Zapad razmatra još načina da uništi rusku artiljeriju: Najbolje oružje je ono s kim ne moraš da se boriš

Ali za Ukrajinu je to lakše reći nego učiniti, piše Biznis Insajder.

Oko 70 odsto ukrajinskih žrtava palo je zbog ruske artiljerije – procenjuje da ih je na stotine hiljada; u Prvom i Drugom svetskom ratu, poređenja radi, taj udeo je bio otprilike oko 60 odsto, prenosi N1.

Koristeći oružje kao što su bespilotne letelice i rakete na bojnom polju HIMARS, Ukrajina je postigla određeni uspeh u uništavanju arsenala Moskve: ukrajinska vojska je nedavno procenila da je uništila više od 10.000 ruskih artiljerijskih oruđa.

Ipak, Rusija je uspela da postavi 4.780 komada cevne artiljerije (poput haubica) i 1.130 višecevnih raketnih bacača u Ukrajini do februara 2024, prema ukrajinskim procenama.

Osim što je rasporedila više artiljerije od Ukrajine, Rusija je takođe bila u stanju da ispali u proseku 10.000 granata dnevno, dok je nedostatak municije ograničio ukrajinsku vojsku na manje od 1.800 dnevno.

Jasno je da Ukrajina treba da uništi ruske puške, ili da bude ugušena granatiranjem.

Pre svega, artiljerija onemogućava ruskoj kopnenoj snazi da brzo napreduje, uprkos užasnim gubicima u regionu Donjecka.

Ukrajini nedostaje vatrena moć — kao što su udarni avioni — da odlučno nagrize rusko oružje.

Tim zapadnih i ukrajinskih eksperata nudi alternativu: pokušaj da se spreči da se rusko oružje uopšte pravi.

Istraživači su mapirali složeni lanac snabdevanja koji održava rusku artiljeriju, koja troši ogromne količine municije i brzo troši cevi.

„Ometanje ruskog pristupa municiji i novim artiljerijskim cevima bi stoga trebalo da bude centralni fokus, jer su ruski lanci snabdevanja zaista ranjivi“, navodi se u izveštaju istraživačkog centra Rojal Junajted Servises Institut (RUSI) i Open Sours Centar, britanske obaveštajne službe.

Tim RUSI-ja tvrdi da bi sankcije Zapada trebalo da budu usmerene na lanac snabdevanja artiljerije, a ne na blokiranje napredne tehnologije, poput mikroelektronike, da stigne do Rusije.

„Teže je tajno prebaciti hiljade tona rude hroma u zemlju nego prokrijumčariti nekoliko hiljada mikročipova“, navodi se u izveštaju.

Hrom se koristi u proizvodnji artiljerijskih cevi.

Obdarena ogromnim prirodnim resursima i ogromnom odbrambenom industrijskom bazom iz sovjetskog doba, Rusija je sama sebi dovoljna za mnoge svoje vojne ciljeve.

Ali tim RUSI-a se fokusirao na dva zahteva u kojima Rusija zavisi od uvoza: alatne mašine i sirovine koje su neophodne za livenje ili obnavljanje artiljerijskih cevi i za proizvodnju artiljerijskih granata.

Do 2022. Rusija je zavisila od mašina koje je isporučio Zapad, posebno od napredne kompjuterske numeričke kontrole, ili CNC.

Sankcije uvedene 2023. smanjile su uvoz zapadne opreme, ali Kina je uspela da popuni veliki deo praznine, iako su „ruske kompanije istorijski preferirale zapadne alatne mašine u odnosu na kineske ekvivalente, jer su preciznije i kvalitetnije“, navodi se u izveštaju.

Međutim, Kina i druge nacije ponovo izvoze zapadne alate u Rusiju.

RUSI je identifikovao najmanje 2.113 kompanija koje su isporučivale zapadne alate Rusiji 2023. i početkom 2024. godine, uključujući opremu iz Nemačke, Južne Koreje, Italije, Japana i Tajvana.

Proizvodnja artiljerijskih cevi je rigorozan zadatak koji zahteva visoko specijalizovane proizvodne pogone.

Baš kao što se američka odbrambena proizvodnja konsolidovala kroz nekoliko glavnih izvođača koji mogu da grade mlazne avione i brodove, samo četiri ruske kompanije mogu kovati artiljerijske cevi: Zavod br. 9 u Jekaterinburgu; Titan-Barikadi u Volgogradu; MZ/ SKB u Permu; i Istraživački institut Burevestnik u Nižnjem Novgorodu, navodi se u izveštaju.

Svaka kompanija ima svoj lanac snabdevanja i podizvođača.

Što se tiče sirovina, Rusija uvozi oko 55 odsto visokokvalitetnog hroma potrebnog za očvršćavanje cevi oružja.

Takođe zavisi od Uzbekistana i Kazahstana da isporuče veći deo pamučne celuloze koja je ključni sastojak nitroceluloze koja se koristi za pravljenje eksploziva.

U Rusiji postoje tri osnovna proizvođača artiljerijske municije — NIMI Bakhirev, Plastmas Plant i KBP Šipunov — koji se takođe oslanjaju na mrežu izvođača i dobavljača.

Dokazi sugerišu da sankcije na ovim karikama u lancu snabdevanja mogu da funkcionišu.

Na primer, Klopkoprom-Celjuloza, kazahstanska kompanija koja je bila glavni dobavljač pamučne celuloze za dve ruske fabrike goriva, smanjila je svoj izvoz kada su te fabrike sankcionisane, istakao je RUSI.

Kazahstan sada isporučuje pamučnu celulozu za NATO municiju.

Sadašnje sankcije Zapada imaju tendenciju da budu preširoke i sporadične da bi osakatile rusku odbrambenu proizvodnju.

Bolji pristup bi bio mešavina ekonomskih sankcija i diplomatskog pritiska usmerenog na ruski lanac artiljerije, zaključuje se u izveštaju.

„Usklađen pristup, sa dodatnim resursima posvećenim sprovođenju i ometanju, imaće veće šanse za uspeh“, navode.

Ipak, postoje neka pitanja, kao što je koliko bi dugo bilo potrebno sankcijama da donesu korist ukrajinskoj vojsci koja je pod teškim pritiskom.

Sankcije su ekonomski ekvivalent strateškog bombardovanja: indirektan način da se spreči da neprijateljsko oružje dođe do bojnog polja.

Ali masovnoj kampanji savezničkog bombardovanja Nemačke u Drugom svetskom ratu bile su potrebne godine da proizvede značajne rezultate, a čak i tada, Treći rajh je uspeo da pronađe rešenja za povećanje proizvodnje.

U stvari, ofanziva bombardera nije postigla uspeh sve dok nije prestala da cilja celu nemačku ekonomiju i koncentrisala se na nekoliko ključnih sektora, kao što je nemačka proizvodnja nafte.

Fokusirane sankcije protiv lanca snabdevanja artiljerije sigurno će podstaći Rusiju da pronađe nove načine da izbegne te mere, navodi BI.

Kremlj će uživati u podržavanju drugih nacija, posebno Kine, Turske i raznih zemalja Centralne Azije.

Ipak, sankcije bi se na kraju mogle pokazati kao efikasniji pristup od pokušaja da se uništi ruska artiljerija u borbi. Za Ukrajinu, najbolje rusko oružje je ono sa kojim nikada ne mora da se bori, zaključuje BI.