„Zapad mora da spreči Putina da izazove sukob na Balkanu“: Ivana Stradner i Dejvid Šed u analizi za Forin afers

Iako su zapadni mediji u to vreme u velikoj meri prevideli nagomilavanje – i od tada je zaboravljeno usred izbijanja rata između Izraela i Hamasa – ono je deo alarmantnog razvoja događaja na Balkanu, upozoravaju u analizi za Forin afers (Foreign Affairs) Ivana Stradner, naučna saradnica u Fondaciji za odbranu demokratije u Vašingtonu i Dejvid Šed, nekadašnji vršilac dužnosti direktora Odbrambene obaveštajne agencije SAD.

Neposredan izgovor za srpsku mobilizaciju bili su višemesečni nemiri između Kosova i Srbije, koji su održavali krhki mir otkako je kampanja NATO bombardovanja pomogla Kosovu da dobije de facto nezavisnost od Beograda u ratu 1998–99.

Srbija je u maju stavila svoje trupe u borbenu pripravnost nakon što su se etnički Srbi koji žive na Kosovu sukobili sa kosovskom policijom. A onda je u septembru, neposredno pre nedavne mobilizacije na granici, 30 teško naoružanih etničkih Srba napalo policijsku patrolu na Kosovu, kada su stradale četiri osobe.

Ali postoje mnoge indicije da ovi incidenti prevazilaze poznate tenzije koje su opstajale proteklih godina. Ovi incidenti takođe pokazuju rastuću pretnju koju Rusija, partner Srbije, predstavlja za region.

Na primer 2022. premijerka Srbije Ana Brnabić rekla je da su Kosovo i Srbija „na ivici oružanog sukoba“. A Moskva — koja ne priznaje nezavisnost Kosova — raspirivala je vatru, koristeći informativne operacije kako bi podstakla kosovsko-srpsko nepoverenje i širila poruke koje polariziraju region po etničkim i verskim linijama.

Rusija je takođe naoružala Srbiju dok je povećala energetsku zavisnost Srbije od svojih kompanija obezbeđujući gas i naftu po velikom popustu. Moskva je obećala Beogradu da će blokirati Kosovo da postane država članica UN.

„Velika eksplozija se sprema u centru Evrope“, rekao je u maju ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Možda je to bilo hvalisanje.

Deo razloga zašto Rusija rado potpiruje istorijski sukob između Kosova i Srbije je zato što to naglašava resurse NATO-a i podriva moć SAD u Evropi. NATO je primorao Srbiju da se povuče sa Kosova 1999. a Alijansa od tada održava male mirovne snage NATO trupa na Kosovu.

Kao rezultat toga, rastuće tenzije između Kosova i Srbije testiraju moć NATO-a u regionu. Podržavanje Srbije takođe daje Rusiji uporište na Balkanu. Srpski zvaničnici su zahvalili Rusiji na „podršci teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije“ i istakli da je podrška Moskve razlog zašto Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji.

Pritiskom na Beograd, Sjedinjene Države su uspele da smire poslednji nalet nemira, a Vučić je nekoliko dana kasnije izjavio da će povući snage na granici i da Srbija nema nameru da izvrši invaziju na Kosovo.

Ali tenzije su i dalje visoke. Kosovo je septembarske napade označilo kao terorizam, dok je Vučić optužio Kosovo da je izvršilo „brutalno etničko čišćenje“ nad etničkim Srbima na Kosovu uz pomoć „međunarodne zajednice“.

I Vučić ne treba da vodi punu vojnu kampanju na Kosovu da bi unapredio svoj projekat destabilizacije zemlje i ponižavanja NATO-a. Poput predsednika Rusije Vladimira Putina, Vučić koristi paravojne grupe da unapredi svoje ciljeve. Prema kosovskoj vladi, Beograd je pomogao u organizaciji napada u septembru.

Vučić bi mogao da iskoristi „male zelene čovečuljke“ da preuzme kontrolu nad severom Kosova, a da pritom zadrži verodostojno poricanje, baš kao što je Putin učinio na Krimu.

Vreme je, dakle, da NATO odlučno stane na kraj Vučićevoj stranci koju je omogućio Kremlj. Sjedinjene Države i Evropa moraju jasno staviti do znanja Beogradu i Moskvi da će reagovati snažno i oštro na buduće balkanske provokacije.

Oni moraju ojačati prisustvo NATO-a u regionu i uspostaviti kredibilne crvene linije koje Srbija ne može da pređe bez izazivanja vojne konfrontacije sa NATO snagama. I moraju sankcionisati Beograd ako se srpski lideri ne udalje od Moskve i ne deeskaliraju tenzije.

Osovina pogodnosti

Pojavljivanje Vučića kao ključnog pokretača tenzija sa Kosovom ne bi trebalo da bude iznenađenje. Kao mlad političar, Vučić je bio tvrdokorni srpski nacionalista. Tokom balkanskih ratova koji su usledili nakon raspada Jugoslavije – u kojima su se Albanci, bosanski Muslimani, Hrvati i Srbi ubijali jedni druge dok su pokušavali da kontrolišu region – Vučić je ohrabrivao novu srpsku državu da slomi svoje etničke protivnike.

Osećao je posebnu ljutnju prema kosovskim Albancima, koji su većinom muslimani i čine više od 90 odsto stanovništva Kosova. „Za svakog ubijenog Srbina, ubićemo 100 muslimana“, rekao je Vučić u obraćanju 1995.

Tri godine kasnije postao je ministar informisanja predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Miloševića je zbog ratnih zločina uhapsio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Umro je u zatvoru pre nego što je mogao da bude osuđen.

Danas je Vučić više oportunista nego nacionalista, vođen uglavnom željom da ostane na funkciji i proširi svoju moć. Ali ova nova motivacija predsednika Srbije nije učinila posebno dobronamernim.

Vučić ima političke koristi od haosa na Balkanu, što mu pomaže da opravda svoju političku relevantnost i zadrži kontrolu. Kriza na Kosovu, na primer, pomaže Vučiću da skrene pažnju sa sopstvenih unutrašnjih političkih pitanja i uguši antivladine proteste.

To je takođe poboljšalo njegovu međunarodnu ruku. Eskalacijom i deeskalacijom krize na Kosovu, Vučić se pozicionirao kao neko ko određuje stabilnosti regiona, omogućavajući mu da pregovara i cenjka sa zemljama Zapada, obećavajući da će ublažiti tenzije ako ispune njegove zahteve za ekonomskom podrškom.

Srbija i Zapad su potrebni jedno drugom i kao saveznici mogu postići velike stvari. #JaciZajedno #SADZnate pic.twitter.com/B0zcyYQ8ce

— Američka ambasada (@USEmbassySerbia) September 30, 2023

Takvo cenkanje je samo jedan od načina na koji je Vučić izigrao SAD i Evropu. On je takođe povezao EU kao deo nastojanja Srbije za članstvo. Evropski lideri, uključujući Ursulu fon der Lajen, predsednicu Evropske komisije, kažu da žele Srbiju u toj organizaciji, a Vučić je, teoretski, pristao na pristupanje.

Ali on to čini jednostavno zato što to donosi pomoć EU, a ono što on zaista želi jeste da zadrži Srbiju na dugom i beskonačnom putu prijema. On ne želi da se pridruži organizaciji koja bi ga naterala da jača vladavinu prava.

Zapravo, čim je Vučić došao na vlast, on je potkopao svu prozapadnu političku opoziciju dok je jačao ekstremno desničarske srpske grupe da poboljša svoj politički položaj. Da bi proširio svoju moć u regionu, on takođe pokušava da zadrži etničke Srbe na Kosovu u orbiti Beograda.

A Vučić i dalje izgleda zainteresovan za nasilno zauzimanje delova Kosova. „Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo“, izjavio je on 2018. „Ali pokušaću sve što je u mojoj moći da povratim ono što mogu, tako da na kraju to nije potpuni poraz ili potpuni gubitak“.

S obzirom na to da je Zapad zauzet Ukrajinom, podrškom Izraelu i ograničavanjem uticaja Kine, Vučić veruje da bi njegova prilika da vodi operacije na Kosovu uskoro mogla doći.

Međutim, da bi uspeo, Vučiću je potrebna Putinova pomoć. On želi, pre svega, rusku energiju: ključno oruđe uticaja Moskve. Ali Rusija i Srbija su takođe pojačale svoju vojno-tehničku saradnju (koju je Beograd tada koristio kao moneta za pregovaranje sa Zapadom).

U maju je, na primer, Vučić upozorio na „pokušaje obojenih revolucija“ – seriju protestnih pokreta koji su pomogli da se svrgnu proruski orijentisani vladari u postsovjetskim državama – a 2021. Srbija i Rusija su se obavezale da će se zajedno boriti protiv njih. Rezultat bi mogao da bude mešanje Rusije u vanredne parlamentarne izbore u Srbiji 17. decembra, koje je Vučić raspisao u oktobru.

Da bi pobedio na tim izborima, Vučić će se verovatno u velikoj meri oslanjati na medije. To je domen koji Vučić, kao bivši ministar informisanja Srbije, dobro poznaje. Pod Vučićevim nadzorom, Beograd je širio dezinformacije kako bi pripremio Srbe za eskalaciju na Kosovu, uključujući optuživanje Ujedinjenog Kraljevstva da planira rat za nezavisnost Kosova, navodeći da je premijer Kosova sprovodio akte „terora protiv Srba“ i optužujući NATO za porast stope raka u zemlji, za koji Beograd tvrdi da je rezultat toga što je NATO koristio municiju sa osiromašenim uranijumom tokom svoje intervencije 1999.

Srpska štampa koja se u velikoj meri pridržavaju vladine linije, pune su antikosovskih narativa, a srpske radio-stanice prštaju patriotskim pesmama. Srpske ulice su preplavljene grafitima na kojima piše „Kosovo je Srbija“ ili „Kada se vojska vrati na Kosovo“. (Potonji slogan, u stvari, poziva Srbiju da izvrši invaziju na Kosovo).

Rusija je pomogla. Postavila je bilborde u svojim gradovima na kojima je pisalo: „Zajedno sa Srbijom tugujemo / Jedna boja, jedna vera, jedna krv“, podržavajući teritorijalne pretenzije Srbije.

Ruski medija kao što su Russia Today i Sputnjik, koristile su ovu slobodu da šire proruske poruke o Ukrajini uz prosrpske poruke — i to sa velikim uspehom. Mnogi Srbi veruju da ruska priča o ratu, a domaći mediji u Srbiji su usvojili narative Kremlja i širili moskovsku propagandu. Srpski izvori vesti, na primer, često prikazuju Ukrajince kao naciste i lažno izjavljuju da je Ukrajina prva napala Rusiju.

Za Putina je ovo otvaranje bilo blagodat. Rusija gleda na Balkan kao na meko podnožje Evrope, a Moskva veruje da je Srbija njena najranjivija tačka. Njegov cilj je da pretvori Moskvu u jedinog pouzdanog pregovarača o sukobima na Balkanu – dajući Kremlju polugu nad zapadnim silama.

Na kraju krajeva, ako mir na Balkanu zavisi od Putina, zvaničnici NATO-a bi možda morali da naprave ustupke Moskvi ako žele da izbegnu rat. Guranjem Balkana do ivice, on se takođe nada da će pokazati da je NATO tigar od papira i da neće delovati ako bude istinski testiran. Čak i ako NATO uzvrati Srbiji, Putin bi ipak mogao da pobedi. Otvaranjem drugog fronta Zapad bi imao manje kapaciteta da pomogne Ukrajini.

Kremlj ima druge razloge da podrži haos na Balkanu. Putin koristi takozvani kosovski presedan da odbrani svoju ilegalnu invaziju na Ukrajinu, tvrdeći da je aneksija ukrajinskih teritorija opravdana nezavisnošću Kosova.

Prema ovoj perverznoj logici, koju je artikulisao stalni predstavnik Rusije u UN u januarskom govoru, nezakoniti i lažni referendumi o aneksiji održani na okupiranim ukrajinskim teritorijama slični su borbi Kosova za slobodu od Srbije pre više od dve decenije.

Kosovo je, drugim rečima, imalo pravo da napusti Srbiju, pa tako i okupirane ukrajinske teritorije imaju pravo da se pridruže Rusiji.

Podrška Kremlja Beogradu prevazilazi uske interese: Rusija ima istinsku ideološku vezu sa srpskim nacionalistima. Putin je radio na pozicioniranju Rusije kao vodećeg branioca tradicionalnih kulturnih vrednosti – kao što su stroge rodne uloge i konzervativno hrišćanstvo – protiv liberalnog Zapada.

Mnogi Srbi su prirodni partneri. Srpski mediji optužuju Zapad da pokušava da uništi Rusku i Srpsku pravoslavnu crkvu, i kritikuju liberalnu politiku, kao što su prava LGBTQ. Mnogi u Srbiji podržavaju stvaranje „srpskog sveta“ — balkanskog ekvivalenta Putinovom „ruskom svetu“ — osmišljenog da ujedini sve Srbe, uključujući i one na Kosovu, u zajednički srpski kulturni okvir.

Obe države čak imaju temeljne mitove koji su ukorenjeni na teritorijama koje bi želele da zauzmu. Mnogi ruski nacionalisti, sa svoje strane, vode trag ruske civilizacije do cara koji je vladao iz današnjeg Kijeva. Mnogi Srbi veruju da njihova zemlja treba da povrati Kosovo jer je to dom mnogih srednjovekovnih srpskih pravoslavnih manastira i mesto Kosovske bitke 1389. godine, kada je rođen mit o stvaranju srpske civilizacije.

Biti grub

Zapadni lideri shvataju da je Vučić u najmanju ruku u velikoj meri motivisan željom da ostane na vlasti. Kao rezultat toga, oni pokušavaju da umire predsednika Srbije davanjem podsticaja Beogradu, uključujući ekonomske inicijative i investicije, s ciljem da zaustave njegovu eskalaciju.

U junu, na primer, mesec dana nakon što su etnički Srbi ranili mirovne snage NATO-a, EU je Srbiji dala finansijski grant. Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil nazvao je Vučića „konstruktivnim partnerom“, a kada su srpske oružane snage u junu učestvovale u multinacionalnoj vojnoj vežbi sa NATO-om, američka ambasada je insistirala da je Beograd izabrao Zapad umesto Rusije.

Možemo li više da sarađujemo sa Srbijom? Naravno. pic.twitter.com/tc2dNcYP6M

— Američka ambasada (@USEmbassySerbia) June 9, 2023

Vučić nastavlja da hoda po zategnutom konopcu u odnosu sa Zapadom. Prema dokumentu koji je procurio, Srbija je pristala da dostavi municiju Ukrajini, a Vučić tu tvrdnju nije odbacio. Prošlog marta Srbija je čak glasala za rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija.

Ali ovi koraci su samo deo Vučićevog balansiranja. Vojna vežba se u Srbiji organizuje od 2014. Za Vučića je isporuka municije u Ukrajinu jednostavno poslovni dogovor i nije narušila rusko-srpske odnose. A rezolucija UN je bila čisto simbolična — prilika da se zemlja podstakne u očima zapadnih lidera bez ugrožavanja njenih odnosa sa Moskvom.

U stvari, pravo, šifrovano značenje rezolucije bilo je da Srbija neće odustati od svojih pretenzija na Kosovo. „Za nas je Krim Ukrajina, Donbas je Ukrajina i tako će i ostati“, rekao je Vučić januara 2023. Ali to je samo zato što Beograd veruje da je, kako piše na srpskim grafitima, „Kosovo Srbija“.

Ako Zapad nastavi da omogućava Vučiću, to će ga jednostavno ohrabriti. On će nastaviti da testira NATO i pokušava da dokaže da je Alijansa krezuba. Zapad mu je već dao ohrabrujuće signale: nakon što je više od 30 mirovnih snaga NATO-a povređeno u majskim sukobima sa srpskim demonstrantima, Alijansa nije privela nasilne demonstrante iz straha da će to dovesti do eskalacije sukoba.

Ali takva suzdržanost je poziv na dalju eskalaciju kako Vučića, tako i Kremlja. Ruski zvaničnici posmatraju šta se dešava na Kosovu i pitaju se da li mogu da se izvuku napadom na NATO snage i postrojenja.

Kosovo je, sa svoje strane, ponekad ignorisalo ciljeve Zapada. Na primer, zemlje NATO-a guraju Kosovo da uspostavi Zajednicu srpskih opština, što Kosovo do sada nije učinilo. Zapad je, s tim u vezi, optužio Kosovo da nasilno postavlja albanske gradonačelnike u većinski srpske gradove i da na taj način podiže tenzije sa Srbijom.

Kao odgovor, Sjedinjene Države su uvele mere protiv Kosova i otkazale učešće zemlje u vojnoj vežbi Defender Europe 2023 koju je predvodio Vašington. Ali ništa od ponašanja Kosova ne opravdava de facto kampanju Srbije da podriva svoju nezavisnost.

Da bi pokušao da obuzda sukob, nedelju dana nakon napada u maju, NATO je povećao svoje prisustvo u regionu sa novom legijom od otprilike 500 turskih vojnika. NATO je takođe u oktobru rasporedio stotine britanskih vojnika u zemlji.

Ali ove mere su nedovoljne. NATO mora da stvori koaliciju voljnih, na čelu sa Sjedinjenim Državama, koja može uspešno da izvrši pritisak na Beograd i Moskvu da prestanu da promovišu političku nestabilnost. To znači jasno staviti do znanja Vučiću da će se, ako nastavi da preduzima eskalacijske mere, suočiti sa eskalirajućim nizom opipljivih posledica — uključujući, moguće, i sankcije.

Zapad je u dobroj poziciji da preduzme takve korake. U junu 2021, američki predsednik Džo Bajden potpisao je izvršnu uredbu kojom se Vašingtonu dozvoljava da uvede sankcije protiv svakoga ko destabilizuje zapadni Balkan.

Vašington ne treba da se stidi da ih koristi protiv pojedinaca koji „ugrožavaju mir, bezbednost, stabilnost ili teritorijalni integritet“ u regionu. Da bi američke sankcije imale maksimalan efekat, Ujedinjeno Kraljevstvo i EU treba da se pridruže naporima Vašingtona.

Evropski lideri bi, u najmanju ruku, trebalo da buduću pomoć Srbiji učine zavisnom od konkretnih promena politike u Beogradu. EU bi, na primer, mogla da uslovljava dalju pomoć Vučićevim uvođenjem sankcija Rusiji, usklađivanjem njene spoljne politike sa politikom bloka, suzbijanjem regionalnih provokacija i ispunjavanjem reformske agende EU — posebno kada je reč o vladavini prava i sloboda medija.

Na terenu, NATO bi trebalo da rasporedi timove na Kosovu koji se suprotstavljaju ruskoj i srpskoj propagandnoj mašini. Ovi timovi bi trebalo da ciljaju ekstremno desničarske srpske grupe i da ih podsete da su ruske poruke o „slovenskom bratstvu“ — kome Srbija tobože pripada — mit i da im Putin neće pomoći ako dođe do sukoba.

Da bi to uradili, sve što treba da urade je da govore istinu: Putin ima pune ruke posla u borbi protiv izgubljenog rata protiv Ukrajine i neće obezbediti resurse Srbiji za oružani sukob sa Kosovom.

Kao dokaz, ovi timovi bi mogli da ukažu na septembarski rat između Jermenije i Azerbejdžana. Rusija je dugogodišnji saveznik Jermenije, ali uprkos zahtevima Jermenije, Rusija joj nije pružila nikakvu vojnu podršku u nedavnom sukobu, koji je Jermenija izgubila. Timovi su mogli da podsete i srpske nacionaliste da im Moskva nije pomogla tokom ratova 1990-ih.

Države NATO-a možda neće želeti da preduzmu ove mere. U stvari, oni verovatno žele sasvim da ignorišu Vučića. Alijansa je istrošena pomažući Ukrajini, tako da trošenje vremena i resursa na Kosovo i Srbiju može izgledati kao previše, posebno kada mogu samo da otkupe predsednika ove druge zemlje.

Kriza bi se lako mogla preliti na druge balkanske države

Ali Zapad mora shvatiti da bi, ako ostavi da se situacija zagnoji, tenzije u ovim državama mogle postati daleko teže i skuplje za rešavanje. Ono što se dešava na Kosovu i u Srbiji retko ostaje u tim zemljama, a ova kriza bi se lako mogla preliti i na druge balkanske države.

Obližnja Severna Makedonija, koja pripada NATO-u, mogla bi biti uvučena. Dalja eskalacija na Kosovu takođe će izazvati haos u Bosni i Hercegovini, gde je lider bosanskih Srba Milorad Dodik – koji ima bliske veze sa Putinom – zapretio da će se srpske teritorije Bosne otcepiti. Dodik je u oktobru čak isticao da Srbi treba da „formiraju jedinstvenu državu“ koju čine Srbija, Republika Srpska i Crna Gora.

Prošireni sukob bi bio još veći poklon za Putina, koji želi da Zapad odvrati svoju pažnju od Kijeva dok se on bori da zauzme veći deo te zemlje. Da bi zaštitio Evropu i zaustavio Kremlj, stoga je od suštinskog značaja da NATO odmah sada ojača svoje balkansko krilo, dok su troškovi za to još uvek jeftini.