„Pisci i kritičari/Koji prorokujete svojim perom/I držite oči otvorene/Šansa se ponoviti neće/I ne govorite prerano/Jer je točak i dalje u pokretu.“ The Time’s they are a changin'“ (Bob Dylan 1964)
Od kada sam sredinom septembra sletela u Beograd, po gradu me prate dva iritantna pitanja. Kolege novinari i prijatelji pitaju: „Šta se dešava kada zemlja koja je 35 puta veća od Srbije na kraju ostane s dva veoma manjkava kandidata za predsednika?“
I drugo:“ Kako možeš da glasaš za Hilari Jastreba? Žestoko si se protivila NATO bombardovanju, koje su predvodile SAD 1999. i često si pisala o njegovim posledicama.“
Odgovor koji prvo pada na pamet kada je reč o deficitu sposobnih kandidata jeste novac. Nakon što je 2010. Vrhovni sud doneo za budućnost uticajnu presudu u slučaju „Ujedinjeni građani“ (protiv Federalne izborne komisije, prim. prev.), politički sistem Sjedinjenih Država je potonuo duboko u kaljugu novca od specijalnog interesa, čijim je tokovima teško ući u trag. Korporacije se sada po Ustavu smatraju „licima“, a prilozi kampanji su zaštićena „sloboda govora“. Posle slučaja „Ujedinjenih građana“ novac se može spakovati u svežanj, zakamuflirati i proslediti kandidatima na više načina nego što se mleveno meso može grilovati, brzinski propržiti, spremiti kao ćufte ili se iskoristiti kao nadev za punjene paprike ili tikvice u Srbiji.
Tom problemu „netransparentnog novca“ pridodajte novinarsku svitu koja do juna nije ozbiljno shvatala Trampovu kandidaturu i imate delimično objašnjenje za dilemu 8. novembra.
Novinari, koje je obuzela dosada i apatija i koje više zanima da izveštavaju o konjičkoj trci nego o pravoj strepnji nestajuće srednje klase, čekali su do četvrtog kvartala da usredsrede svoje „lasere“ na plitkoumni idiotizam Trampove kandidature. Nisu mogli da procene da bi ovaj šepuravi, ulickani rijaliti-šou-siledžija sa opasnim prizvucima Musolinija mogao da dobije takav emotivni odziv u redovima najniže klase, koju je politička elita predugo ignorisala.
Ali, kao što smo videli u trećoj debati, Tramp je izrazio apsolutni prezir prema demokratiji. Iznošenjem zaključka da je nemoguće održati slobodne ili poštene izbore u SAD, on nastavlja da širi seme nepoverenja i građanskih nemira.
Novinari su potpomogli Trampovu kandidaturu. Mesecima su izveštavali onako kako je najbolje za profitabilnost njihovih medija i njihove onlajn čitaoce, koji su zavisni od „kliktanja“ na intrigantne naslove; dali su Trampovim 24-časovnim burnim „tvitovima“ i ispadima, njegovom neotesanom, plitkoumnom i surovom muškom šovinizmu gotovo neograničeni pristup publicitetu. Zašto? Prosto rečeno, zato što je toliko zabavnije pratiti njega nego to gunđalo Hilari, koja previše odiše politikom, a premalo harizmom i transparentnošću.
Ovaj novinarski sindrom nazivam „Kralja stvori/kralja obori“. Mi izgrađujemo predsedničke kandidate, tako da mi možemo i da ih uništimo.
Nemam iluzija kada je reč o tome kakav će tip predsednika najverovatnije biti Hilari Klinton s obzirom na njene intervencionističke tendencije iz prošlosti. Ali previše je na ulogu da bih sedela skrštenih ruku ili dopisala principijelnog kandidata kao što je senator Berni Sanders, koji je dobio moj glas na preliminarnom glasanju. Mi nemamo parlamentarni sistem Srbije. Zato, „protraćeni“ glasovi iz taštine zapravo pomažu izbor na jedinstven način nekvalifikovanog Donalda Trampa.
Ni Trampov temperament ni njegova izabrana profesija ne ukazuju na sposobnost za diplomatsko pregovaranje sa svetskim liderima o važnim pitanjima koja muče našu planetu. Ne mogu da ukažem na jednu jedinu ideju koju je zagovarao, a koja pokazuje da shvata informacionu revoluciju koja baca u konfuziju svet u razvoju i zbog koje milioni ljudi, koji su nekada visoko uzdignute glave radili u gradovima s fabrikama, ostali bez posla i bez nade za svoju decu. Srbija je žrtva te iste revolucije.
Tramp ne pokazuje empatiju za srednju klasu s trajnim ožiljcima, koja je u nestajanju, niti je rekao kako će rešiti problem klasnih i finansijskih podela što predstavlja Ameriku i veći deo sveta današnjice. Potrebno je da angažujemo najbolje mlade umove širom sveta da dokuče šta će se desiti. Trampu manjka intelektualna sposobnost (ili zainteresovanost) da obezbedi garancije da ovaj prelaz na drugi radni obrazac uspeva za sve narode bez obzira na to koja im je zemlja dom.
Možda je najproblematičnije to što Tramp ima sposobnost kontrole impulsa na nivou dvogodišnjaka. Sama pomisao na njegove nervozne „tvitujuće“ prste bilo gde u blizini nuklearnih kodova mi noću ne da da zaspim.
Veoma sam ražalošćena što ću glasati za nekog ko je podržavao NATO rat protiv zemlje koju volim. Ali izbori se ne tiču prošlosti. Oni se tiču tipa zemlje i planete koju će naslediti moje troje dece i četvoro unučadi.
Hilari je kandidat s gotovo fatalnom manom kada je reč o bacanju senke na istinu i priznanju sopstvenih grešaka. Ali, mnogo pre nego što je Bil Klinton ušao u politiku u Arkanzasu Hilari se borila za siromašnu decu i radničke porodice; kao prvobitni aktivista za građanska prava na Jugu ona shvata važnost dobrog obrazovanja i dvadeset godina je provela boreći se za reforme zdravstva; Klintonova veruje u nauku i, za razliku od Trampa i mnogih republikanaca, zna da klimatske promene nisu prevara ili način da Bog kazni čovečanstvo.
Ako bude izabrana, Hilari će poslati kandidate u Vrhovni sud koji će ukinuti „Ujedinjene građane“ i podržati prava žena da same odlučuju o svojoj reprodukciji, bez mešanja države. I obećala je da će dati sve od sebe da pooštri kontrolu naoružanja.
Ne možemo da preinačimo ozbiljne greške naših prethodnih predsednika. Niti možemo da zaboravimo na Hilarin neprijatan odnos sa istinom. Ali to je kandidatkinja koja je pametna, sposobna i kvalifikovana da bude predsednica štagod vi mislili o njenim stavovima u odnosu na Balkan. Ona ne predstavlja svežanj dalekosežnih novih ideja, ali njen rezultat u Senatu je jedan od onih koji se tiču pravljenja kompromisa s političkim protivnicima. Verujem da će tragati za novim, mladim talentima da bi rešili najkomplikovanija pitanja naših vremena.
To i jeste rukovođenje.
Zahvaljujući teškom i neočekivanom snažnom izazovu senatora Sandersa, ona je bolji kandidat.
Mislim da bolje shvata bes oslabljene srednje klase, shvata za šta se bore mladi ljudi.
Zato ću glasati 8. novembra i nadam se da će milioni birača, koji su se pokazali progresivnijim i više levičarski orijentisani nego što su demokrate zamišljale, Hilari Klinton sprečavati da zastrani.
Autorka je slobodna novinarka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.