Zarembo: Zašto moramo da denacifikujemo Putinovu Rusiju

Oni ne shvataju da ne može biti smislenog dogovornog rešenja sa režimom koji otvoreno negira pravo Ukrajine na postojanje dok aktivno nastoji da uništi ukrajinsku državnost i identitet, ocenjuje Katerina Zarembo je saradnik u centru Nova Evropa i predavač na Akademiji Nacionalnog univerziteta Kijevsko-Mogiljanska akademija.

Pozivi na kompromis sa Kremljom su simptomatični za daleko širi problem percepcije. Mnogi Evropljani i dalje nerado priznaju pad Rusije u potpuni fašizam pod Vladimirom Putinom, uprkos sličnostima sa nacističkom Nemačkom koje su sada previše očigledne da bi se ignorisale.

Zaista, posebno nemačko društvo je jedinstveno dobro opremljeno da prepozna zloslutnu putanju Putinove Rusije, ali izgleda zarobljeno u poricanju.

Velika ironija sadašnjeg rata je pokušaj Rusije da sukob uokviri kao kampanju “denacifikacije“ Ukrajine. Ovaj prikaz je u velikoj meri u skladu sa dugom tradicijom Kremlja da sve manifestacije ukrajinskog nacionalnog identiteta označava kao “fašizam“.

To je takođe pokušaj da se ukalja reputacija Ukrajine na globalnoj sceni povezivanjem zemlje sa najozloglašenijim kriminalcima u istoriji.

Na nesreću po Rusiju, međunarodna publika više nije potpuno neupućena u Ukrajinu i sve više shvata da su moskovske “nacističke“ uvrede neosnovane.

Kako je međunarodno izveštavanje o trenutnom ratu često naglašavalo, apsurdno je i groteskno označiti demokratsku zemlju sa popularno izabranim jevrejskim predsednikom “nacističkom“.

Vladimir Putin je konstruisao upadljivo fašističku kulturu ekstremnog nacionalizma i ekspanzionističkog militarizma podstaknutu pažljivo negovanim osećajem istorijske nepravde zajedno sa nostalgičnim pozivanjem na visoko idealizovanu i uglavnom imaginarnu prošlost. Ovo je skoro udžbenička definicija fašizma.

Isto tako, jadan izborni učinak ukrajinskih partija krajnje desnice često se navodi kao dokaz praznine ruskih tvrdnji. Dok su krajnje desničarske političke partije uživale značajan uspeh širom Evropske unije tokom protekle decenije, marginalizovani nacionalistički rub Ukrajine stalno se bori da obezbedi više od dva odsto glasova.

U praktičnom smislu, moskovska definicija nacista je politički besmislena i uključuje svakog Ukrajinca koji odbacuje ideju da njihova zemlja pripada Rusiji.

Za razliku od demokratske Ukrajine, sama Rusija je sada po mnogo čemu oličenje neofašizma. Vladimir Putin je konstruisao upadljivo fašističku kulturu ekstremnog nacionalizma i ekspanzionističkog militarizma podstaknutu pažljivo negovanim osećajem istorijske nepravde zajedno sa nostalgičnim pozivanjem na visoko idealizovanu i uglavnom imaginarnu prošlost. Ovo je skoro udžbenička definicija fašizma.

Kao vrhovni vođa svoje jednopartijske države, Putin je veći deo svoje ideološke pažnje usmerio na demonizaciju i dehumanizaciju Ukrajine.

U seriji laprdanja osmišljenih da opravda napad na Ukrajinu 24. februara, on je celu zemlju osudio kao nelegitimnu “anti-Rusiju“ i izjavio da namerava da se upusti u ono što su mediji u Kremlju trubili kao “konačno rešenje“ ukrajinskog pitanja.

Ruska invazija na Ukrajinu koja je brzo usledila poprimila je formu nacističkog rata za istrebljenje, sa sistematskim uništavanjem civilnog stanovništva i izveštajima koji se pojavljuju iz okupiranih regiona o masovnim hapšenjima, spiskovima ubistava i prisilnim deportacijama. Nije iznenađujuće što toliko ljudi sada smatra “Z“ brendiranje Putinovih snaga za invaziju kao modernu verziju Hitlerove svastike.

Iako su mirovni pregovori u toku od prvih dana rata, Rusija je do sada pokazala malo znakova spremnosti na kompromis. Umesto toga, Moskva zahteva demilitarizaciju Ukrajine zajedno sa gore pomenutom “denacifikacijom“, što bi u praksi značilo da se zemlja ostavi bez odbrane i da se liši ukrajinskog identiteta.

Rusija takođe traži ukrajinsko priznanje anektiranog Krima i takozvanih separatističkih republika na istoku Ukrajine.

Čak i kada bi Ukrajina prihvatila ove opasne predloge, iskustvo iz proteklih osam godina ukazuje da bi Rusija iskoristila svaki prekid vatre da se pregrupiše i pripremi za sledeću rundu neprijateljstava.

Moskva bi, takođe, nastojala da iskoristi privremeno rešenje kako bi obezbedila ublažavanje sankcija i dobila ekonomsku snagu za dalje jačanje svoje vojske.

Zbog toga evroatlantski izbor Ukrajine ne može biti na stolu tokom pregovora. Ruski zahtevi za ukrajinskom neutralnošću imaju za cilj da garantuju pokornost Ukrajine. Kada Ukrajina poklekne pred ruskim pritiskom i odbije evroatlantske integracije, njen suverenitet će biti trajno ograničen.

Ukrajinci dobro znaju šta ih čeka ako prihvate delimičnu okupaciju svoje zemlje od Kremlja. Od 2014. Krim i istočna Ukrajina koju je okupirala Rusija postali su crne rupe za ljudska prava zajedno sa otmicama, komorama za mučenje i tajnim pritvorskim centrima.

Dok Rusija širi svoju pažnju na južnu i istočnu Ukrajinu, izabrani zvaničnici, novinari i aktivisti sada se okupljaju u okupiranim gradovima uključujući Berdjansk, Novu Kahovku i Melitopolj. U slučaju kompromisnog rešenja, milioni Ukrajinaca bili bi izloženi ovim užasima.

Takođe je pogrešno pretpostaviti da je trenutni sukob isključivo “Putinov rat“. U stvari, svi dostupni dokazi ukazuju na to da velika većina Rusa podržava invaziju, dok su protesti protiv rata u ruskim gradovima bili relativno mali i neefikasni.

U samoj Ukrajini veliki broj ruskih vojnika već je optužen za ratne zločine. Putin nije lično bombardovao stambene četvrti u Mariupolju niti otvarao vatru na ukrajinske civile koji su pokušavali da pobegnu sa linija fronta sukoba.

Pozivi Ukrajini da postigne kompromis sa Putinovim režimom su kratkovidi i neprikladni kao i zalaganje za pregovore sa nacističkom Nemačkom na vrhuncu Drugog svetskog rata. Jedini ishod koji bi trebalo da zadovolji Zapad je potpuni poraz Putinove Rusije.

Napori Zapada da izbegne konfrontaciju sa Putinovom Rusijom su uzaludni. Geopolitički obračun kojih se toliko boje već je u toku, sviđalo se to evropskim političkim liderima ili ne.

Dok hiljade Ukrajinaca umire a milioni beže, cena koju je plaćao ostatak Evrope do sada je bila ograničena na rastuće troškove hrane i grejanja. Međutim, malo je verovatno da će ovaj lažni rat potrajati. Ako Putin ne bude zaustavljen u Ukrajini, zastrašujuća logika njegove revizionističke ideologije dovešće do daljih akata agresije protiv evropskih suseda Ukrajine.

Jedini praktičan odgovor je da se Ukrajini obezbedi oružje potrebno za poraz Rusije na bojnom polju.

Tokom prvog meseca rata, ukrajinska vojska je već pokazala da je sposobna da nanese katastrofalne gubitke Putinovim invazionim snagama. Sve je više indicija da su ruske trupe demoralisane i da imaju malo želuca za borbu.

Sada je vreme da se Ukrajina opremi naprednim vazdušnim i protivraketnim odbrambenim sistemima, zajedno sa bespilotnim letelicama, mlaznjacima, protivtenkovskim i protivbrodskim oružjem.

Dodeljivanje statusa Ukrajini kandidata za članstvo u EU i predlaganje brzog puta ka članstvu takođe bi bilo blagovremeno i značajno. Ne samo da bi to signaliziralo da Ukrajina nikada neće biti deo Putinovog zamišljenog Ruskog carstva; to bi takođe bio jasan pokazatelj da Zapad čvrsto stoji uz Ukrajinu i da veruje u budućnost zemlje.

Na kraju krajeva, kako tvrdi centar Nova Evropa, ko bi ponudio članstvo u EU zemlji koja će uskoro prestati da postoji?

Pozivi Ukrajini da postigne kompromis sa Putinovim režimom su kratkovidi i neprikladni kao i zalaganje za pregovore sa nacističkom Nemačkom na vrhuncu Drugog svetskog rata. Jedini ishod koji bi trebalo da zadovolji Zapad je potpuni poraz Putinove Rusije.

Ako Ukrajina prestane da se bori u zamenu za iluziju privremenog primirja, posledice i za Ukrajinu i za ceo svet biće teške, a troškovi zaustavljanja Putina će još više rasti. Umesto toga, cilj međunarodne zajednice mora biti denacifikacija Rusije.