“Za razliku od Zapada, mi se držimo podalje od dvorišta drugih zemalja“: Deset velikih falsifikata iz govora Putina na Valdaji

Da bi se ove tvrdnje opravdale, piše ruski istraživački medij Insajder, bilo je potreban niz falsifikata. Insajder je odabrao deset najupečatljivijih primera.

Kako su SAD finansirale Evromajdan

„Zapadne vlade sprovode sve vrste državnih udara. Jedan od njih je doveo do tragičnih posledica u Ukrajini 2014. – oni su to podržali, čak rekli koliko su novca potrošili na ovaj državni udar. To je prosto nepristojno, oni su prilično bestidni”, kazao je Putin ne navodeći tačan iznos novca koji su zapadne vlade potrošile na podršku ukrajinskoj Revoluciji dostojanstva.

Insajder podseća da od 2014. ruski mediji pominju sumu od pet milijardi dolara. Očigledno, cifra je pozajmljena iz govora tadašnje pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland na konferenciji Ukrajina u Vašingtonu 2013. gde je rekla da je ta suma dodeljena za podršku demokratiji u Ukrajini.

Međutim, ruski mediji i političari, posebno poslanik Državne dume Vjačeslav Nikonov, iskrivili su sadržaj intervjua. U stvari, Nuland je 2013. rekla da je ta suma dodeljena Ukrajini tokom 22 godine njene nezavisnosti za „razvijanje demokratskih veština i institucija, promovisanje građanskog društva i dobrog oblika vlasti“.

U intervjuu za Si-En-En 2014. godine, Nuland je naglasila da SAD nisu izdvojile nikakav novac za podršku Evromajdanu, koji je nazvala „spontanim pokretom“.

Kako Rusija ne finansira opoziciju na Zapadu

“Ne radimo nikakav posao sa opozicijom, praktično na nivou specijalnih službi, kao što Zapad radi sa nama i sa našom opozicijom. Znamo da se stotine miliona, ako ne i milijarde dolara troše na podršku opoziciji, u svim oblastima, raznim kanalima, i oni su smislili mnogo načina da pošalju finansijska sredstva u Rusiju za te svrhe. Ne možemo to ni da pratimo. Ali ne radimo ništa slično.“

Putinovo pamćenje ovde ga je izneverilo, tvrdi Insajder.

Zaboravlja da je banka bliska ruskim vlastima finansirala francusku predsedničku kandidatkinju Marin Le Pen, šeficu krajnje desničarskog Nacionalnog fronta. Kako su pisali francuski novinari, Le Penova je kredit od Prve češko-ruske banke dobila uz posredovanje senatora Aleksandra Babakova (u to vreme bio je poslanik Državne dume, predvodio je komisiju za pravnu podršku razvoju organizacija u okviru odbrane unutar industrijskog kompleks Rusije koji je već bio pod ukrajinskim sankcijama).

Sama banka je bila u vlasništvu Stroytransgaz, čiji je vlasnik, pak, oligarh Genadij Timčenko, koji je bio blizak Putinu; zatim je prešao na Romana Popova, koji je ranije bio na čelu finansijskog odeljenja Stroytransgaza.

Ni sam Popov nije bio nepoznanica ruskim vlastima – na primer, zajedno sa premijerom Dmitrijem Medvedevim, kopredsedavao je ceremonijom obeležavanja 50 godina od leta Jurija Gagarina u svemir.

Kako je Zapad „negovao” i finansirao čečenski separatizam

„Uvek ću se sećati sa čime sam se suočio 2000. godine, nakon što sam izabran za predsednika. Zauvek ću pamtiti cenu koju smo platili da uništimo terorističko gnezdo na Severnom Kavkazu, koje je Zapad u to vreme gotovo otvoreno podržavao.

Svi ste vi ovde odrasli, većina vas u ovoj prostoriji razume o čemu pričam. Znamo da se u praksi dogodilo upravo to: finansijska, politička i informatička podrška. Svi smo to preživeli.

Štaviše, Zapad ne samo da je aktivno podržavao teroriste na ruskoj teritoriji, već je na mnogo načina negovao ovu pretnju. Znamo ovo”, kazao je Putin.

Za 22 godine  na vlasti Putin nikada nije ponudio nikakav dokaz da su čečenski ratovi rezultat zapadnih intriga, ukazuje Insajder.

Osnivanje Svenacionalnog kongresa čečenskog naroda 1990, pod vođstvom Džohara Dudajeva, bilo je uvod u prvi čečenski rat. Cilj Kongresa je bio otcepljenje od Sovjetskog Saveza i uspostavljanje nezavisne čečenske države. Godinu dana kasnije Dudajev je proglasio Čečensku Republiku.

Potom je usledio juriš na zgradu Vrhovnog sovjeta Čečensko-Inguške ASSR, televizijski centar i radio kuću i ubistvo predsednika Gradskog veća Groznog Vitalija Kucenka. Ostaje misterija gde je Putin pronašao „ruku Zapada“ u ovim događajima.

Javno mnjenje u zapadnim zemljama zaista nije bilo na strani ruskog rukovodstva. Međutim, pre nego politička pitanja, to se odnosilo na kršenje ljudskih prava od strane ruskih snaga: ubistva, kidnapovanja i mučenja, posebno civila.

U oktobru 2000. Human Rights Watch je objavio svoj izveštaj od 99 stranica „Dobrodošli u pakao“, koji opisuje kako su hiljade Čečena pritvorile ruske trupe, mnoge bez ikakvih dokaza. Stražari su sistematski tukli čečenske zatvorenike, a neki od njih su bili i silovani ili podvrgnuti drugim oblicima torture.

Većina je puštena tek nakon što su njihove porodice platile veliko mito ruskim zvaničnicima. Komisija UN za ljudska prava usvojila je dve rezolucije 2000. i 2001. u kojima se osuđuje kršenje ljudskih prava u Čečeniji i zahteva od Rusije da uspostavi nezavisnu nacionalnu istražnu komisiju.

Savet Evrope je u brojnim rezolucijama između 2003. i 2007. pozvao Rusiju da zaustavi kršenje ljudskih prava. Između 2005. i 2007.  Evropski sud za ljudska prava je razmatrao slučajeve Čečena protiv ruske vlade, a u mnogim od tih slučajeva Rusija je proglašena krivom.

Možda su novčane kompenzacije koje je Evropski sud za ljudska prava dodelio žrtvama, po Putinovom shvatanju, „finansijska podrška teroristima“.

Kako se Ukrajina opirala primeni sporazuma iz Minska
„Bivši predsednik Ukrajine Leonid Kučma rekao je da jeste potpisao sporazume iz Minska, ali je pošao od pretpostavke da oni nikada neće biti sprovedeni. Koji vam još dokazi trebaju?“, upitao je Putin u svom govoru u četvrtak.

U stvari, drugi predsednik Ukrajine Leonid Kučma je rekao nešto drugačije. Kako je tvrdio početkom 2019. lideri Normandijskog formata – nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland i ruski predsednik Vladimir Putin – nisu želeli da se obavežu na sprovođenje sporazuma iz Minska, pa ih neće ni potpisati: „Nikada to nisam rekao, ali ću reći danas. S obzirom na to da sam ja potpisao ove Minske sporazume… Vidite, ako lideri koji su deo Normandijskog formata nisu lično stavili svoje potpise – ni Oland, ni Merkelova, a kamoli Putin… Šta vam to govori? Nisu verovali da će to biti sprovedeno, a nisu želeli ni da se obavežu potpisivanjem ovog dokumenta. Otuda i rezultati“, kazao je Kučma.

Kako je Lenjin dao Donbas Ukrajini u poslednjem trenutku

„Predali su celu Malorosiju, ceo Crnomorski region, ceo Donbas, ali su prvo odlučili da Donbas daju Rusiji, a onda je ukrajinska delegacija došla kod Vladimira Lenjina, a on je pozvao predstavnika Donbasa i rekao mu je pitanje mora se ponovo odlučiti. Dakle, oni su se predomislili i vratili Ukrajini“, kazao je ruski predsednik.

Putin ovde namerno ignoriše istorijski kontekst – na primer, činjenicu da je pre uspostavljanja sovjetske vlasti u Ukrajini postojala Ukrajinska Narodna Republika, koja je aprila 1918. oslobodila Donbas od boljševika. Istovremeno, UNR je polagala pravo samo na Harkovsku i Jekaterinoslavsku guberniju na istoku, gde su većinu stanovništva tada činili Ukrajinci.

Oni su sada deo Donbasa – na primer, Lugansk je bio deo Jekaterinoslavske gubernije.

Putin ćuti i o događajima bližim našem vremenu – na primer, sveukrajinskom referendumu 1991. na kome su i Donjecka i Luganska oblast dale po 83 odsto glasova za proglašenje nezavisnosti Ukrajine od SSSR-a.

Kako je ruska kultura zabranjena na Zapadu

“U svoje vreme, nacisti su došli do tačke spaljivanja knjiga, a sada su se zapadni zastupnici liberalizma i progresa spustili tako nisko da zabranjuju Dostojevskog i Čajkovskog“, reći će Putin u četvrtak.
Dovoljno je, piše Insajder, pogledati bilborde najznačajnijih operskih kuća Evrope i Amerike da vidite da to nije tačno.

La Monnaie u Briselu domaćin je „Pikove dame“ Čajkovskog, Metropoliten opera u Njujorku predstavlja Šostakovičevu Lejdi Magbet iz Mcenska, Kraljevska opera u Londonu domaćini su predstava Krcko Oraščić i Uspavana lepotica Čajkovskog, a u Nacionalnoj operi u Parizu su domaćini Labudovog jezera od Čajkovskog. minhenska Bajerska državna opera pirkazuje operu Nos po romanu Šostakoviča (u režiji Rusa Kirila Serebrenikova), a u berlinskoj Državnoj operi Unter den Linden gostuje kultna operska tetralogija Riharda Vagnera Prsten Nibelunga u postavci ruskog pozorišnog reditelja Dmitrija Černjakova.

Bilo je, međutim, slučajeva na Zapadu gde su događaji u vezi sa ruskom kulturom otkazani.

Na primer, u Velikom teatru u Varšavi, reditelj Mariuš Trelinjski odlučio je da otkaže već uvežbanu premijeru Borisa Godunova Musorgskog, napisavši na sajtu pozorišta: „U ovakvim trenucima opera je utišana. Neka ovo ćutanje bude glas solidarnosti sa narodom Ukrajine.

Na milanskom univerzitetu Bikoka, serija od četiri predavanja o Dostojevskom odložena je na neodređeno vreme u martu, ali su nekoliko dana kasnije poništili tu odluku, koja se pokazala krajnje nepopularnom. Svi ovi incidenti, vrlo malobrojni, bili su lokalne inicijative i dogodili su se u prvim mesecima nakon ruskog napada na Ukrajinu pod uticajem emocija.

Kako Zapad nameće nekonvencionalne vrednosti drugim zemljama

„Ako zapadne elite veruju da mogu da unesu u umove svojih ljudi i društava neke čudne, po mom mišljenju, novonastale tendencije poput desetina polova i gej parada, onda neka bude tako. Neka rade šta hoće! Ali ono na šta sigurno nemaju pravo je da zahtevaju da drugi slede njihov primer.

Vidimo da zapadne zemlje imaju komplikovane demografske, političke i društvene procese. Naravno, to je njihova unutrašnja stvar. Rusija se ne meša u ova pitanja i ne namerava da to čini – za razliku od Zapada, mi se držimo podalje od dvorišta drugih zemalja“, kazao je Putin.

Nikada nije bilo slučaja, ukazuje Insajder, da je Zapad tražio da strana država prizna više od dva pola. Putin možda misli na nekoliko presuda Evropskog suda za ljudska prava u kojima su utvrđena kršenja prava seksualnih manjina u Rusiji.

Na primer, 2021. ECHR je smatrao da je odbijanje registracije istopolnih brakova kršenje prava na poštovanje privatnog i porodičnog života.

Ali ljudska prava, kako se navodi u Deklaraciji OEBS-a iz Astane, koju je takođe potpisala Rusija, „pitanja su od direktne i legitimne zabrinutosti svih država učesnica i ne pripadaju isključivo unutrašnjim poslovima dotične države“. Dakle, u ovom slučaju ne može biti reči o mešanju u unutrašnje stvari.

Kako je Evropska unija napustila svoje hrišćanske vrednosti

“Na primer, julski predlog mađarskih parlamentaraca da se u sporazumu o EU fiksira privrženost evropskim hrišćanskim vrednostima i kulturi nije doživljen čak ni kao opozicija, već kao direktna neprijateljska sabotaža. Šta je ovo? Kako ovo treba razumeti?“, upitao je Putin.

U rezoluciji koju je mađarski parlament usvojio 19. jula zaista se pominju „hrišćanski koreni i kultura u Evropi“, koji bi, po mišljenju mađarskih parlamentaraca, trebalo da budu kodifikovani u ugovorima kao osnova za evropske integracije. Ali nije ova odredba (što samo po sebi zvuči čudno, makar samo zato što je među kandidatima za članstvo u EU Turska, čiji koreni nisu nimalo hrišćanski) izazvala krajnje negativnu reakciju u Evropi, već ideja o davanju nacionalnih parlamenata pravo veta na sve zakone predložene na nivou EU.

U suštini, to je bilo odbacivanje same ideje evropskih integracija.

O antičkim korenima Rusije

„Samo treba jasno da shvatite da postoje, kao što sam već rekao, dva Zapada, bar dva, a možda i više, ali najmanje dva: Zapad tradicionalnih, pre svega, hrišćanskih vrednosti: slobode, patriotizma, bogate kulture. – a sada i islamskih vrednosti (mnoge zapadne zemlje imaju značajan deo stanovništva koji praktikuje islam). Ovaj Zapad nam je po nečemu blizak; u mnogim aspektima imamo zajedničke, čak i antičke, korene”, smatra Putin.

Antički koreni su zaista od velikog političkog značaja za Zapad: sam pojam demokratije ima antičko grčko poreklo, a rimsko pravo je i dalje osnova moderne jurisprudencije. Osim što antika nema nikakve veze sa hrišćanstvom, islamom ili Rusijom, ukazuje Insajder.

Još jednom o „zlatnoj milijardi“

„Ako se sve sabere, ako se sve to sabere kao niz mogućnosti koje treba realizovati, onda će i sam ekonomski model i finansijski sistem odgovarati interesima većine, a ne samo tzv. „zlatnu milijardu“ o kojoj smo pričali. Zalažem se za ono što sam upravo rekao: za demokratske odnose, uzimajući u obzir interese svih učesnika u međunarodnoj komunikaciji, a ne samo interese takozvane zlatne milijarde“, naveo je Putin u četvrtak.

Putinov omiljeni koncept „zlatne milijarde” je teorija zavere, prema kojoj su resursi planete ograničeni, a najbogatije zemlje, sa ukupnom populacijom od oko milijardu ljudi, veštački koče razvoj ostalih zemalja u kako bi dobili sve resurse, ukazuje Insajder.

Ova ideja je nepoznata svuda osim u postsovjetskim zemljama.

Izraz „zlatna milijarda“ se očigledno prvi put pojavio 1990. kada je malo poznati časopis Voskresenie objavio članak sovjetskog ekonomiste Anatolija Tsikunova (pseudonim A. Kuzmich) „Šta je „zlatna milijarda“ ljudi na Zemlji i zašto su sovjetski ljudi postaju sve siromašniji?“ Autor je tvrdio da je perestrojka u SSSR-u deo svetske perestrojke, čija je svrha bila da potčini ostatak sveta razvijenim zemljama Zapada i da ga, uz pomoć transnacionalnih korporacija, pretvori u resursnu koloniju.

Prema sovjetskom dogmatičaru, prelazak na kapitalističke odnose u SSSR-u je preduzet kako bi se transnacionalnim korporacijama omogućio pristup resursima zemlje.

U Rusiji je ovaj koncept zavere još uvek popularan u nekim krugovima, iako njegovi zagovornici ne mogu da objasne zašto životni standard u zemljama Trećeg sveta raste i njihov tempo razvoja ubrzava dolaskom transnacionalnih korporacija, a ne obrnuto, kako predviđa njihova teorija, zaključuje istraživački medij.