Za šta Haški sud tereti Putina?

Pored Putina, Haški sud je izdao i nalog za hapšenje Marije Aleksejevne Lvove-Belove, ruske poverenice za prava deteta, po istoj optužbi kao i za ruskim predsednikom.

Ali o čemu se radi u ovoj prvoj, verovatno ne i jedinoj optužnici za koji Međunarodni krivični sud tereti Vladimira Putina?

Tužilac Haškog tribunala Karim Ahmad Kan, koji radi na slučaju, rekao je za Bi-Bi-Si da je deportacija ukrajinske dece u Rusiju bila nehumana i da je Rusija mogla da preduzme druge mere da zaštiti decu da je to bila njena namera, prenosi Index.hr.

„Ako je postojala opasnost na određenom području, trebalo ih je premestiti u druge delove Ukrajine, gde te opasnosti nije bilo“, rekao je Kan. „Ako to nije bilo moguće, trebalo im je ponuditi preseljenje u treće zemlje.

MKS osporava činjenicu da je Rusija praktično legalizovala deportaciju dece dajući deci rusko državljanstvo.

Istražna komisija UN za Ukrajinu saopštila je ovih dana da postoje dokazi o ilegalnom prebacivanju stotine ukrajinske dece u Rusiju.

Prema podacima ukrajinske vlade, broj dece koja su nasilno odvedena u Rusiju je 16.221.

O ruskoj otmici ukrajinske dece se priča već duže vreme

Ruska otmica dece iz Ukrajine i njihovo odvođenje u Rusiju je tema već duže vreme, ali s obzirom na to da krvavi sukobi ne prestaju, to nije u prvom planu kada je u pitanju ruska invazija na Ukrajinu.

Štaviše, to je tema koja se pojavila tek nedavno, uprkos činjenici da su pre više od godinu dana ruske trupe prešle granice Ukrajine i započele invaziju.

Neke nevladine organizacije navode cifru od čak 700.000 ukrajinske dece koju je Rusija deportovala od 2014, kada je okupirala Krim.

Među njima je bila i 15-godišnja devojčica, koja je dopisniku Skaj njuza Stjuartu Remziju rekla da je pozvana u letnji kamp na Krimu pre nego što joj je rečeno da ne ide kući. Ubacili su je u jedan od 100 autobusa, koji su prevozili 30 do 40 dece. Ona je rekla da su od njih zamoljeni da pevaju rusku himnu i da im nije bilo dozvoljeno da nose boje ukrajinske zastave u svojim spavaćim sobama.

Migracija dece iz Ukrajine u Rusiju ponovo je intenzivirana u poslednjih godinu dana.

„Rusija je uvela politike poput davanja ruskog državljanstva i smeštanja dece u hraniteljske porodice kako bi neka deca trajno ostala u Rusiji“, navodi se u izveštaju.

Rusija je čak paradirala decom iz Ukrajine na velikom ratnohuškačkom mitingu, koji je pre mesec dana održan na moskovskom stadionu Lužnjiki.

„Kako je Moskva kidnapovala ukrajinsku decu i pretvarala ih u Ruse“

Krajem prošle godine Asošiejted pres je objavio veliku priču pod nazivom „Kako je Moskva kidnapovala ukrajinsku decu i pretvorila ih u Ruse“.

Ispričana je priča Olge Lopatkine, ukrajinske majke koja u to vreme nije čula ništa o šestoro usvojene dece koja su ostala u Mariupolju više od nedelju dana i bila luda od brige.

Deca su, po običaju, bila na odmoru u odmaralištu u tom lučkom gradu. Ali onda je izbio rat sa Rusijom, a njeni mališani su napušteni u opkoljenom gradu bez svetlosti i nade.

Tada je o njima morao da brine njen najstariji sin Timofej, koji je imao samo 17 godina.

Otvoreni napor Rusije da usvoji ukrajinsku decu i odgaja ih kao rusku je uveliko u toku, pokazuje istraga Asošiejted presa.

„Deca države“

Hiljade dece pronađeno je u podrumima ratom razorenih gradova, kao što je Mariupolj, i u sirotištima u separatističkim regionima Donbasa koje podržava Rusija. Među njima su i oni čiji su roditelji poginuli u ruskom granatiranju, kao i druga deca u institucijama ili hraniteljskim porodicama, poznata kao „deca države“.

Rusija tvrdi da ova deca nemaju roditelje ili staratelje koji bi se brinuli o njima ili da do njih nije moguće doći. Ali AP je otkrio da su zvaničnici deportovali ukrajinsku decu u Rusiju ili na teritorije pod ruskom kontrolom bez saglasnosti, lagali ih da ih roditelji ne žele, koristili ih za propagandu, odvodili ih ruskim porodicama i davali im rusko državljanstvo.

Bez obzira da li imaju roditelje, odgajanje dece rata u drugoj zemlji ili kulturi može biti pokazatelj genocida, pokušaja brisanja samog identiteta neprijateljske nacije. Tužioci kažu da bi to takođe moglo biti direktno povezano sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, koji je eksplicitno podržao usvajanja.

„To nije nešto što se dešava odmah na bojnom polju. Dakle, sposobnost da se pripiše odgovornost na najvišem nivou ovde je mnogo veća“, rekao je Stiven Rap, bivši američki ambasador za ratne zločine koji savetuje Ukrajinu u vezi sa tužilaštvom.

Čak i ako su roditelji mrtvi, rekao je Rapp, njihova deca moraju biti zaštićena, usvojena ili usvojena u Ukrajini, a ne deportovana u Rusiju.

Prema ruskom zakonu, Ukrajina je morala da odobri usvajanje, ali je Putin izdao dekret kojim je to zaobišlo

Ruski zakon zabranjuje usvajanje strane dece bez saglasnosti matične zemlje, a Ukrajina nije odobrila takva usvajanja. Ali u maju je Putin potpisao dekret kojim se Rusiji olakšava usvajanje i davanje državljanstva ukrajinskoj deci bez roditeljskog staranja – i otežava Ukrajini i preživelim rođacima da ih vrate.

Rusija je takođe pripremila registar odgovarajućih ruskih porodica za ukrajinsku decu i plaća ih za svako dete koje dobije državljanstvo – do 1.000 dolara za one sa invaliditetom. Ona vodi letnje kampove za ukrajinsku siročad, nudi časove „patriotskog vaspitanja“ i čak vodi telefonsku liniju za povezivanje ruskih porodica sa decom iz Donbasa.

„To je apsolutno užasna priča. Ne znamo da li naša deca imaju zvaničnog roditelja ili maćehu ili nešto drugo jer su ih nasilno odvele ruske trupe“, rekao je za AP savetnik gradonačelnika Mariupolja Petro Andrjuščenko, dodajući da samo iz tog grada odvedene su stotine dece.

Situacija je komplikovana činjenicom da mnoga deca u ukrajinskim sirotištima uopšte nisu siročad. Ukrajinska vlada je pre rata priznala UN da većina dece u zemlji „nisu siročad, da nemaju ozbiljne bolesti ili poremećaje i da su u institucijama jer su njihove porodice u teškim okolnostima“.

Rusija predstavlja usvajanje kao velikodušan čin

Međutim, Rusija svoja usvajanja ukrajinske dece prikazuje kao velikodušan čin, dajući bespomoćnim maloletnicima nove domove i medicinske resurse. Ruski državni mediji prikazuju kako ih lokalni zvaničnici grle i ljube i daju im ruske pasoše.

Veoma je teško utvrditi tačan broj ukrajinske dece deportovane u Rusiju – ukrajinski zvaničnici kažu da ih ima blizu 8000. Rusija nije objavila ukupan broj, ali zvaničnici redovno najavljuju dolazak ukrajinske siročadi ruskim vojnim avionima.

U martu je ruski ombudsman za prava deteta Marija Lvova-Belova, koja sada ima raspisanu poternicu za njom, kao i za Putinom, rekla da je u Rusiju stiglo više od 1.000 dece iz Ukrajine. Ona je rekla da je tokom leta 120 ruskih porodica podnelo zahtev za starateljstvo i da je više od 130 ukrajinske dece dobilo rusko državljanstvo. Od tada ih je stiglo mnogo više, uključujući grupu od 234 dece početkom oktobra.

Ruska braniteljka ljudskih prava koju Haški sud sada želi da uhapsi sa Putinom pohvalila se da je usvojila tinejdžerku iz Mariupolja i rekla da ne ispušta ruski pasoš.

Lvova-Belova kaže da je ovoj deci potrebna pomoć Rusije da prebrode traumu zbog koje su loše spavali, plaču noću i crtali podrume i skloništa od bombi. Ona je priznala da je prvo grupa od 30 dece, koja su u Rusiju dovedena iz podruma Mariupolja, prkosno pevala himnu Ukrajine i uzvikivala: „Slava Ukrajini!“ Ali sada je, rekla je Lvova-Belova, njihova kritika „prerasla u ljubav prema Rusiji“, a ona je sama usvojila tinejdžerku iz Mariupolja.

„Danas je dobio pasoš Ruske Federacije i ne pušta ga! On je čekao ovaj dan više nego bilo ko drugi u našoj porodici“, objavila je ona u Telegramu 21. septembra uz fotografiju.

Lavov-Belova su sankcionisale SAD, Evropa, Velika Britanija, Kanada i Australija. Njena kancelarija je pozvala AP na njen odgovor da Rusija „pomaže deci da očuvaju svoje pravo da žive pod mirnim nebom i budu srećni“.

„Naša deca. Sada su naša“

U avgustu, visoki zvaničnik moskovskog Odeljenja za rad i socijalnu zaštitu zahvalio se ruskim hraniteljskim porodicama u saopštenju, dodajući: „Naša deca. Oni su sada naša.“

Dok je Lopatkina razmišljala šta da radi, detinjstvo njenog sina tinejdžera naglo se završilo u Mariupolju. Timofej je iznenada postao otac sve svoje braće i sestara. Troje dece imalo je hronične bolesti ili invaliditet, a najmlađe je imalo samo sedam godina.

Kako je intenzivno granatiranje razbilo staklo oko njih, stisnuli su se u podrum. Kada su se mlađi uplašili, Timofej ih je nosio na rukama.

Obećao je majci da će čuvati mlađu decu. Ali onda je nestalo struje i on je potpuno izgubio kontakt sa njom. Prijatelj koji se pridružio borbama ponudio mu je vožnju iz Mariupolja. Odbio. Znao je da sebi nikada neće oprostiti ako ostavi braću i sestre.

Lokalni lekar iz Mariupolja želeo je da evakuiše decu u druge delove Ukrajine, proruske snage su ih zaustavile na kontrolnom punktu i odbile da priznaju dečija dokumenta

Na kraju je lokalni lekar iz Mariupolja organizovao njihovu evakuaciju u druge delove Ukrajine, ali su proruske snage na kontrolnom punktu odbile da priznaju dokumenta dece, fotokopije zvaničnih dokumenata koji identifikuju njih i njihove roditelje. Timofejeve molbe su bile uzaludne.

Umesto toga, deca su završila u bolnici u Donjeckoj Narodnoj Republici (DNR), separatističkom regionu u Ukrajini pod kontrolom Rusije. Timofeja je delilo samo nekoliko meseci da napuni 18 godina – godine kada će biti pozvan u vojsku DNR protiv svoje otadžbine.

„Nikada u životu ne bih išao da se borim za DNR. Shvatio sam da na ovaj ili onaj način moram da odem odatle“, rekao je Timofej.

Bar će, mislio je Timofej, moći da kaže majci da je zaštitio decu. Bio je blizak sa majkom i bili su slični, oboje spremni da izdrže do kraja bez obzira na sve. Ili je bar tako mislio, dok nije došao u kontakt sa njom.

„Super je što si živ, ali mi smo već u inostranstvu“, odgovorila je majka.

Timofej je bio potpuno razoren. Njegovi roditelji su pobegli iz Ukrajine bez njega. Osećao je da je bačen kao smeće, zajedno sa petoro dece koju nije tražio i nije znao kako da zaštiti.

„Hvala što ste me ostavili“, ljutito je odgovorio.

Sve počinje ruskom okupacijom Krima

Mariupoljska deca nisu prva optužena za krađu od Rusije.

Nakon što je Rusija anektirala poluostrvo Krim 2014. godine, više od 80 dece iz Luganska zaustavljeno je na kontrolnim punktovima i oteto. Ukrajina je podnela tužbu, a Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da su deca odvedena u Rusiju „bez lekarske pomoći i neophodne papirologije“. Deca su pre konačne odluke vraćena u Ukrajinu.

Katerina Raševska, aktivistkinja za ljudska prava, rekla je da zna za oko 30 ukrajinske dece sa Krima koju su Rusi usvojili u okviru programa poznatog kao Voz nade. Danas bi neka od te dece mogla biti ruski vojnici. Od 2015. godine nacionalni pokret Kadeti Mlade armije obučava mlade ljude na Krimu i u Rusiji za potencijalno regrutovanje u vojsku.

Ovog puta, posle pregovora, od marta u Ukrajinu vraćeno je najmanje 96 dece. Ali ukrajinski zvaničnici su otkrili identitete hiljada drugih u Rusiji, a imena mnogih drugih jednostavno nisu objavljena. „Ne možemo da tražimo od Ruske Federacije da vrati decu jer ne znamo ko treba da bude vraćen“, rekla je Raševska iz ukrajinske organizacije Regionalni centar za ljudska prava.

Kira, 12-godišnja devojčica koja je videla kako joj je otac ubijen, evakuisana je iz Mariupolja u Donjeck sa ranama od gelera uha, noge, vrata i ruke. Kira se vratila baki i dedi tek nakon što je intervenisao kabinet potpredsednika ukrajinske vlade.

Njena baka Svitlana Obedinska rekla je da se Kira povukla u sebe i izgubila interesovanje za sve, a pregovori su bili veoma teški: „Ona želi da bude sa svojom porodicom. Uostalom, nema nikog drugog.

U odgovoru na istragu AP-a, portparol američkog Stejt departmenta Ned Prajs nazvao je priču o ukradenoj deci „apsolutno užasavajućom, ali, nažalost, ne iznenađujućom”.

Rusija opravdava deportaciju aneksijom četiri ukrajinske pokrajine

Rusija pravda deportaciju dece aneksijom četiri teritorije u Ukrajini, ali su UN i ostatak sveta krajem septembra taj potez nazvali prevarom. Guverner jedne od tih teritorija Serhij Hajdaj iz Luganska optužio je ruske zvaničnike da izdaju dokumenta koja uskraćuju prava ukrajinskim roditeljima. I on se plaši da će ukrajinska deca biti poslata u rusku vojsku.

Drugi zvaničnici na okupiranim teritorijama lojalni Moskvi imaju benigniji pogled na ono što Rusija radi. Olga Volkova, koja vodi ustanovu za decu u Donjecku, evakuisala je 225 dece u oblast u blizini ruskog primorskog grada Taganroga, a desetoro su usvojile ruske porodice u aprilu. Nakon što zvaničnici DNR i Rusije naprave listu odgovarajućih kandidata, njen internat im obezbeđuje državljanstvo i šalje ih u nove porodice u Rusiji.

Ako postoje ukrajinski rođaci, oni mogu da ostanu u kontaktu, da pozovu i možda se na kraju sretnu, rekla je Volkova. U međuvremenu, dok traje rat, napomenula je, deca i dalje imaju svoje porodice. „Svi žele da imaju majku“, rekla je Volkova.

Priča o ženi čije su šestoro dece Rusi odveli posle invazije

Olga Lopatkina, ranije pomenuta majka i bivša nastavnica muzike i likovne kulture čije je šestoro dece odvedeno, vršila je pritisak na ukrajinske zvaničnike, lokalnog guvernera, socijalne službe, svakoga ko je mogao da pomogne u evakuaciji njene dece. Tokom razgovora, Timofej je rekao majci da će se brinuti o svojoj mlađoj braći i sestrama. Bila je ponosna i malo mirnija.

Onda je 1. marta njihova veza prekinuta. Mislila je da će njena deca biti evakuisana u Zaporožje, pa su ona i njen muž otišli ​​tamo, sa knjigama bajki i drugim poslasticama. Ali dva dana nakon što su stigli, država je naredila evakuaciju samog Zaporožja.

Lopatkina je morala da donese još jednu bolnu odluku. Da li da čekamo evakuaciju iz Mariupolja, koja se možda nikada neće dogoditi? Ili bi trebalo da ode po svoju najstariju ćerku pre nego što i ona izgubi kontakt sa njom?
„Idemo“, rekla je svom suprugu Denisu. Lopatkina je sa Radom otišla u Francusku. U svojoj poslednjoj molbi pisala je gubernatoru Donjecka: „Ne zaboravi moju siročad“.

Kada je dobila poruku od Timofeja u kojoj je optužuje da ih je napustila, bila je šokirana, ali ne i iznenađena. „Ne mogu ni da zamislim“, rekla je Lopatkina, a glas joj se slomio dok je počela da plače: „Da sam na njegovom mestu, reagovala bih na isti način, možda i gore“.

Lopatkina je nastavila da nemilosrdno vrši pritisak na ruske i ukrajinske zvaničnike. Poslala im je fotokopije ukrajinskih dokumenata koji dokazuju njeno starateljstvo. Rekla im je da su neka deca bolesna i zabrinuta da ih niko nije ni pitao za lekove.

Deca su prikazana na ruskoj televiziji

Pokazali su decu na ruskoj televiziji i rekli im da ih ne voli. Ovo joj je slomilo srce: „Svakog dana su decu okretali protiv nas. Govorili su im da su im roditelji, da će biti smešteni u najbolje porodice i da će ovde imati bolji život“.

Zaposlila se u fabrici odeće u Francuskoj i kupovala nameštaj, odeću i igračke za decu koja se možda nikada neće vratiti. Odredila je njihove spavaće sobe u svom malom dupleksu u Luu na severozapadu Francuske. Planirala je proslave propuštenih rođendana.

Tada je, na svoj veliki užas, saznala da su druga ukrajinska siročad koja su bila sa njenom decom dobila nova lična dokumenta u DNR. Vlasti Donjecka su najavile da bi mogla da vrati svoju decu – ako dođe preko Rusije u Donjeck da ih lično preuzme.

Lopatkina se plašila zamke. Ako ode u Rusiju, možda joj nikada neće biti dozvoljeno da ode.

„Tužiću vas. Uzeli ste mi decu. To je zločin“, zapretila je zvaničnicima DNR u mejlu od 18. maja.

Rusi tvrde da usvajaju iz ljubavi

Za neke ruske porodice usvajanje ukrajinske siročadi nije zločin, već dar.

Moskovska socijalna služba pozvala je jednu profesionalnu hraniteljicu da „dođe i vidi“ decu koja su nedavno stigla iz istočne Ukrajine. Pod svojim krovom je već imala šestoro ruske hraniteljske dece, od kojih su neka bila sa invaliditetom. Još tri je dobila iz Mariupolja.

„U nama još ima ljubavi. Ima dece kojoj treba pružiti naklonost, ljubav, brigu, porodicu, mamu i tatu. Ako možemo to da im pružimo, zašto ne“, rekla je hraniteljica, rekavši da je kontaktirala Ukrajinca hraniteljstvo, koje nije imalo ništa protiv dogovora. Deca su pokazala negodovanje prema majci i rekla da ih je napustila.

Posle procesa starateljstva u sada okupiranom Mariupolju, ruskoj majci je dodeljeno starateljstvo nad decom. Postali su ruski državljani i zovu je mama: „Mi ne pričamo o ratu. Politika ostaje politika. To nije naš posao“.

Jaroslava Rogačjova (11) evakuisana je iz dečje ustanove u Donjecku i čekala je da bude poslata u hraniteljsku porodicu u Moskvi sa dve sestre. Ona je rekla da će joj nedostajati more, Donjeck i njeni biološki roditelji tamo, ali nije objasnila zašto ne može da im se vrati. Sada razmišlja o svom novom životu: „Idem u Moskvu, već sam video svoju novu porodicu. Mama mi se dopala od samog početka.“

Kako je izgledala nova realnost dece u DNR

Timofej nije želeo novi život u DNR, želeo je nazad svoj stari život. Ljut i jadan, svađao se sa činovnicima i jedva nešto jeo.

Nova stvarnost na novom mestu užasnula je Timofeja, zasenivši njegov bes prema majci. U jednom pozivu mu je objasnila šta se dogodilo.

Laknulo mu je: „Nedostajali su mi roditelji. Bilo mi je jako teško bez podrške mame i tate. Stalno sam plakao.“

Deca su stalno pitala kada mogu kući kod majke. Loše su ih hranili, šamarali i psovali, pričao je Timofej. Tada su čuli da ih bolnički službenici uopšte ne puštaju kući. Timofejev 13-godišnji usvojeni brat Saša bio je toliko besan da je udario rukom o tobogan i slomio prst.

Roditelji su mi baš nedostajali. Ništa mi nije trebalo, samo roditelji“, rekao je Saša.

Dva policajca rekla su tinejdžeru da će sud DNR preuzeti starateljstvo nad njegovim ocem i majkom
Dva zvaničnika su povukla Timofeja u stranu i rekli mu da će sud DNR preuzeti starateljstvo nad Lopatkinom i njenim mužem. Njegova mlađa braća i sestre bi prvo otišli ​​u sirotište, a zatim u nove porodice u Rusiju. Timofej bi išao u školu u Donjeck.

Bio je besan: „Ne možete to da radite. To je protivzakonito“.

Nadležni su odgovorili da roditelji koji nisu došli po svoju decu baš i ne žele decu. Timofej je izjurio: „Bio sam tako razočaran, nisam ni u šta verovao. Bio sam prestravljen“.

Bio je odlučan da zadrži jedinu porodicu koju je poznavao i brinuo se da će njegova braća i sestre završiti u ruskim porodicama koje su ih htele samo zbog državne pomoći. Rekao je svojoj majci da može da oženi svoju novu devojku i usvoji svoju braću i sestre kada napuni 18 godina.

Jedna priča koja se ipak završila povratkom dece roditeljima

Tada su se napori Lopatkine konačno isplatili.

Sarađivala je sa Darjom Kasjanovom, direktorkom neprofitne organizacije SOS dečja sela, koja je već pomogla u pregovorima za oslobađanje 25 ukrajinske dece iz Rusije. Slanje dece na ruske teritorije umesto u Ukrajinu predstavlja kršenje prava deteta, rekla je Kasjanova.

Posle dva meseca pregovora i prvobitnog prigovora visokog ruskog zvaničnika, vlasti DNR su konačno pristale da dozvole dobrovoljcu sa Lopatkininim punomoćjem da pokupi decu. Pitali su Timofeja da li on i njegova braća i sestre žele da se vrate u hraniteljsku porodicu ili da ostanu u Donjecku.

„Sada kada imam priliku, idem naravno kući kod roditelja“, rekao im je Timofej.

Dokument je sastavljen i potpisan. Konačno su otišli ​​u Francusku. Posle kašnjenja zbog granatiranja, konačno su krenuli na trodnevno putovanje autobusom kroz Rusiju i Letoniju do Berlina, a zatim su konačno upoznali svoje roditelje, izvestio je AP u velikoj priči o ruskom preseljavanju ukrajinske dece.