„Zašto je iranski protestni pokret 2022. propao“: Godinu dana od smrti Mahse Amini

Svedoci su izvestili da je Amini pretučena u policijskom kombiju, što je policija negirala. Nekoliko sati nakon hapšenja pala je u komu i preminula tri dana kasnije 16. septembra pod sumnjivim okolnostima.

Njena prerana smrt poslužila je kao katalizator za iransko društvo, što je dovelo do rasprostranjenih protesta širom zemlje.

Buran i haotičan preokret označio je najznačajnije nemire u Iranu od revolucije 1979, piše Šahir Šahidsales, iransko-kanadski politički analitičar i slobodni novinar koji piše o iranskim unutrašnjim i spoljnim poslovima, Bliskom istoku i američkoj spoljnoj politici u regionu, za middleeasteye.net.

Smrt Mahse Amini izazvala je nalet javnog gneva, što je dovelo do najistaknutijeg preokreta u istoriji poslerevolucionarnog Irana. Mladići, posebno oni u većim gradovima, okupili su se za ustanak, dok su žene preuzele ulogu bez premca kao okosnica pokreta.

Šahidsales navodi da se nameće važno pitanje:po čemu se ovaj slučaj razlikovao od prethodnih događaja?

Na kraju drugog mandata umerenog bivšeg predsednika Hasana Rohanija, ultrakonzervativni savet staratelja, odgovoran za proveru kandidata, eliminisao je sve umerene i reformističke kandidate.

To je učinjeno uoči predsedničkih izbora 2021. na kojima je pobedio Ebrahim Raisi, vatreni sledbenik vrhovnog vođe, ajatolaha Ali Hamneija.

Ova odluka odražava uporediv pristup usvojen tokom parlamentarnih izbora 2019. gde su brojni reformistički i umereni kandidati masovno diskvalifikovani. Ova dva manevra omogućila su konzervativcima da steknu kontrolu nad sve tri grane vlasti prvi put otkako je Hamnei preuzeo vođstvo 1989.

Tako je postajalo sve očiglednije da su konzervativci, koji nisu mogli da preduzmu ovu akciju bez odobrenja najvišeg iranskog lidera, odlučili da zauvek čiste reformiste i umerene koji su nadgledali administraciju i zadržali značajno prisustvo u parlamentu za protekle tri decenije.

Na predsedničkim izborima 2021. zabeležena je najniža izlaznost birača od revolucije 1979. – pala je sa otprilike 73 odsto birača sa pravom glasa na izborima 2017, tokom kojih je Rohani obezbedio reizbor, na samo 48,8 odsto.

U Teheranu, istorijskom uporištu modernističkih frakcija koje se protive vladi, izlaznost birača je pala sa 70 odsto 2017. na 34 odsto 2021.

Dakle, Raisijev izbor, posledica suštinske manipulacije u procesu provere kandidata od strane Saveta staratelja, označio je završetak poglavlja reformskog pokreta u istoriji Islamske Republike Iran. Pokret je nastao 1997. izborom reformističkog predsednika Mohameda Hatamija.

‘Konzervativci su lopovi’

Nekoliko meseci nakon dolaska Raisijeve administracije, trijumf konzervativaca u obezbeđivanju kontrole nad sve tri grane vlasti naveo ih da veruju da mogu da unaprede svoju agendu bez opozicije. U sklopu svojih napora, ponovo su aktivirali i teškom rukom angažovali moralnu policiju.

Ove snage su agresivno postupale prema ženama koje se nisu pridržavale kodeksa oblačenja. Svedoci su snimili šokantne snimke žena koje su uhapšene zbog kršenja obaveze nošenja hidžaba, koji su potom naveliko kružili društvenim mrežama.

Do septembra 2022. izgledi za uspešan nuklearni sporazum između Irana i svetskih sila izgledali su sve mračniji. Pregovori su stali, a vreednost iranske valute je pala alarmantnom brzinom.

Istovremeno, nacija se borila sa talasom inflacije bez presedana, postavljajući nove rekorde. Zvanični podaci pokazuju da je stopa nezaposlenosti među pojedincima od 18 do 35 godina iznosila 16,3 odsto, pri čemu značajnih 41 odsto od ukupnog broja nezaposlenih čine mladi diplomirani studenti.

Dok je 30 miliona ljudi živelo ispod granice siromaštva, prema vladinim statistikama, još 23 miliona je iz srednje klase palo u novu kategoriju, „siromašnu srednju klasu”.

Cela ova mračna pozadina ugasila je svaki tračak nade za ogromni deo društva, uglavnom mlade urbane ljude. Kada je Mahsa umrla, društvo je bilo spremno da eksplodira.

Aktivnosti miliona Iranaca, posebno mladih, na društvenim mrežama dovele ovu vest su izbacile u prvi plan globalnih naslova. Pa ipak, demonstracije nisu donele političke promene.

Nedostatak efektivnog rukovodstva, piše Šahidsales, bio je najčešći razlog neuspeha protestnog pokreta, pri čemu su stručnjaci naglašavali potrebu za vođstvom koje ne samo da bi bilo veoma popularno već i van domašaja iranske vlade.

Bez sumnje, protesti su predstavljali najstrašniji izazov sa kojim se susreće iranski sistem upravljanja. Međutim, odsustvo centralnog tela koje bi davalo smernice pokretu, održavalo nadu demonstranata u alternativu islamskom sistemu i organizovalo decentralizovane proteste postajalo je sve problematičnije kako su protesti dobijali zamah i suočavali se sa eskalacijom vladine represije.

U inostranstvu je formiran šestočlani savet koji je vodio pokret, ali su se postepeno pojavile razlike među članovima i grupa se raspala.

Nasilni obračuni protiv demonstranata nesumnjivo su igrali ulogu u osujećivanju njihovih napora da zbace sistem.

Dok su protesti u početku počeli sa veoma progresivnim sloganom „žena, život, sloboda“, koji se snažno suprotstavljao obaveznom hidžabu, subverzivni i antidiktatorski slogani, posebno usmereni na Hamneija, brzo su postali preovlađujući u pokretu.

Međutim, i unutar Irana i tokom masovnih okupljanja iranske dijaspore, prava žena su zauzela centralnu ulogu u protestima, do te mere da su opozicija i strani mediji to nazivali „ženskom revolucijom“.

Iako je pitanje diskriminacije žena odjeknulo među mlađom generacijom, paradoksalno, ono je ometalo formiranje revolucije protiv postojećeg sistema jer se nije bavilo primarnom brigom značajnog dela društva – ekonomskim borbama radničke klase – i pitanja vezana za život retko su se čula ili naglašavala.

Shodno tome, iako su mladi ljudi omogućili brzo širenje protesta, nisu uspeli da prodru duboko u društvo i privuku različite generacijske i klasne slojeve.

U suštini, naglasak na „ženi, životu, slobodi“ nije imao kapacitet da uzdigne pokret do revolucionarnih razmera. U patrijarhalnim sektorima iranskog društva, posebno među tradicionalnim i nižim socioekonomskim klasama, ženski pokret realno nije mogao da se mobiliše u meri aktivnog učešća u borbi.

Oklevanje liberala

Drugi faktor koji je doprineo neformiranju sveobuhvatnog pokreta bilo je oklevanje i nespremnost liberalnog verskog dela društva da se u potpunosti uključi u borbu. Iako su saosećali sa ciljevima pokreta, bili su zatečeni određenim provokativnim akcijama koje su izveli neki demonstranti u inostranstvu.

Slučajevi kada se demonstranti skidaju goli kako bi izrazili svoje protivljenje ograničenjima iranske vlade za žene, kao i video snimci koji prikazuju neke mlade momke i devojke koji se upuštaju u javno iskazivanje naklonosti, šokirali su i otuđili značajan deo iranskog društva.

Vlada je, u međuvremenu, iskoristila ove akcije kako bi označila pokret kao „hedonistički“ i „moralno korumpiran“, dodatno podrivajući njegov kredibilitet.

Značajna socijalna revolucija se, nema sumnje, odigrala unutar Irana. Trenutno, značajna frakcija urbanih žena i mladih devojaka nastavlja da se opire i bori sa obaveznim hidžabom, kamenom temeljcem ideologije sistema.

Istovremeno, podela koja proističe iz konfrontacionog odnosa između vlasti i neistomišljenika toliko se produbila da suzbijanje protesta samo podgreva negodovanje potlačenih.

Poput žeravice koja tinja ispod površine, ovaj uzavreli bes čeka još jedan trenutak kada može da izbije.