Zašto je demokratija u krizi?

Skoro tri četvrtine pristalica republikanaca u Sjedinjenim Državama veruje da Džozef Bajden nije legitimni predsednik zemlje. Od celokupne populacije SAD – 15 odsto podržava tvrdnje militantnog desničarskog konglomerata QAnon da vladu u Vašingtonu, biznis i medije „kontroliše grupa pedofila koji obožavaju Satanu i koji širom sveta seksualno porobljavaju decu“.

Vara se onaj ko misli da samo u SAD postoje teorije zavere koje ugrožavaju koheziju društva i demokratije u celini.

Da vidimo kako je u Nemačkoj:

Prema nedavno objavljenom reprezentativnom istraživanju Instituta Alensbah, trećina Nemaca veruje da živi u „lažnoj demokratiji u kojoj se građani ništa ne pitaju“. S ovim slaže 28 odsto ljudi u zapadnoj Nemačkoj i čak 45 odsto u istočnoj Nemačkoj.

Stvari nisu ništa bolje ni kod naših evropskih suseda: u Francuskoj je u januaru 2022. čak 57 odsto stanovništva izrazilo uverenje da u njihovoj zemlji demokratija ne funkcioniše kako treba, dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu 34 odsto ljudi reklo da se u političkim stvarima „apsolutno ništa ne pitaju“.

Ove ankete se ne mogu uporediti jedan na jedan, ali pokazuju trend: nezadovoljstvo demokratijom.

A kada se pogleda dalje, izvan navedenih zemalja, može se videti da se uvek kritikuju iste stvari: nezadovljstvo ličnom ekonomskom situacijom, uskraćivanje individualnih prava i bes na elite koje su potpuno izgubile kontakt sa stvarnošći u kojoj živi velika većina.

Britanski pisac Dejvid Gudhart u knjizi „Put negde: Populistički revolt i budućnost politike” još 2017. je skrenuo pažnju na činjenicu da su sve učestaliji sukobi između – tradicionalnih, ruralnih i prosvećenih, urbanih – delova društva.

Prema mišljenju američkog politikologa Frensisa Fukujame, ništa nije bilo tako značajno za glasanje o Bregzitu i izbor Donalda Trampa kao gustina naseljenosti. Tamo gde na velikim prostranstvima živi manje ljudi, veća je verovatnoća da će glasati za Bregzit i za Donalda Trampa nego u gusto naseljenim regionima i gradovima.

Fukujama je u knjizi „Identitet: kako gubitak dostojanstva ugrožava demokratiju“ pokazao da gubitak ekonomske participacije (pad životnog standarda i nemogućnost napredovanja dok se mali deo društva bogati, prim. ur.) vodi prvo do besa, a potom i do odbacivanja demokratskog modela društva. Prema ovom čitanju, za gubitak poverenja u demokratiju odgovorna je neoliberalna ideologija koju su u protekle dve decenije prihvatile mnoge demokratske vlade.

To svakako nije pogrešno, ali je površno: jer nezadovoljstvo zbog lične ekonomske situacije nije povećalo samo bes na demokratski sistem i volju da se prevaziđu njegove lažne ekonomske ideološke premise, već i radikalno odbacivanje moderne nauke, njene racionalne osnove i rezultate koji čine okosnicusavremenog društva. Zaključak da „ja sam u lošem finansijskom stanju“ vodi do „moja vlada se sastoji od lanca kriminalaca koji porobljava decu širom sveta“ u najmanju ruku nije ubedljiv.

Da bi se demokratska kriza stavila pod kontrolu, više nije dovoljno eliminisati ekonomske nejednakosti – važno je otkriti zašto su plemenske, nacionalističke, religiozno ulepšane teorije superiornosti i zavere uspele da zauzmu mesto racionalnog, sekularnog, naučnog pogleda na svet.

Jer zaključak koji se može izvući iz rezultata ovde korišćenih anketa nije samo da se demokratija sve više odbacuje kao oblik države i vladavine, već sa njom i celokupni savremeni pogled na svet i čoveka. Negiranje demokratije kao šifra za mržnju prema svetu – to se neće dobro završiti.

Aleksander Gerlah je viši savetnik Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima, naučni saradnik na Internet institutu Univerziteta u Oksfordu i počasni profesor etike i teologije na Univerzitetu Leufana u Lineburgu. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije, radi na narativima identiteta, budućnosti demokratije i osnovama sekularnog društva. Nakon boravka na Tajvanu i u Hong Kongu, taj region, a naročito uspon Kine i značaj tog uspona za slobodni svet, postaju njegove glavne teme. Predavao je na Harvardu i Kembridžu. Od 2009. do 2015. godine bio je glavni urednik magazina „The European“ čiji je i osnivač. Živi u Njujorku i povremeno piše za DW.