Žaparov jedini ima šanse da pobedi u Kirgistanu

Posle prevrata prošlog oktobra, kad je nakon parlamentarnih izbora narod izašao na ulicu i zahtevao da se rezultati izbora ponište, situacija u Kirgistanu je stabilna, ali se još oseća napetost.

Kako je uopšte došlo do prevrata?

Podsetimo se da su problemi u ovoj državi Centralne Azije – koja je posle revolucije 2010. godine izabrala put parlamentarne demokratije – počeli 2017, kada je predsednik Almazbek Atambajev tokom drugog mandata počeo da primenjuje sve autoritarniju politiku.

Zbog toga je narod izgubio poverenje u politički sistem i polako se gasio postrevolucijski entuzijazam.

Na predsedničkim izborima 2017. Atambajev više nije mogao da se kandiduje, s obzirom na to da Ustav predviđa da predsednik ne može da ostane na funkciji više od dva mandata.

Međutim, uspeo je da izabere svog naslednika Soronbaja Ženbekova, koji se odlučno distancirao od Atambajeva i na spektakularan način ga uhapsio u avgustu 2019.

Ovaj događaj se može smatrati presudnim trenutkom kirgiske politike i raskola između političke elite i naroda.

Atambajevljeva Demokratska stranka, najbitnija politička organizacija u Kirgistanu, raspala se za nekoliko meseci.

Nijedna ličnost nije uspela da preuzme njeno kormilo; Ženbekov nije imao podršku u stranci, jer je do tada bio samo podređeni Atambajevu.

Razočarani aktivisti, koji se nisu poistovetili ni sa Atambajevim ni sa Ženbekovim, povukli su se iz političkog života.

To je bio trenutak kad su se pojavile dve nove stranke, one koje su pobedile na poništenim izborima u oktobru, „Birimdik“ (Jedinstvo) i „Mekenim Kirgistan“ (Kirgistan, moja domovina), koje su tajkuni finansirali i koje su obezbedile „podršku“ birača kupovinom glasova.

Odmah posle izbora, stare proruske partije koje nisu prešle cenzus, organizovale su proteste.

Izborna komisija je poništila izbore i odmah posle toga je predsednik republike, Ženbekov, dao ostavku.

Siva eminencija ovih protesta je bio Adakhan Madumarov, koji se uvek suprotstavljao demokratiji i koji je očigledno odlučio da nastavi da se bavi politikom iz senke.

Na mesto predsednika, naime, stigao je Sabir Žaparov, kontroverzni političar i nekadašnji savetnik Bakijeva, bivšeg autokratskog predsednika koji je vladao od 2005. do 2010.

Žaparov je do oktobra bio u zatvoru kao politički zatvorenik i posle 4. oktobra prvo je postao premijer, a onda, kad je Ženbekov dao ostavku, privremeni predsednik.

Međutim, 14. novembra je i on podneo ostavku, zato što kao predsednik ad interim ne bi mogao da se kandiduje na predsedničkim izborima koji će se se održati 10. januara.

Žaparov ima podršku svih glavnih medija i jedini je kandidat koji ima šanse da pobedi.

Otvoreno se protivi vlasti parlamenta i tvrdi da partije i zapadna demokratija zavise isključivo od bogatstva tajkuna, zbog čega Kirgistan mora da se više osloni na predsednika.

Baš zbog toga, Žaparov je poništio odluku izborne komisije da se ponove parlamentarni izbori u najkraćem mogućem roku i Kirgistan je u ovom trenutku de facto bez parlamenta.

Na međunarodnom nivou, Žaparov ne uliva poverenje, naročito Rusiji, čija je podrška predsedniku izuzetno bitna.

Kad je Žaparovljev savetnik početkom novembra išao u Moskvu da se vidi sa Putinom, sačekali su ga samo neki činovnici Ministarstva ekonomije i finansija.

Kazahstan i Uzbekistan, koji se graniče sa Kirgistanom, gledaju sa zabrinutošću na izbore u susednoj zemlji.

Žaparov je odmah primenio nacionalistički pristup i obećao da će nacionalna pripadnost svakog građanina biti označena na pasošu i da će svi morati da nauče kirgiski jezik.

To brine manjine koje oduvek žive u zemlji, naročito Ruse i još više Uzbekistance, koji su čak i u većini u nekim opštinama na jugu.

U prošlosti su se desili sukobi između Kirgistanaca i Uzbekistanaca koji bi mogli da se ponove u skorijoj budućnosti.

Narod je umoran od stalnih prevrata i zabrinut zbog aktuelne ekonomske situacije: čak 30 odsto BDP-a države zavisi od novčanih sredstava koje emigranti šalju iz inostranstva, prvenstveno iz Rusije.

Sad se najveći deo njih vratio u zavičaj zbog krize nastale usled epidemije.

Reči stanovnika Biškeka, koji želi da ostane anoniman, mogle bi predstavljati upravo ono što u ovom trenutku misli većina ljudi u Kirgistanu: „Učestvovao sam u revoluciji 2010, sada sam umoran. Ne zanima me ko upravlja državom, ne zanima me ko će biti direktor Gradskog zelenila. Poslednjih godina, bez obzira na to da li je direktor bio iz ove ili one stranke, kamion za smeće nije prolazio. A smeće se gomila danima. Više ne tražim demokratske promene, više ne želim revolucije: želim da živim u državi u kojoj kamion za smeće prolazi svaki dan; da, to je ono što želim: čiste ulice i državu koja funkcioniše“.