Zapad se mora suočiti sa Putinom tvrdoglavo kao tokom Hladnog rata

Dok su zapadne nacije sankcionisale Rusiju i isporučile sve veće količine oružja Ukrajini, malo je znakova da mi utičemo na proračune Vladimira Putina, bez obzira na ishod na bojnom polju. Čak ni upetljanost naših ekonomija nije sprečila ruskog lidera da sve prokocka.

NATO je decenijama delovao pod pretpostavkom da će njegova kombinovana vojna moć, potkrepljena redovnim ispoljavanjem jedinstva i solidarnosti, odvratiti loše momke od teritorijalnih ambicija.

Tokom Hladnog rata, obuzdavanje i obostrano osigurano uništenje držali su Sovjetski Savez na odstojanju. Iako smo morali da stojimo po strani i posmatramo brutalno potiskivanje ljudi unutar sovjetske sfere uticaja (na primer, Mađarska 1956. i Čehoslovačka 1968.), NATO može da tvrdi da je uspešno odvraćao Sovjete sve dok se njihova imperija nije raspala. To je efektivno ubedilo Moskvu da direktan napad na NATO saveznike neće uspeti, ili da će bar cena biti previsoka.

To je zahtevalo političku odlučnost, stalnu visoku spremnost naše vojske i ogromna ulaganja u odbranu.

Odvraćanje je bilo manje relevantno tokom decenija nakon rušenja Berlinskog zida. Nije bilo egzistencijalne pretnje po Alijansu, a posle decenije lokalnog sukoba na Zapadnom Balkanu, bezbednosni izazovi su se uglavnom pojavili u obliku terorizma, piraterije i organizovanog kriminala.

Pretnje koje su dolazile sa Bliskog istoka i severne Afrike prelile su se na Evropu i Sjedinjene Države i podstakle NATO i pojedinačne saveznike da nekoliko puta intervenišu u prvim decenijama ovog veka. To su bili ratovi izbora; Vreme, mesto i intenzitet su bili opcioni.

Dakle, od 1990. koncept, kultura i leksikon odvraćanja su erodirani. Danas, kada Putinova agresija u Ukrajini kulminira ratnim zločinima velikih razmera, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg naglašava da alijansa nije deo ovog sukoba i da ne želi da rizikuje opšti rat u Evropi. Ekonomske sankcije i snabdevanje oružjem ne vrši NATO, već pojedinačni saveznici.

Kako smo došli ovde i šta se može učiniti da se poveća kredibilitet našeg odvraćanja?

Napadi Rusije na Gruziju 2008. i Ukrajinu 2014. uglavnom su ostali bez odgovora Zapada. U stvari, NATO je u Strateškom konceptu iz 2010. naveo da želi da Rusija bude “pravi strateški partner”.

Slično tome, kada je predsednik Barak Obama 2012. rekao da bi upotreba hemijskog oružja u Siriji predstavljala crvenu liniju, sirijski diktator Bašar el Asad, potpomognut Putinom, “ugasio” je svoj narod gasom. Ništa se nije dogodilo, uprkos žestokoj debati. Sve ovo sigurno nije prošlo nezapaženo u Kremlju.

Prva reakcija NATO-a na krizu u Ukrajini 2014. bila je pristanak na set mera osiguranja. Povećane vežbe i intenziviranje vazdušne policije Baltika su uglavnom osmišljeni da uvere nove saveznike.

Reč je da se u Evropi, na našem pragu, dešava masakr, a da se najjači vojni savez na svetu kloni toga. Mi smo odvraćeni, a Rusija nije

Stav odvraćanja i odbrane koji je dogovoren na Samitu u Varšavi 2016. učinio je korak dalje, uključujući (veoma) ograničeno prisustvo u kombinaciji sa sposobnošću brzog pojačanja ako je potrebno što je postalo veliki izazov. Ne samo zato što je obnavljanje konvencionalnog odvraćanja NATO-a išlo ruku pod ruku sa daljim povlačenjem američkih snaga u Evropi.

Nade Alijanse i realnost na terenu u Centralnoj i Istočnoj Evropi počele su da se približavaju 2021. SAD i NATO su izrazili zabrinutost zbog ruskih namera, ali su zapretili samo sankcijama ako Putin pokrene novi rat agresije protiv Ukrajine.

Pri tome je opcija vojnog odgovora skinuta sa stola, a NATO je izbačen iz jednačine, a od Rusije ništa nije dobio zauzvrat. Sada je jasno da pretnje sankcijama nisu promenile Putinovo mišljenje. Rečeno mu je da može da napadne Ukrajinu bez da se suoči sa vojnim posledicama. Politika je predstavljala neiznuđenu grešku.

Otkako je Putin izvršio invaziju na Ukrajinu, predsednik Džo Bajden, zajedno sa Stoltenbergom i drugim liderima, izrazio je nespremnost da se bori protiv Rusije jer bi to izazvalo Treći svetski rat. Putinovi smeli potezi u kombinaciji sa pretećom (nuklearnom) retorikom odvratili su nas od odlučne akcije. I dok je daleko od jasnog da bi zapadni vojni odgovor u stvari odmah eskalirao u sukob velikih razmera ili čak u nuklearnu razmenu, NATO se samoodvraća i pažljivo se fokusira na svoju obavezu prema članu 5 da brani svaki pedalj teritorije NATO-a.

Ali to nije pitanje. Reč je da se u Evropi, na našem pragu, dešava masakr, a da se najjači vojni savez na svetu kloni toga. Mi smo odvraćeni, a Rusija nije.

Tačno je da se član 5 ne primenjuje jer Ukrajina nije članica Alijanse. Ali pravo na samoodbranu iz Povelje Ujedinjenih nacija, član 51, svakako jeste, i vrlo jasno kaže da postoji “pravo individualne i kolektivne odbrane“.

Osim toga, norma UN o odgovornosti za zaštitu (R2P) svakako se takođe može primeniti. Napravljena je upravo da spreči genocid i ratne zločine poput onih u ratovima tokom raspada Jugoslavije 1991-2001.

Naše odvraćanje se mora primeniti u kontekstu jasnih, željenih ishoda, nasuprot jednostavnom cilju okončanja borbi. A ako glavni zadatak NATO-a – kolektivna odbrana ne dođe u igru, može se primeniti njegov drugi ključni zadatak – odgovor na krizu. Ovaj odgovor bi joj omogućio da odgovori, kao što je bilo u Libiji 2011. sa mandatom UN, ili bez njega, kao 1999. na Kosovu.

NATO je rasporedio IFOR 1995. godine posebno u svrhu zaustavljanja genocida i sprečavanja masovnih izbegličkih tokova, iako je to bilo van teritorije NATO-a.

Postoje jasne pouke iz aktuelnog sukoba u Ukrajini. To je da Putina ne odvraćaju sankcije Zapada I da pogranične države bez NATO garancija bezbednosti smatra poštenom igrom.

Moldavija i druge zemlje koje nisu članice NATO-a imaju razloga za strah. Možda čak i ode dalje, kockajući se da bi savez koji nije sklon riziku oklevao da brani manje članice, poput baltičkih država. Mogao je da pokuša da odseče tri male države koristeći značajne kapacitete prikupljene u Kalinjingradu. Dakle, dok naši lideri čine sve da sami sebe ubede da će Baltik biti odbranjen, ključno pitanje je da li je Putin u to uveren. I iskreno, ne znamo.

Slično tome, poruka da se nećemo boriti protiv nuklearno naoružane Rusije van naše teritorije biće zabeležena u drugim delovima sveta.

Dakle, bez obzira na to da li je Rusija uspešna u Ukrajini, druge države naoružane oružjem za masovno uništenje (VMD), kao što su Kina, Severna Koreja i Iran, ovo pažljivo prate i malo je verovatno da će biti impresionirane našim izjavama odvraćanja ako ne možemo da zaustavimo Rusiju u Ukrajini.

NATO je rasporedio IFOR 1995. posebno u svrhu zaustavljanja genocida i sprečavanja masovnih izbegličkih tokova, iako je to bilo van teritorije NATO-a

Jačanje našeg odvraćanja biće ključno. Ovo zahteva najmanje četiri koraka da signaliziramo šta ćemo uraditi, a ne šta nećemo.

• Prvo, politička odlučnost. Spremnost da se deluje mora se pokazati kad god i gde god je to potrebno. Ovo uključuje ne dozvoljavanje protivniku da podeli saveznike po ekonomskim (Nemačka), političkim (Mađarska) ili strateškim (Turska) razmatranjima. Obećanja za odbranu savezničke teritorije moraju biti potkrijepljena sposobnostima i namerom da se one iskoriste. Trenutno je sumnjivo da li je to tako, barem u mislima potencijalnih protivnika.

U trenutnoj ukrajinskoj krizi, to znači snabdevanje svih sistema naoružanja kojima Ukrajinci mogu da rukovode, i eventualno raspoređivanje u ranjive zemlje poput Moldavije ili Bosne na njihov poziv.

• Drugo, i to je delimično u toku, potrošnja na odbranu mora da se ubrza ka 2 odsto BDP-a i više. Zapad se mora suočiti sa Putinom na način jednako tvrdoglav kao tokom Hladnog rata. Ovo zahteva ozbiljno povećanje sposobnosti, robusniji vojni položaj u Centralnoj i Istočnoj Evropi (uključujući značajno stalno baziranje savezničkih trupa) i veći nivo spremnosti snaga, što podrazumeva intenzivnije vežbe. Sve je to skupo, ali ključno za našu buduću bezbednost.
• Treće, novi strateški koncept NATO-a, koji treba da bude usvojen u junu, treba jasno da kaže kako će Alijansa braniti međunarodni poredak zasnovan na pravilima i kako će doprineti očuvanju bezbednosti globalnih zajedničkih dobara (otvoreno more, pomorske čoke tačke, Arktik , svemir i sajber) i da usvaja normu UN o odgovornosti za zaštitu kao svoj vodeći princip za delovanje u svom susedstvu.
• Četvrto i konačno, moramo ponovo povezati nuklearni domen sa našim konvencionalnim domenima, sajberom i svemirom. Naši refleksi su atrofirali — više ne znamo ni kako da razgovaramo o nuklearnim sposobnostima. Sa protivnikom koji nam preti upotrebom takvog oružja i koji je u stanju da eskalira duž besprekornog konvencionalno-nuklearnog spektra, moramo da oživimo našu nuklearnu kulturu, ponovo savladamo retoriku i integrišemo vežbe i planiranje sposobnosti u naše ukupne napore. Odbijanje da se to uradi iz straha od eskalacije je (paradoksalno) samo po sebi eskalirajuće.

Toliko možemo zaključiti iz Putinovog ponašanja.