Zašto je Lukašenko pozvao Vagnerove pobunjenike u Belorusiju?

Ali ako Belorusija zaista postane nova baza za ruske plaćenike, kako je belorusko ministarstvo odbrane saopštilo 11. jula, to bi moglo da uništi monopol diktature na nasilje. To bi takođe moglo da stvori kolosalne rizike za Belorusiju u celini.

Pošto je diktatura u Belorusiji preživela dramatične proteste 2020. – uglavnom zahvaljujući podršci Kremlja – Lukašenko je više puta govorio svojim pristalicama da je njihova budućnost sada neraskidivo povezana sa sudbinom Vladimira Putina.

On veruje da bi kolaps Rusije doveo do toga da „njegove vlade sutra neće biti“, što sugeriše da je Vagnerovu pobunu video kao direktnu pretnju svojoj vlasti.

Ujutro 24.juna nakon što je vođa Vagnera Jevgenij Prigožin započeo svoju pobunu, Lukašenko je izdao naređenje da se beloruska vojska stavi u punu borbenu gotovost. „Ova previranja bi se odmah proširila na Belorusiju“, objasnio je kasnije Lukašenko.

Istovremeno, čini se da je beloruski lider Putinu ponudio svoje usluge kao posrednik u pregovorima sa Prigožinom, iako se činilo da ruski predsednik malo veruje u njihov uspeh. „Slušaj, Saša (Lukašenkov nadimak), beskorisno je“, preneo je Lukašenko kako mu se tada Putin obratio. „Prigožin čak ni ne diže slušalicu, ne želi ni sa kim da razgovara“.

Dok su se oklopna vozila Prigožinovih pobunjenih plaćenika 24. juna kretala ka Moskvi, stavljajući Rusiju na ivicu, beloruske vlasti nisu žurile da komuniciraju o događajima koji su se odvijali. Jedino zvanično saopštenje pojavilo se tog dana popodne i izdato je u ime Saveta bezbednosti Belorusije.

Poruka je bila veoma neutralna; Savet nije javno podržao Putina i nije osudio postupke pobunjenika, ali je naglasio da je unutrašnja konfrontacija nedopustiva i pozvao da prevlada „glas razuma“.

Očigledno, Lukašenka nije zanimalo ko je u pravu ili ne, ali je želeo da Rusija ostane dovoljno jaka da garantuje bezbednost njegovog režima u Belorusiji.

„Spasilac Rusije“

Bilo bi teško naći boljeg posrednika. Pregovori između Kremlja i Prigožina trajali su skoro ceo dan. Uveče 24. juna objavljeno je da je postignut dogovor o zaustavljanju pokreta pobunjenika protiv Moskve, kao i o „daljim koracima ka deeskalaciji“.

Obraćajući se vojnoj publici 27. juna, Lukašenko je sebe predstavio kao spasioca Rusije, nekoga ko je sprečio nemire i građanski rat. Prema ovoj verziji događaja, on je prvo ubedio Putina da ne ubije Prigožina, a zatim je ubedio šefa Vagnerove grupe da zaustavi svoj pohod na Moskvu.

Neki analitičari su izrazili skepsu da je on u pregovorima sa Vagnerom odigrao onoliku ulogu kao što se tvrdilo u izjavama iz Minska i Moskve. Ali, bez obzira na to, uloga Belorusa u zaustavljanju Prigožinovog „marša na Moskvu“ zaista je pomogla njegovom imidžu.

Uveče 24. juna, portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je da će Prigožin, osnivač Vagner grupe, sada „iz [Rusije] otići u Belorusiju“. Dva dana kasnije u Putinovom obraćanju ruskom narodu postalo je jasno da je i Vagnerovim plaćenicima ponuđena mogućnost da odu u Belorusiju. Takođe su imali mogućnost da potpišu ugovor sa ruskim ministarstvom odbrane ili da odu kući.

Istog dana, 26. juna, ruski nezavisni mediji Verstka izvestili su da beloruske vlasti grade vojnu bazu za Vagnerove plaćenike u blizini Asipoviča, grada otprilike 100 kilometara od Minska. Asipovič je već imao zapuštenu vojnu bazu i nova baza bi bila postavljena za 8.000 ljudi.

Sada, skoro mesec dana nakon neuspele Vagnerove pobune, niko u Belorusiji nije video Prigožinove plaćenike. Ni nezavisni mediji ni autoritativna beloruska grupa za praćenje Gajun nisu pronašli dokaze o kretanju Vagnerovih jedinica u ili oko zemlje. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg smatra da je samo mali broj Vagnerovih plaćenika do sada prešao u Belorusiju.

Sam Lukašenko je 6. jula priznao da plaćenici nisu pristali da se rasporede u blizini Asipoviča. Oni imaju „drugačiju viziju“, rekao je on, dodajući da su u istim logorima kao i pre pobune – što će reći da su van Belorusije.

Što se tiče Prigožina, takođe je malo verovatno da će on moći da finansira Vagner grupu u bilo kom značajnom vremenskom periodu: budućnost njegovog ogromnog poslovnog carstva u Rusiji izgleda neizvesna, iako su njegove kompanije nastavile da primaju nove državne ugovore od pobune.

Šta god da se desi, Belorusija će možda morati da se suoči sa izazovom testiranja: prisustvom, čak i privremeno, pobunjenih plaćenika na njenom tlu.

Opasna igra

Raspoređivanje Vagnerovih plaćenika u Belorusiji ne odgovara uobičajenom ponašanju Lukašenka, što sugeriše da mu je odluka možda nametnuta.

Lukašenkov režim je uvek bio mnogo centralizovaniji od Putinovog. Za razliku od Kremlja, on nikada nije eksperimentisao sa delegiranjem prava na upotrebu nasilja i nema iskustva u interakciji sa autonomnim igračima kao što je Vagner.

Poslednjih godina Lukašenko je prestao da održava vojne parade, verovatno zato što veruje da bi mogao da bude ubijen. Teško je zamisliti da ga Vagnerova pobuna u Rusiji nije navela da pomisli na rizike „marša na Minsk“ u nekom trenutku u budućnosti.

Lukašenkov režim toliko dugo plaši stanovništvo tvrdnjama o stranim plaćenicima i militantima da je ponekad teško razumeti šta je samo propaganda, a šta vlasti vide kao stvarnu pretnju. U leto 2020. uhapšena je grupa od 33 Vagnerovih plaćenika koji su leteli za Istanbul preko Minska i optuženi da su pripremali terorističke napade u Belorusiji.

Ali čini se da sada Lukašenka možda pokušava da se ukaže na naklonost Vagnerovih plaćenika, možda da spreči svaki budući sukob. Dok je Kremlj pobunjenike proglasio izdajnicima i požurio da razotkrije „mit“ o vojnoj veštini plaćenika, Lukašenka je o Vagneru govorio sa poštovanjem i komplimentima. On Prigožina smatra „autoritativnom osobom“, a plaćenike braniocima „prave civilizacije“.

Vojne ucene

Susedne baltičke države izrazile su zabrinutost zbog članova organizacije koja je priznata kao teroristička u nizu zemalja koji su stacionirani u Belorusiji.

Predsednik Litvanije Gitanas Nauseda rekao je da je prisustvo Vagnerovih plaćenika „faktor koji pogoršava našu bezbednosnu situaciju“.

Poljski predsednik Andžej Duda smatra da je razvoj događaja „negativan signal“ o kojem bi trebalo razgovarati sa saveznicima u NATO. Varšava je već najavila da će poslati dodatne policijske snage na granicu sa Belorusijom.

Iako predsednik Zelenski insistira na tome da Prigožinovi plaćenici „više nisu sposobni da urade ništa ozbiljno protiv Ukrajine“, ukrajinska vojska je dobila uputstva da ojača severnu granicu.

Možda glasne izjave o Vagnerovim plaćenicima koji „odlaze u Belorusiju“ imaju sasvim drugačiju svrhu od reči koje se koriste. Stacionirana u Belorusiji, Vagnerova grupa bi, poput spominjanja taktičkog nuklearnog oružja, mogla da se koristi kao odvraćanje pažnje od onoga što se dešava na linijama fronta.

Rusija je direktno zainteresovana da ukrajinske oružane snage ne bi mogle da povuku svoje jedinice sa beloruske granice i prebace ih na front, a da bi Evropa morala da brine o sopstvenoj bezbednosti i manje razmišlja o pomoći Ukrajini.

Na sastanku povodom Dana nezavisnosti Belorusije 3. jula, on je izjavio da je dobio „novi talas poziva“ od onih „koji nas ne priznaju“. Do danas nema dokaza da su zapadni političari stajali u redovima da zakažu telefonske razgovore sa Lukašenkom posle Vagnerove krize, ali to je verovatno ono što bi on želeo da postigne: da natera Zapad da razgovara sa njim.

Realnost bi, međutim, mogla biti sasvim drugačija ako Vagner grupa zaista koristi belorusku teritoriju za agresivne akcije protiv Ukrajine ili zemalja NATO-a. U tom slučaju, sve bi vrlo brzo moglo izmaći kontroli i Lukašenko bi rizikovao da bude uvučen u vojnu eskalaciju, možda protiv svoje volje.