Zapadu još treba ruski uranijum

„Isporuka niza dobara nama je ograničena, pa bismo i mi možda mogli da razmislimo o određenim ograničenjima, recimo kod uranijuma, titanijuma i nikla“, izjavio je predsednik RusijeVladimir Putin u septembru.

On je naložio Vladi da preispita moguća ograničenja izvoza.

Još 2022. godine Kremlj je pokušao da izvrši pritisak na Evropu isporukama gasa. Cilj je bio potkopavanje zapadne pomoći Ukrajinikoja se brani od ruske invazije.

Nove pretnje nisu isprazne, jer Sjedinjene Države i Evropa spomenute sirovine uvoze iz Rusije u velikim količinama, prenosi DW.

Kakva je uloga ruskog uranijuma?

Putin nije slučajno prvo pomenuo uranijum. Državni koncern Rosatom ima udeo od 40 odsto na svetskom tržištu u trgovini obogaćenim uranijumom. Niko ne nudi proizvod takvog kvaliteta za reaktore nove generacije.

Američka firma „Centrus Energy“ počela je tek krajem prošle godine da obogaćuje uranijum, ali količine će dugo ostati skromne. Glavni posao firme je isporuka uranijuma koji ona nabavlja kod Rosatoma.

U ukupnoj količini isporučenog uranijuma u Sjedinjenim Državama Rosatom učestvuje sa više od 20 odsto, a u Evropi je taj udeo 30 odsto.

Izvozni posao Rosatoma u Sjedinjene Države težak je dve milijarde dolara godišnje. To je otprilike pola od ukupnog izvoza ruskog koncerna. Izvozni posao u Evropsku uniju iznosi oko 500 miliona dolara.

Osim toga, Rosatom izvozi već pripremljeno gorivo za reaktore sovjetske i ruske proizvodnje i nudi propratne usluge.

Prema sopstvenim podacima, koncern je prošle godine u zapadnim zemljama na taj način imao obrt od preko četiri milijarde dolara. U svetu ukupni obrt vredi 16,4 milijarde američkih dolara.

Kako se zaobilaze sankcije?

Prekid poslovnog odnosa bi za obe strane bio bolan. Zato je Rosatom doskora bio jedna od retkih ruskih firmi koja nije bila pod sankcijama.

Istovremeno je Zapadu jasno da mora da smanji zavisnost od uvoza iz Rusije. Jedino premijer Mađarske Viktor Orban vidi to drugačije.

Osim Rosatoma, velike količine uranijuma obogaćuju dve evropske firme – Urenco i Orano Uran. Obe proširuju kapacitete kako bi povećale izvoz u SAD.

Dmitrij Gorčakov, ekspert za atomsku energiju pri Fondaciji Belona kaže da bi, ako im to pođe za rukom, Sjedinjene Države mogle da se odreknu uvoza iz Rusije za pet godina, dok će Evropi trebati nešto duže.

Američke firme u poslednje vreme uvoze sve više uranijuma iz Kine. Verovatno se radi o preprodaji ruskog uranijuma, pošto su ruske isporuke Kini od 2022. znatno porasle.

To pokazuje da ruske sirovine uprkos sankcijama mogu da pronađu put do američkog tržišta.

Šta je sa titanijumom?

Skoro celokupnu eksploataciju titanijuma u Rusiji kontroliše firma VSMPO-Avisma, sa sedištem u uralskom gradu Verhnjaja Salda. Udeo u svetskoj proizvodnji titanijumskog sunđera iznosi 15 odsto.

A više od polovine ukupno raspoložive količine titanijumskog sunđera u svetu proizvodi se u Kini. Nešto manje od četvrtine se proizvodi u Japanu. Na Kazahstan otpada deset odsto.

VSMPO-Avisma je pod američkim sankcijama, ali ne i pod sankcijama Evropske unije. Pre rata glavni kupci su bili američki koncern Boing kao i evropski proizvođač aviona Erbas.

Amerikanci su najavili raskid saradnje odmah posle početka ruske invazije na Ukrajinu, a Evropljani decembra te godine.

Pre toga se šef Erbasa Gijom Fori izjasnio protiv sankcija, jer bi prema njemu to bile sankcije koje bi Evropljani uveli sami sebi. Kompleksni proizvodni procesi i mreže zavisnosti od dobavljača u branši ne ostavljaju mogućnost promene dobavljača preko noći.

I Amerikanci i Kanađani su u svojim sankcijama protiv ruske firme VSMPO-Avisma predvideli izuzetke. Od toga profitiraju firme kao što su proizvođači aviona Bombardir i Erbas, kao i brojni dobavljači za Boing, kao što su francuska firma Safran ili britanski Rols-Rojs.

Svi oni i dalje nabavljaju titanijum u Rusiji. Izvoz u Evropu koji je VSMPO-Avisma imala prošle godine iznosio je 345 miliona dolara, dok je pretprošle bio 370 miliona dolara.

Stručnjak za metale Endi Hom kaže da Sjedinjene Države lakše smanjuju zavisnost od Rusije u pogledu titanijuma jer brže razvijaju svoje kapacitete, ali je EU na tom polju sve više upućena na SAD. A to protivreči zakonu Evropske unije o kritičnim sirovinama koji je donet ove godine. Trenutno EU nema izbora.

Kome je potreban ruski nikl?

Jedan od najvećih svetskih proizvođača nikla je ruska firma Norilsk Nikl. Dugo nije bila pod sankcijama, ali su SAD i Velika Britanija pre mesec dana uvele ograničenja, dok Evropska unija to još nije učinila.

Ipak, rat je promenio strukturu izvoza. Pre rata je preko polovine izvoza ove firme otpadalo na Evropu, a 16 odsto na obe Amerike. U Aziju je odlazilo 27 odsto proizvodnje.

Prošle godine je izvoz u Evropu opao na 24 odsto, a izvoz u Severnu i Južnu Ameriku smanjio se na deset odsto. Udeo Azije se povećao na 54 odsto.

To preusmeravanje izvoza od Zapada ka Istoku nije jedini izazov za rusku firmu. Došlo je do oscilacija u ceni, ali danas je ona niža nego uoči ruske invazije na Ukrajinu.

Razlog je neočekivano pojavljivanje Indonezije na tržištu nikla, a ta zemlja ima daleko veće rezerve ovog metala od Rusije.

Endi Hom koji piše i za Rojters kaže da je zbog svega toga sudbina ruske firme u ovoj oblasti neizvesna. Putin je opomenuo svoju Vladu da prilikom preispitivanja mogućih ograničenja izvoza ruskih sirovina ne učine ništa što bi naštetilo ruskim firmama.

Što se tiče nikla, barem ovu sirovinu Rusija neće moći da upotrebi kao geopolitičko oružje.