Kako bi Zapad trebalo da odgovori na ruske nuklearne pretnje?

Ali uprkos naslovima, u stvarnosti, rizik od nuklearnog rata i dalje izgleda veoma nizak i, što je najvažnije, nije se povećao uprkos nedavnim porukama iz Kremlja, piše u kolumni za Moskovski tajms (The Moscow Times), Rut Dejermond, predavačica na Katedri za ratne studije na Kings koledžu u Londonu.

Sredinom novembra, Bajdenova administracija je konačno odobrila Ukrajini da ispaljuje ATACMS (vojskog taktičkog raketnog sistema) protiv ciljeva unutar Rusije.

Nakon toga je ubrzo usledilo odobrenje Velike Britanije za sličnu upotrebu svojih projektila Storm Shadow.

Predsednik Vladimir Putin je brzo i dramatično odgovorio. Prvo je najavio revidiranu rusku nuklearnu doktrinu.

Potom je Moskva upotrebila nuklearnu hipersoničnu raketu Orešnik protiv Ukrajine i nastavila sa izjavama u kojima potvrđuje svoje pravo da napada vojna postrojenja tih država kao osvetu jer su dozvolili Ukrajini da upotrebi svoje oružje za napad na Rusiju.

Svet je odgovorio uzbunom. Dnevnim vestima širom sveta dominirali su ogromni naslovi o nuklearnim udarima i slike ICBM-a. Mnogi ljudi na Zapadu su bili razumljivo uplašeni. Ruska TV je sve ovo sa uživanjem prenela.

Ali Putinove pretnje i upotreba očigledno nove rakete ne sugerišu da je nuklearna eskalacija verovatna.

Naprotiv, one su jak pokazatelj da je to malo verovatno.

Od početka ruske invazije na Ukrajinu u punom obimu 2022. Bajdenova administracija je bila duboko zabrinuta zbog rizika od eskalacije, posebno zbog mogućnosti da bi američka pomoć Kijevu mogla da izazove nuklearni odgovor Kremlja.

Kao rezultat toga, Bela kuća je bila veoma oprezna u tome šta je dozvolila Kijevu da uradi sa oružjem koje je isporučilo SAD – previše oprezna za mnoge kritičare unutar i izvan Ukrajine.

Mesecima se opirala pozivima da se dozvoli upotreba raketa dugog dometa protiv ciljeva unutar Rusije.

S obzirom na ovo, odluka Bele kuće da poništi ovu zabranu ukazuje na visok stepen uverenja da Rusija neće odgovoriti bilo kakvim nuklearnim oružjem protiv Ukrajine ili bilo koje države NATO-a.

Jedan od razloga za to može biti ograničavajući uticaj Kine, koja nije odobravala nuklearne pretnje Kremlja i od koje je Rusija sada toliko ekonomski i politički zavisna.

S obzirom na ulog u vezi sa nuklearnim oružjem, i SAD i Rusija imaju izuzetno jake podsticaje da jasno međusobno komuniciraju, čak i u okolnostima u kojima jedna strana pokušava da iskoristi nuklearne pretnje da primora drugu, kao što je to činio Putin.

Bajdenova administracija je 2022. godine javno upozorila na „katastrofalne posledice“ po Rusiju ako se upotrebi bilo koja vrsta nuklearnog oružja.

Potreba da se izbegne potencijalno fatalna pogrešna percepcija objašnjava zašto je Rusija unapred upozorila SAD na raketni udar Orešnik i njegov nenuklearni karakter.

Obe države žele transparentnu komunikaciju u situacijama, kao što je lansiranje hipersonične rakete, gde nesporazum može dovesti do brze eskalacije, a možda i pokretanja slučajnog nuklearnog rata.

Putinov ovonedeljni odgovor na veću odlučnost SAD bio je da upotrebi doktrine, rakete i medije da bi pokazao svoj bes koji je nazvan blefom.

Taj bes je sam po sebi opasan i treba ga shvatiti ozbiljno, ali to ne ukazuje da je nuklearni rizik porastao.

Čini se da je to razlog zašto su ruski mediji toliko zainteresovani za zapadno izveštavanje o Putinovim najnovijim akcijama.

Pošto se nuklearne pretnje sada pokazuju manje efikasnim u odvraćanju Bele kuće, izgleda da postoji pokušaj da se ponovo uspostavi moć prinude na SAD, Britaniju i druge zapadne države stvaranjem panike u javnosti koja će izvršiti pritisak na vlade.

Konačno, čini se da je deo zabrinutosti u poslednje dve nedelje povezan sa idejom koja je očigledna u nekim krugovima da je pretnja od Rusije povezana isključivo sa pomoći Zapada Ukrajini.

Bilo bi pogrešno da Zapad veruje da bi se neprijateljstvo Rusije smanjilo ili nestalo ako bi Zapad ograničio ili povukao svoju podršku Ukrajini.

Zapadni kreatori politike i građani treba da shvate da se neprijateljstvo ruske vlade prema Zapadu neće smanjiti ako SAD i Britanija ponovo razmisle o raketama dugog dometa.

Ideja da su Zapad, a posebno podli „Anglosaksonci“, neprijatelji, sada je fundamentalna za Putinovo predsedništvo.

Karakterizacija Zapada kao egzistencijalne pretnje Rusiji jedan je od njegovih glavnih ideoloških oslonca.

Dokle god Putin ostaje predsednik, veoma je teško videti da se to menja, jer on to malo može da izmeni.

Jedino što zapadne vlade i građani mogu da urade jeste da odluče kako će zaštititi sebe i svoje saveznike od tog neprijateljstva.

Koliko god zastrašujuće bilo, odbijanje da se popusti nuklearnoj uceni je suštinski deo toga.

Posle tridesetogodišnje pauze, čini se da je jasno da se odvraćanje u stilu hladnog rata za sada vratilo.

Manje je jasno da li će ona i dalje funkcionisati nakon povratka Donalda Trampa u Belu kuću u januaru, kada se očekuje da će američka politika naglo da se okrene ka pristupu koji je naklonjeniji Kremlju.