„Zapad umiruje autokratu Vučića“: Analiza Centra za evropsku politiku iz Vašingtona

Ono što je još gore, ukazuju, zapadni zvaničnici nastavljaju da umiruju autokratu i zanemaruju bezobzirno ponašanje koje preti regionalnoj nestabilnosti. Zbog toga je, podsećaju, najmanje 25 vojnika NATO-a povređeno od strane pobunjenika etničkih Srba u maju što je uslovilo pojačanje zapadnih snaga u zemlji.

Ali umesto da se obračunaju sa izvorom nestabilnosti, Kosovo se suočava sa pritiskom Evropske unije (EU) i SAD da uspostavi Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom (ZSO). Ovo pitanje će ponovo doći u središte u septembru.

Protesti kosovskih Srba izbili su kada je Kosovo pokušalo da omogući bezbednost demokratski izabranih gradonačelnika kosovskih Albanaca prilikom preuzimanja njihovih dužnosti. Taj potez nije bio popularan među kosovskim Srbima s obzirom na to da je Srpska lista, kosovska stranka blisko povezana sa Vučićevom Srpskom naprednom strankom, vodila kampanju za bojkot glasanja, što je dovelo do izlaznosti od samo 3,5 odsto.

SAD su ove izbore priznale navodeći da su „u skladu sa ustavnim i zakonskim zahtevima Kosova“. Međutim, kao odgovor na nasilje koje je usledilo, zapadni zvaničnici su isključili Kosovo iz ajedničkih vojnih vežbi sa Srbijom, ne osuđujući Vučića za podsticanje krize.

Zapadni zvaničnici sada pojačavaju pritisak na Kosovo da uspostavi ZSO kao da je to srebrni metak za okončanje sukoba Srbije i Kosova. Nedavno je visoki predstavnik EU Žozep Borel zapretio da će neuspeh u uspostavljanju ZSO „imati ozbiljne posledice po odnose EU-Kosovo“.

Ipak, nijedan dokaz ne podržava uzročnu vezu između stvaranja ZSO i okončanja spora između Srbije i Kosova. U zamenu za osnivanje ZSO, Srbija ne mora da prizna suverenitet Kosova – što je osnovni uzrok sukoba. Paradoksalno, ZSO bi Srbiji ponudila više mogućnosti za stvaranje nestabilnosti na Kosovu.

Prvobitno, vizija ZSO je bila da demontira (srpske) paralelne vladine strukture i da osnaži kosovsku državu. U praksi, Srbija se zalaže za instituciju sa izvršnim ovlašćenjima, koja će oslabiti suverenitet Kosova, obezbediti platformu za sve autoritarniju srpsku državu da poveća svoj uticaj na Kosovu i dodatno podstaći etničke tenzije u regionu gde bi politički lideri mogli biti korisno fokusirani u izgradnji multietničkih demokratija.

Ustavni sud Kosova je 2015. ispitao propisana ovlašćenja ZSO predviđena Briselskim sporazumom iz 2013. posebno ustavnost prava na „izmenu zakona“ i dobijanje finansijske podrške od Srbije uz malo nadzora.

Precizna priroda ZSO ostaje predmet pregovora. Premijer Albin Kurti je 2. maja sa Vučićem i specijalnim predstavnikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom podelio nacrt koncepta i čekaju se njihovi odgovori. Srbija će verovatno izaći sa maksimalističkim zahtevom za izvršnu vlast.

Stvaranje drugog etnički zasnovanog entiteta otvoriće Pandorinu kutiju. To je opasan presedan na Balkanu i šire, posebno ako se ima u vidu da revanšističke ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske nisu mrtve, čak ni tri decenije nakon Ratova za jugoslovensko nasleđe.

Srpski nacionalisti nastavljaju da promovišu „srpski svet“, što je analogno imperijalističkom konceptu „ruskog sveta“ koji podržava Kremlj (Ruski mir). Kritičari brinu da će ZSO biti uporediv sa političkom autonomijom koju uživa Republika Srpska u Bosni i Hercegovini, gde neguje ekstremističku i politički destruktivnu agendu dok dodeljuje ordenje Vladimiru Putinu.

U odsustvu priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije, ZSO će samo pružiti platformu za dalju delegitimizaciju i podrivanje autoriteta Kosova. Vučić često „eskalira“ situaciju na Kosovu da bi „deeskalirao“ unutrašnju situaciju u Srbiji ili da bi za pregovaračkim stolom dobio šta želi. S obzirom na njegovu autoritarnu putanju, to bi trebalo da zabrine zapadne posrednike.

Štaviše, u smislu presedana, da li bi svakoj manjinskoj grupi na Balkanu trebalo dozvoliti autonomne strukture upravljanja? Šta bi bilo sa Vojvodinom u Srbiji sa najmanje 24 etničke grupe? Gde povući crtu?

Ideja da različite grupe ne mogu da žive skladno predstavlja probleme za budućnost demokratije na Balkanu. Etničko nasilje decenijama muči region, a politike zasnovane na etničkim linijama ne podstiču međuetničku saradnju.

Kao što smo vidjeli u Bosni i Hercegovini, stalna pretnja secesijom dovodi do nestabilnosti. Ove političke konfiguracije takođe stvaraju prostor za Rusiju da propagira dezinformacije i podriva demokratiju.

Pretpostavka EU da Srbija eventualnim članstvom u EU može da bude podstaknuta da okonča sukob zanemaruje realnost — samo 33 odsto Srba podržava EU integracije. Kao takva, upitno je iskušenje šargarepe EU, a Vučić nema većeg podsticaja za rešavanje sukoba, posebno posle formiranja ZSO. Kosovo će biti gore nego kada je počelo pregovore.

Zapadni saveznici moraju da shvate da ZSO neće ublažiti tenzije između dva naroda, već će preokrenuti kantar još više u pravcu Vučićevog autokratskog režima.

Umesto što kažnjavaju novonastalu demokratiju zbog odbrane svog suvereniteta, zapadne diplomate treba da stanu uz Kosovo u njegovoj borbi za multietničku, liberalnu demokratiju. Krajnji cilj treba da bude jačanje pluralističke demokratije na Balkanu, a ne njeno podrivanje, zaključuju autori.