Zasedanje Rajhstaga pre 150 godina

Bundestag je simbol nemačke demokratije. Smešten je u zgradi Rajhstaga na koju je nadograđena staklena kupola kao znak transparentnosti. Unutra 709 izabranih poslanika odlučuju o zakonima kao i o angažovanju nemačke vojske u inostranstvu. Oni biraju saveznog kancelara, kontrolišu rad nemačke Vlade i vode javnu debatu o političkom pravcu zemlje. To je parlamentarna svakodnevica – danas.

A tada, 21. marta 1871. kada je Rajhstag prvi put zasedao, današnje nadležnosti bile su nezamislive. Moć su imali drugi. Pre svih, nemački car Vilhelm I i kancelar kojeg je on imenovao, Oto fon Bizmark.

Nemačko carstvo je osnovano 18. januara 1871., pruski hralj Vilhelm I je proglašen za cara, a Bizmark je preuzeo političko rukovođenje prvom nemačkom nacionalnom drževom, koja je pod vođstvom Pruske nastala iz saveza nemačkih državica. Ustav na čije je formulisanje najviše uticao Bizmark, dodelio je monarhističkoj izvršnoj vlasti velike nadležnosti:

„Vojska, spoljna politika, carska uprava su ostale van nadležnosti parlamenta, a sastav vlade je zavisio isključivo od poverenja cara, a ne od parlamentarne većine”, kaže se u objašnjenjima Bundestaga o počecima nemačkog parlamentarizma.

Građanima je u tadašnjem svetu još uvek prožetom aristokratskim privilegijama namenjena jedna jedina uloga – oni su carski podanici.

Godine učenja demokratije

Ipak ni car ni kancelar nisu mogli da vladaju baš kako hoće. „U Pruskoj je postojao parlament od 1850. i oni se nisu usuđivali da tako vladaju”, kaže Kristof Non, profesor istorije na Univerzitetu Hajnrih Hajne u Diseldorfu. Već je nemačka revolucija u Nemačkom savezu 1848/49 dala „jasan signal, da neće ići bez učešća stanovništva u politici”.

Prema njemu je Rajhstag zaista koncipiran kao alibi, a ne kao stvarno učešće narodnih predstavnika u vlasti ali „to nije bilo tako od samog početka jer su poslanici istupili veoma samouvereno”, objašnjava Non. Parlament je ipak imao važne nadležnosti u oblasti budžeta. A odlučivao je i o zakonima.

„Vlada koja u Rajhstagu nije imala većunu, bila je praktično nesposobna da deluje, pošto osim u oblastima vojske i spoljne politike nije mogla da donosi zakone ni u jednom važnom području politike”, objašnjava Andreas Bifang iz Komisije za parlamentarizam, istraživačke institucije Bundestaga.

Više moći građanstvu

Moć Rajhstaga je od početka bila ograničena Bundesratom – Saveznim savetom. On je pored Rajhstaga takođe odlučivao o zakonima.Okupljao je kneževe i kontrolisala ga je Pruska. Zamišljen je kao konzervativna brana tendencijama demokratizacije.

Ali ekonomski i društveni razvoj ojačao je učešće stanovništva u odlučivanju:”Industrijalizacija sa masovnim pokretima radništva oslabila je veleposedničke aristokratske elite i ojačala nove industrijsko-građanske elite. To je dovelo do veće samouverenosti stanovništva koje je preko svojih partija tražilo veći uticaj”, kaže istoričar Non.

Svojom zakonodavnom delatnošću i odjekom u javnosti Rajhstag se sve više emancipovao. I vlada i stanovništvo su naposletku prihvatili političke pozicije parlamenta kao izraz narodnog mišljenja. Što se Rajhstag više nametao kao simbol mlade nacionalne države, to je Budesrat gubio na značaju.

Gubitnici izbornog sistema

Parlamentarci nisu imali lak život, uprkos sve većem političkom značaju. Dugo nisu dobijali plate, nisu imali ni kancelarije ni saradnike. Izborni sistem je takođe bio izložen sve snažnijoj kritici. Većinski izborni sistem i podela izbornih okruga doveli su do toga da veliki broj ljudi u gradovima nisu imali svoje predstavnike. To je išlo u prilog konzervativcima, a na štetu levih partija. U prvo vreme nije bilo ni izbornih listića ni kabina ni kutija.

Osim toga, vladala je demografsko-socijalna neravnoteža. Pravo da biraju imaju samo muškarci koji napune 25 godina. Žene i vojnici u aktivnoj službi nisu imali pravo glasa. Isto kao i primaoci armijske pomoći.

„To se desilo na osnovu ideje o političkoj zrelosti muških birača”, objašnjava Andreas Bifang. Osim toga, trebalo je da muškarci koji biraju predstavnike u Rajhstag budu ekonomski samostalni dok su „vojnicima prava državljana bila uskraćena da ne bi političke sukobe prenosili u vojsku ili da ta prava ne bi zavisila od naređenja”.

Izlazak na izbore lični interes

Bifang navodi da je na prvim izborima za Rajhstag 3. marta1871. „samo 20 procenata stanovništa novoosnovanog carstva imalo prvao glasa”. Izlaznost je bila 50 odsto. Do poslednjih izbora pre Prvog svetskog rata 1912. izlasnost je porasla na 84 procenata.

„Moglo bi se to protumačiti tako, da su izbori za birače postajali sve važniji”, kaže istoričar i dodaje: „Imali su utisak da učešće na izborima za njih ima ličnu važnost. I to zbog toga što mnoge odluke Rajhstaga imaju uticaj na njihov život”.

Bundestag može samo da sanja o tolikoj zainteresovanosti. Istoričar Kristof Non svakako bi poželeo instituciji koja je nasledila Rajhstag, da privuče više pežnje javnosti i da je više cene: „To što se u Rajhstagu raspravljalo bila je tema dnevnih razgovora. Kod frizera, na trgovima, u praonicama veša – na sve strane se razgovaralo o tome što je bila tema u Rajhstagu”.

Današnje debate u Bundestagu nailaze na daleko manje zanimanje. Zbog toga možda „poslanici rade stvari koje verovatno ne bi, da se pažljivije gleda šta rade”, kaže profesor novije istorije, aludirajući na skandal sa lobistima i parlamentarcima nemačkih demohrišćana.