Za nas je raspad Jugoslavije činjenica, nemamo nostalgiju

Dva dana nakon proglašenja nezavisnosti, JNA, praktično pod komandom Slobodana Miloševića, krenula je u vojni pohod u Sloveniju, kako bi sprečila dalji tok razvoja nezavisnosti. Rat je trajao deset dana. Postoje sumnje da su tada zapravo počinjeni prvi ratni zločini, jer je Teritorijalna odbrana Slovenije, u sukobu sa JNA, ubila vojnike JNA koji su bili na redovnom odsluženju vojnog roka i hteli su da se predaju.

Sa našom sagovornicom, Nikom Kovač, direktorkom nevladine organizacije “8. Marec” iz Slovenije, koja je rođena tri godine od početka rata na prostoru bivše Jugoslavije i raspada države, razgovarali smo o tome kako društveno angažovane, novije generacije vide ovakav, vrlo tragičan ishod, posledice i uzroke rata u kojem je, procenjuje se, stradalo više od 150.000 ljudi.

– Rođena sam 1993. godine, nakon svih ovih događaja. Devedesetih godina, tokom rata, bila sam dete i nemam mnogo ličnih uspomena na ove događaje. Deo sam generacije koja nije odrasla u zajedničkom kulturnom prostoru sa drugim jugoslovenskim narodima. Ne govorim hrvatski ili srpski. Pre mnogo godina, kada sam počela da putujem i šetam po zemljama bivšeg komonvelta, da se susrećem sa mojim kolegama iz Srbije, Bosne i Hrvatske, bila sam tužna kada sam saznala da je naš zajednički jezik engleski. Ipak, zajednička kolektivna istorija, sećanja i prakse naših porodica, naša vlastita politička prošlost i dalje nas povezuju na vrlo poseban način. I dalje slušamo iste bendove, isti filmovi su za nas kultni, navijamo jedni za druge na sportskim događajima i na pesmi Evrovizije. Ne raspravljamo mnogo o raspadu Jugoslavije – mi to shvatamo kao činjenicu, nemam nikakva nostalgična osećanja prema samoj Jugoslaviji.

* Uprkos utvrđenim činjenicama o tome šta se u to vreme događalo, kakvi su bili odnosi među političarima, vrlo često se može čuti da su Jugoslaviju zapravo razbile “strane sile” i da one snose odgovornost za najbrutalniji rat i njegove posledice još od Drugog svetskog rata na evropskom tlu.

– Mislim da su i unutrašnji i spoljni faktori krivi za raspad Jugoslavije. Ne smemo zaboraviti da su političari koji su bili na čelu republika u vreme raspada i koji su podsticali nacionalizam došli na svoje položaje unutar stranke koja je trebalo da proizvede upravo bratstvo i jedinstvo, a ne nacionalizam i rat. U međunarodnom kontekstu, međutim, skrenula bih pažnju na ulogu MMF-a. Na život moje generacije mnogo je više uticao prelazni period. Mnogo preispitujemo šta je pošlo po zlu u tom periodu: privatizacija zajedničke imovine, zatvorena preduzeća, polagano propadanje javnog dobra. Prijatelji iz drugih balkanskih zemalja često mi kažu da smo u najboljem mogućem položaju upravo mi iz u Sloveniji u pogledu svega navedenog.

* Ministar odbrane Slovenije je u vreme početka raspada i rata bio Janez Janša, koji je i danas visoko pozicioniran slovenački političar – premijer. Iz, takođe, utvrđenih činjenica, režim Slobodana Miloševića je praktično oteo JNA i krenuo najpre u rat protiv Hrvata i Bošnjaka, sa ciljem stvaranja takozvane velike Srbije. Iza takve ideologije, ostali su strahoviti ratni zločini i genocidi, etnička čišćenja. Jedan od razloga zbog kojih većina građana Srbije danas misli da su to neistine, jeste i to što su na vlasti aktivni političari i devedesetih, kao politički sinovi Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Međutim, ni u ostalim bivšim republikama nije se odmaklo od ličnosti koje su bile aktivne u ratu, a danas su uglavnom prepoznati kao nacionalisti i desničari. Kako to objašnjavate?

– Svi primeri navedeni u pitanju govore o tome šta su ljudi spremni učiniti iz želje za moći. Ako pogledamo samo aktuelnog premijera u Sloveniji – Janeza Janšu, on je u svojoj dugoj političkoj karijeri promenio četiri ideologije. U Jugoslaviji je počeo kao komunista, a na youtube i dalje možete pronaći video zapise u kojima objašnjava marksističku teoriju. Nastavio je kao socijaldemokrata, postao je neoliberal oko 2000. godine, a danas je nacionalista i veliki prijatelj Mađarske. Janez Janša nije želeo da stvori bolje društvo za ljude nikada. Uverena sam da se to odnosi na sve političare pomenute u pitanju. Dobrobit ljudi za njih je sekundarna. Ako samo pogledamo situaciju u kojoj se našla moja generacija: redovan posao je prava retkost i privilegija, takođe i rešeno stambeno pitanje. Moje kolege ne znaju za bolovanje i regres. Međutim, jaz između bogatih i siromašnih se povećava.

* Pokazalo se da posle nacionalističkih ratova, patnje, smrti, siromaštva, trideset godina već nije moguća smena te generacije političara i dolazak onih koji se nazivaju “levim” a koji čoveka ne cene po onome koje je vere, nacionalnosti, gde je rođen… Kolika je uloga ekonomskih odnosa moći i zašto je stepen korupcije toliko velik u takvim “ideologijama”?

– I sama sam uverena da su ekonomski odnosi osnova svih oblika nejednakosti i motor koji održava postojeći sistem. Recept za održavanje političke moći je prilično jednostavan: korupcija i uzurpacija medija. U takvom sistemu možete uspeti naročito ako ste poslušni, ne kritikujete vlasti i ljubazno sledite takvu praksu. Lično verujem da su takve politike postoje u bivšoj Jugoslaviji toliko dugo, jer je postojalo uverenje da je samo promena političkih lica dovoljna za promenu postojećih politika. Alternativa koja bi izgradila drugačije društvo zasnovano na solidarnosti i jednakosti, međutim, nije artikulisana niti testirana u praksi. Građena je postepeno, u lokalnim sredinama i zajednicama. Međutim, čini mi se da smo u poslednjem periodu osetili talas velikih promena. Možemo u Hrvatskoj naći dokaz da se u društvu uspostavlja prostor za drugačije politike.

*A, kako vidite vreme pre raspada Jugoslavije i ratova devedesetih? Da li su ratovi bili nužna posledica kao i sve ostalo što je danas aktuelno ili je reč o prostom slučaju nasilja pojedinaca i manipulaciji ljudi?

– I sama čvrsto verujem da u istoriji nema nužnosti. Takođe, čvrsto verujem da istoriju ne treba individualizovati. Razlozi za ono što se dešavalo u Jugoslaviji su složeni i rezultat su kako unutrašnjih tako i spoljnih faktora. Kao pripadnica mlađe generacije, generacije koja je veći deo svog života živela u Evropskoj uniji, čija su prva politička sećanja referendum o pristupanju Slovenije NATO-u, ovaj period gledam i analiziram uglavnom sa stanovišta odgovora međunarodne zajednice. Međunarodna zajednica zakazala je istovremeno u Ruandi i ako danas želite da pogledate Siriju, možete videti isto.

* Nedavno, upravo iz Slovenije, izašao je u javnost predlog daljeg parčanja Bosne, dela Jugoslavije koji je najviše stradao od ratne agresije. Kako vidite to “razumevanje”, recimo, Janše i Vučića?

– Uverena sam da se na našem području govori premalo o tome da su posledice rata na prostorima bivše Jugoslavije i dalje prisutne. Ni sama nisam bila svestan toga dok nisam naišala na delo slovenačkog fotografa Jošta Franka, koji fotografiše izbegličke kampove u bivšoj Jugoslaviji. Njegove fotografije govore o iskustvima raseljenja, siromaštva, ličnih nedaća. Prikazuju sliku zajednica koje su još uvek ranjene i podeljene. Povlačenje granica za zajednice koje još nisu ni približno izlečene i misleći da će tako biti dobro je skandalozno. Istovremeno, ne smemo zaboraviti da su se takve granice povlačile tajno i bez učešća dotičnih ljudi, što je za mene apsurdno. Takvim prakse sam susretala u proučavanju antropologije i u analizi delovanja kolonizatora.

* Verujete li da EU danas ima moć ali i iskrenu volju da utiče na društveno političke tokove u regionu? Kako biste opisali njenu ulogu?

– Kada se Slovenija pridružila EU, imala sam 12 godina. I danas se sećam da sam sa svojom porodicom na glavnom trgu u Ljubljani, sa evropskom zastavom u ruci, čekajula da otkuca ponoć i da postanemo deo Evropske unije. Bili smo uvereni da je to sjajno i da predstavlja korak ka boljoj budućnosti. Moja iluzija velike Evropske unije srušila se na fakultetu. Dogodila se ekonomska kriza, poraz poput siromaštva i mnoge nedaće. Prikazana je cena evropske zajednice, a Evropska unija je u potpunosti pala na ispitu. Moji prijatelji u Grčkoj tražili su drugačiju Evropu na ulicama: njihova poruka bila je jasna – nećemo krizu rešiti na svojim plećima, neka je reše banke. Znamo kraj grčkog eksperimenta. Evropa ih je pretekla, pokazujući tako svoju nedemokratsku prirodu i najvažnije interese zemalja centra. Istovremeno, Evropa za mene i dalje predstavlja otvorenost, mogućnosti za saradnju, evropske projekte. Mi volimo ovakvu Evropu i upravo mi ovi počeci daju nadu da Evropu možemo promeniti i učiniti socijalnijom.