile korupcije bile su isuviše jake i ujedinjene protiv nas“.

Nedelju dana od eksplozije gotovo 3000 tona amonijum nitrata, koja je odnela živote više od 220 ljudi, dok je 300 hiljada ostalo bez kuća, narod ove strateški važne države izašao je na ulice pozivajući „vlast da ode jer su ubice“.

Kada je kasno u ponedeljak uveče premijer Diab najavio ostavku vlade, nagovestio je, ocene su, još dublja previranja.

Od katastrofe u bejrutskoj luci, stiče se utisak da Iran budno motri na Liban, oprezan da ne izgubi teško osvojeni uticaj.

Dok su neki demonstranti na ulicama Bejruta uzvikivali parole protiv libanskog šiitskog pokreta Hezbolah, koga podržava Iran, većina je svoje gnev iskazivala protiv šire vladajuće klase čiji su, kako tvrde, „korupcija, nesposobnost i nemar“ uzrok tragedije od  4. avgusta.

Ispred libanske ambasade u Teheranu okupili su se mladi članovi iranske narodne milicije Basidž gde su palili sveće i mahali zastavama Libana i Hezbolaha.

Mnogi Iranci objavili su na društvenim mrežama fotografije razorene bejrutske luke uz stihove sirijskog pisca Nizara Kabanija.

Dan nakon eksplozije, ajatolah Ali Hamnei apelovao je na libanski narod da „pokaže strpljenje“ navodeći da će Iran podržati Liban suočen sa ovom „bolnom tragedijom“.

Iranski ministar inostranih poslova Mohamad Džavad Zarif takođe je izrazio podršku „otpornom narodu Libana“.

„Kao i uvek, Iran je u potpunosti spreman da pruži pomoć na bilo koji način. Ostanite jaki“, stoji u tvitu iranskog diplomate.

Činjenica je da šiitski Iran kroz Hezbolah ima ogroman uticaj na multikonfesionalni Liban kojim dominiraju bivše ratne vođe iz građanskog rata 1975-1990.

Poziv na velike reforme u Libanu koji je uputio francuski predsednik Emanuel Makron tokom posete Bejrutu nakon eksplozije, naišao je na kritike u Islamskoj Republici.

„Mislim da su gledišta Makrona intervencionistička, mada istorijsku pozadinu odnosa između Libana i Francuske takođe treba uzeti u obzir“, izjavio je za AFP Ali Esmailzadeh, student iz Teherana.

On smatra da su upravo Makronove reči „zapalile fitilj vatre nemira u ovoj zemlji“, misleći na proteste u Bejrutu.

Donatorsku konferenciju koju su organizovali Francuska i UN na kojoj je obećano 250 miliona evra pomoći za Liban, iranska štampa ocenila je kao „blef“.

Iran nije učestvovao na konferenciji, ali je Teheran objavio da je poslao 95 tona medicinskog materijala u Liban i da će nastaviti da šalje humanitarnu pomoć.

„Ako su iskreni, trebalo bi da ukinu sankcije protiv libanske vlade i ljudi“, rekao je portparol iranskog ministarstva spoljnih poslova Abas Musavi, aludirajući na Sjedinjene Države. Urednik konzervativnog iranskog dnevnika Kajhan Hosein Šariatmadari ocenjuje da „Makronove promene“ znače „eliminaciju Hezbolaha“ i „spasavanje izraelskog režima“ – glavnog regionalnog neprijatelja Irana.

Zato, tvrdi Šariatmadari u telefonskoj izjavi za AFP, „u ime Izraela, Makron je poslao poruku Libancima da će se, ako nastave podržavati Hezbolah, suočiti sa još jednim katastrofalnim događajem ove vrste“.

Analitičari  izražavaju sumnju u sposobnost Irana da pruži značajnu finansijsku pomoć Libanu jer se i sam nalazi u ekonomskim neprilikama.

Iranska ekonomija poražena je, tvrde, od trenutka kada se njen neprijatelj Sjedinjene Države 2018. jednostrano povukao iz nuklearnog sporazuma i ponovo im uveo sankcije.

Od februara, Iran se takođe bori da obuzda najgoru epidemiju virusa korona na Bliskom Istoku, od koje je, prema zvaničnim podacima, preminulo više od 18.600 ljudi dok je zaraženo gotovo 329.000.

Proreformski iranski novinar Ahmad Zejdabadi kaže da su „iranske ruke vezane, ne mogu mnogo učiniti“ da pomognu obnovi Bejruta.

„Da je Teheran imao finansijska sredstva, znamo šta bi učinio, kao što je to činio tokom rata (Izrael-Hezbolah) 2006. kada je Iran nadoknađivao velike gubitke koji su tada pretrpeli u Libanu“, rekao je on za AFP.

Kako je dodao, tada je vlada iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinežada „imala mnogo novca od prodaje nafte po visokoj ceni“.

Zejdabadi smatra da će ovog puta Iranu biti bolje da sarađuje sa evropskim zemljama koje koordiniraju napore za obnovu Bejruta.

„Ovo zahteva promenu ponašanja i vizije za regionalne položaje Islamske republike. Situacija u celini je vrlo komplikovana za Iran“, zaključuje novinar.