Foto: EPA-EFE/LUKAS COCH Početkom godine, kada je kovid 19 buktao Vuhanom u Kini i počeo da obuzima Zapad, upozorio sam da će se kriza ponavljati u najvećem delu sveta u razvoju sa značajnim dugoročnim posledicama po sve nas. Tužno je što je ta prognoza bila tačna.
Indija je od sredine oktobra na putu da pretekne SAD kao država s najvećim ukupnim brojem slučajeva zaraženih kovidom 19, a Latinska Amerika ima najveći broj smrtnih slučajeva u odnosu na bilo koji region u svetu.
Svetska banka upozorava da bi pandemija samo ove godine mogla da gurne u ekstremno siromaštvo oko 50 miliona ljudi u Aziji i oko 30 miliona u Africi. Ako bude tako, biće prvi put za više od dve decenije da je povećana globalna stopa ekstremnog siromaštva.
Kriza kovida 19 takođe je ubrzala druge zabrinjavajuće promene koje su već bile na putu, uključujući eskalaciju tenzija između SAD i Kine, uspon protekcionizma i povratak velikih emisija štetnih gasova koji preti da unazadi svet u borbi protiv klimatskih promena. Svi ovi trendovi će još više otežati ostvarenje agende o razvoju od pre pandemije.
Na globalnom nivou je izazov obezbediti garancije da su ugroženi ljudi svuda zaštićeni. Ako u tome ne uspemo, ući ćemo u mnogo opasniji svet, a izgledi za snažan globalan ekonomski oporavak će biti ozbiljno smanjeni.
Znam iz iskustva koliko je važan sadašnji trenutak. Moja vlada je čak usred globalne finansijske krize pre deset godina ostala čvrsta u svojim obećanjima da će povećati australijski budžet za inostranu pomoć na 0,5 odsto bruto nacionalnog dohotka (BND).
Ta promena je nažalost odložena, a inostrana pomoć Australije je od tada pala na manje od polovine tog nivoa, na najniži nivo ikada.
Britanska vlada premijera Dejvida Kamerona zaslužuje pohvale što je težila sličnom kursu delovanja 2013, donevši zakon usred mera štednji koje su usledile, o obavezivanju na ostvarenje cilja inostrane pomoći od 0,7 odsto BND-a, što je zatraženo u okviru Milenijumskih ciljeva razvoja Ujedinjenih nacija (MDG) u to vreme.
I čak i ranije, na vrhuncu krize u aprilu 2009, moja vlada je sarađivala s vladom britanskog premijera Gordona Brauna na obezbeđivanju garancija da su najveće ekonomije na svetu ponovo potvrdile svoju posvećenost ostvarenju MDG uprkos krizi.
Kao neko kod koga je novčanik, zakonodavci imaju naročito važnu ulogu u obezbeđivanju garancija da vlade ne gube iz vida agendu o razvoju dok jure da zaštite sopstvene stanovnike od destruktivnih zdravstvenih i ekonomskih posledica ove pandemije.
Dobra vest je da su neke vlade, naročito u Evropi, već shvatile značaj povećanja svoje inostrane pomoći u ovim vremenima.
Loša vest je što zahtev generalnog sekretara UN za uspostavljanje fonda za razvoj od dve milijarde dolara za najsiromašnije zemlje sveta još nije ispunjen niti za tu misiju izuzetno važne organizacije kao što je Gavi, Alijansa za vakcine (koja pomaže da se rasporede vakcine u zemljama u razvoju), dobijaju približno onoliko podrške koliko im je potrebno.
I druge potrebe za razvojem koje će biti od suštinske važnosti za rešenje krize – naročito voda i sanitarni uslovi – vape za pažnjom.
Povećati pomoći za razvoj tokom pandemije nije samo ispravno. To je takođe pametna strategija za podupiranje našeg ekonomskog oporavka. Ali povećanje inostrane pomoći nekih zemalja anuliraju delovanja drugih, naročito SAD, koje su smanjile svoju pomoć tokom krize, i to i važnim institucijama kao što je Svetska zdravstvena organizacija.
Problem je u tome što isuviše često inostranu pomoć shvatamo pre kao poklon nego kao odskočnu dasku za prosperitet.
Ukazao sam na to u Australiji, gde će ekonomski oporavak zavisiti od šireg oporavka širom Azije.
Australija se dosta uzda u regionalnu trgovinu, a međunarodno obrazovanje se probilo na treće mesto australijskih najvećih izvoza – jedna šestina svih studenata u zemlji je iz neke druge zemlje u regionu.
Pod rukovodstvom generalne direktorke Kristaline Georgijeve, Međunarodni monetarni fond predvodi napore za ublažavanje udarca koji je pandemija nanela globalnoj ekonomiji, a naročito najugroženijim populacijama na svetu.
Vođen iskustvom sa globalnom finansijskom krizom od pre deset godina, MMF je već kanalisao više od sto milijardi dolara u okviru finansijske pomoći ugroženim zemljama.
Ipak, moglo bi se sprovesti više reformi u međunarodnom finansijskom sistemu da bismo bili na putu ka potpunom globalnom oporavku.
Tako na primer, potrebno je da obezbedimo garancije da se današnja povećana podrška za MMF ne smatra jednokratnom inekcijom, već kao početak napora da se obezbedi više resursa na duge staze. Podjednako važno je da se u nekom trenutku raspodela udela članica mora promeniti tako da se u procesu odlučivanja MMF-a poveća važnost dinamičnih ekonomija koje se pomaljaju na tržištu.
Istovremeno su važna delovanja G-20 i grupa poput Pariski klub i već su omogućila da više od 40 zemalja suspenduju otplate duga, poštedevši ih teških izbora između servisiranja duga i spasavanja života.
Ali sada je izazov za pozajmljivače da otkriju kako da obezbede više sistematskih olakšica umesto da ponovo odvrnu slavine čim bude izgledalo da je kriza prošla ili čim oporavak njihovih ekonomija ili nacionalni interesi to budu zahtevali.
Da li ćemo iz ove krize izaći jači ili slabiji podjednako će zavisti od toga koliko će njihove odluke uticati na ljude na drugim mestima i koliko će uticati na njihovo sopstveno stanovništvo. Sada su nam kao nikada ranije potrebne vlade koje će delovati kao globalni građani.
*Dužu verziju teksta je nedavno objavila Parlamentarna mreža Svetske banke i MMF.
Autor je bio premijer Australije od 2007. do 2010. i 2013.
Copyright: Project Syndicate, 2020.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
