Inicijativa Francuske za održavanje međunarodne konferencije o ponovnom pokretanju direktnih pregovora između Izraelaca i Palestinaca, čiji je cilj „rešenje o postojanju dve države“, što je uvek bila iluzija, predstavlja dete uporne fantazije. Ali nakon više decenija neuspelih pregovora vreme je da počnemo da razmišljamo kao odrasli.
P { margin-bottom: 0.21cm; }
Ni izraelsko ni palestinsko društvo nije spremno na kompromise. Naprotiv, nacionalizam u usponu u Izraelu je postao glavna prepreka ka bilo kakvim pregovorima. Budući da premijer Benjamin Netanjahu udovoljava ultranacionalističkim elementima, ne postoji mogućnost da on stvori onu vrstu predloga za mir kakvim su težili njegovi prethodnici Ehud Barak i Ehud Olmert. Što se Palestine tiče, njena nejedinstvena takozvana vlada u senci potkopava svaku mogućnost efikasnih pregovora.
Ali čak i nezavisno od aktuelnih okolnosti, ima više suštinskih razloga zbog kojih izraelsko-palestinski mirovni proces nikada nije funkcionisao. Uloga istorije i religije u konfliktu, zajedno s malom teritorijom za koju se suprotstavljene strane bore, ostavlja malo mesta za kompromis.
Postoji još jedan razlog od vitalnog značaja – palestinski posrednik nije država, već nepredvidljivi pokret. To je pokret koji je u institucionalnom smislu beskičmenjak i koji je podeljen između islamista, koji sanjaju o arapskoj državi bez granica, i neefikasnih sekularnih nacionalista koji su četiri puta (1937, 1947, 2000. i 2008) odbili ponude za stvaranje palestinske države.
Kada je pregovarao sa arapskim državama, Izrael je bio mnogo predusretljiviji nego što je to bio u slučaju palestinskog nacionalnog pokreta. Premijer Jicak Rabin je ranih 1990-ih obećao tadašnjem sirijskom predsedniku Hafezu al Asadu povratak na granice iz 1967. Egipat je 1979. povratio sto odsto teritorije koji je Izrael osvojio u Šestodnevnom ratu 1967.
Naravno, i Izrael je počeo kao pokret. Ali gotovo od svojih početaka cionistički pokret je bio vođen ujedinjujućim osećajem svrsishodnosti u izgradnji nezavisne nacije-države. Na svakoj raskrsnici tokom niza godina koje su vodile ka stvaranju Izraela lideri pokreta su pravili praktične, a ne iracionalne izbore.
Nasuprot tome, palestinski nacionalizam se nikada nije usredsređivao na izgradnju države. Podstaknut tragedijom isključivanja i razbaštinjenja, usredsredio se na san o restituciji. Na osnovu neuspeha i na kraju otpuštanja palestinskog premijera Salama Fajada 2013, čija je namera na papiru bila da oponaša cionizam pomoću mučne politike izgradnje države, može se puno toga zaključiti.
Ali postoji alternativa za rešenje o postojanju dve države koja objašnjava ove faktore – Zapadna obala bi mogla da se vrati Jordanu, što bi onda postalo neka vrsta jordansko-palestinske konfederacije. Ta opcija u suštini predstavlja povratak na parametre Mirovne konferencije u Madridu iz 1991, na kojoj je jordansko-palestinska delegacija zastupala palestinski cilj.
Po tom scenariju, Izrael bi profitirao od toga što bi dobio sagovornika koji je dobra država s tradicijom, koja ima interes od pregovara i koja poštuje dogovore. To bi bilo dovoljno da se izraelski lideri ubede da bar razmotre tu opciju i da se u direktnim pregovorima s Palestincima manje foliraju.
Pošto Izrael više ne bi mogao da koristi palestinsku institucionalnu slabost kao opravdanje za stalnu okupaciju Zapadne obale, Palestina bi najverovatnije bila na dobitku. Štaviše, Izrael ne bi mogao, kao što je u prošlosti pokušavao, da pripoji strateška područja Zapadne obale i vrati ostatak Jordana; umesto toga bi morao da se povuče na granice iz 1967. uz dogovorena poravnanja i razmenu teritorija.
Izgleda da Palestinci prepoznaju te dobitke. Prema anketama javnog mnjenja koje je sproveo Palestinski centar za politiku i istraživanja, 2013. je 55 odsto Palestinaca podržalo jordansku opciju, što je deset odsto više nego pre pet godina.
Možda je najveća prepreka Jordan, koji trenutno nije zainteresovan da se meša. To će se promeniti samo ako se suočava sa opasnostima po sopstvenu bezbednost, koja bi mogla da potekne, recimo, od prelivanja palestinske nestabilnosti sa Zapadne obale.
Paradoksalno, jedan potencijalni okidač takvog bezbednosnog rizika mogao bi da bude očigledni napredak ka rešenju o postojanju dve države. Pokojni kralj Husein se bojao da bi nezavisna palestinska država mogla da postane radikalan iredentistički entitet i njegova odluka iz 1988. da zanemari polaganje prava Jordana na teritoriju Zapadne obale, koja je doneta pod pritiskom Arapske lige, nikada nije ratifikovana u Parlamentu i još uvek je mnogi smatraju neustavnom.
Strah od palestinske nestabilnosti takođe je naveo dva bivša jordanska premijera Abdela Salama Madžalija i Tahera al Masrija da zagovaraju jordansko-palestinsku konfederaciju. Madžali je i dalje čvrsti zagovornik te ideje, što je jasno stavio do znanja na nedavno održanom sastanku u Amanu s palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom. NJegov detaljni plan iz 2007, koji je nesumnjivo podeljen uz pristanak kralja Abdulaha, nastao je zbog izgleda za haos u slučaju da izraelska vlada odluči da obezbedi opstanak Izraela kao jevrejske države unilateralnim povlačenjem s velikog dela Zapadne obale. Taj haos, strahovala je jordanska vlada, mogao bi da se proširi na Istočnu obalu, čime bi Kraljevstvu potencijalno bio zadat sudbonosni udarac.
Međunarodna zajednica je na ivici da ponovo započne mirovni proces s ciljem stvaranja jedne dobre i održive nezavisne palestinske države na Zapadnoj obali. To bi bio najpravedniji ishod. Nažalost, za to je verovatnoća izuzetno mala, te će jordansko-palestinska konfederacija ostati poslednja preostala nada za stvaranje palestinske države.
Autor je bivši šef izraelske diplomatije i potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo. Napisao je knjigu „Ožiljci rata, rane mira – izraelsko-arapska tragedija“.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
