Zašto je Riši Sunak vratio bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona u politiku?

Ekonomska politika njegove prethodnice Liz Tras dovela je do pada funte na najniži nivo u odnosu na dolar u poslednjih nekoliko decenija. Inflacija je bila dvocifrena. Kamate su rasle. A njegova vladajuća Konzervativna partija se još uvek borila da se oporavi od previranja tokom premijerskog mandata Borisa Džonsona pre Tras – koji se završio skandalom, besom javnosti i užasnim rejtingom u anketama.

Uprkos svom cilju da umiri brod, Sunak se trudio da ispriča ubedljivu priču o tome šta je tačno njegova politička ličnost i kojoj marki konzervativizma pripada.

U ponedeljak je Sunak mnoge iznenadio u vestminsterskom establišmentu kada je imenovao bivšeg premijera Dejvida Kamerona za svog novog ministra spoljnih poslova. On je to uradio nakon što je otpustio ministarku unutrašnjih poslova Suelu Braverman – osobu sa desnice stranke koja je nedavno opisala propalestinske demonstracije kao „marševe mržnje“ i nazvala beskućništvo „životnim izborom“.

Kameron je, naravno, najpoznatiji kao premijer koji je raspisao referendum o Bregzitu 2016. On je bio u velikoj meri iz centra Konzervativne stranke i vodio je kampanju za ostanak u Evropskoj uniji. Posljednja šokantna odluka Velike Britanije da napusti EU dovela je do Kameronove ostavke ujutru nakon rezultata referenduma.

Skoro preko noći, Kameronov pro-zeleni, prosocijalni reformski, centristički liberalni konzervativizam izbačen je kroz prozor, ostavljajući ogroman prostor ljudima na desnici, poput Bravermanove, da odvuku gotovo celu stranku u njihovom pravcu.

Uobičajena mudrost je bila da je Sunak preslab da smeni Bravermanovu, iako je ona mesecima govorila o kontroverznim pitanjima i da je, većina veruje, postavljala temelje za zamenu Sunaka ako izgubi na sledećim izborima.

Imenovanje Kamerona i smena Bravermanove mogli bi kritičarima da sugerišu da Sunak konačno pokazuje svoje pravo lice čime se distancira od kulturoloških ratova i dreke Džonsona, Tras ali i Bravermanove.

Povlačenje njegove vlade nazad u centar moglo bi izgledati razumno, budući da su rezultati anketa konzervativaca i dalje loši, a javnost se čini umornom od burne politike.

Ali on će morati da ga uskladi sa sopstvenom strankom, što neće biti lako jer poslanici, članovi i birači konzervativaca ostaju podeljeni.

Neki vole Džonsonovu populističku, kulturno-ratnu politiku i misle da će njegov prisilni odlazak sa funkcije koštati konzervativce na sledećim izborima. Drugi su libertarijanci sa niskim porezima. Na desnoj strani stranke nalazi se grupa koja želi da se zauzme čvrst stav prema kriminalcima i imigrantima. A na levoj strani stranke su umereni, koji misle da je javnosti muka od konzervativne psihodrame i da žele da se vrate zreloj vlasti.

Sunak je u izvesnoj meri pokušavao da bude sve ovo tokom prošle godine.

Tek prošlog meseca se obratio na godišnjoj konferenciji konzervativaca i kritikovao proteklih „30 godina političkog sistema koji podstiče laku odluku, a ne pravu“.

U tom govoru, Sunak je podržao strože kazne za kriminalce, branio zaokret u britanskoj zelenoj tranziciji, odbacio komentare o trans pravima i dao uzbudljivu podršku predlogu Bravermanove da se izbeglice deportuju u Ruandu – nešto što su britanski sudovi sprečili vladu od činjenja. Malo je misterija kako se pomeranje ka centru i Kameron uklapaju u sve ovo.

On je, ipak, bio jedan od mnogih prethodnih lidera od kojih je Sunak pokušavao da se distancira.

Kameron dolazi sa dosta prtljaga.

Prvo je Bregzit, koji je on, u očima svojih kritičara, dozvolio da se desi tako što je raspisao referendum, ubeđujući svoje kolege svetske lidere da će prevagnuti opcija za ostanak u EU, a zatim odmah odustati nakon poraza. Mnogi u britanskoj politici mu to nisu oprostili.

Nedavno je bio uhvaćen u skandalu u kojem je lično lobirao kod Sunaka, tadašnjeg Džonsonovog ministra finansija, da obezbedi vladina sredstva kako bi sprečio kolaps kompanije za finansijske usluge za koju je radio tokom pandemije kovid-19. Njegovi zahtevi su odbijeni.

Neki sa desne strane ga smatraju neprijateljem. Pre nego što je postao lider stranke 2005. i premijer 2010. Kameron je bio modernizator.

Ubrzo nakon što je postao lider stranke 2006. održao je govor u kome je sugerisao da se mladih ljudi koji nose dukserice ne treba bojati, već im treba pokazati više ljubavi. Takođe je prikazan kako grli haskije da dokaže svoje zelene akreditive.

Od 2010-2015 vladao je u koaliciji sa centrističkim, proevropskim liberalnim demokratama. Mnogi od njegovih desničarskih poslanika verovali su da je Kameron više kod kuće sa liberalnim demokratama nego što su oni videli kao prave konzervativce.

Neki konzervativci veruju da je Kameronovo imenovanje dobra ideja, rekavši da to pokazuje da je stranka spremna da ponovo bude ozbiljna i zrela. Ali oni će verovatno biti u manjini, a jedan ministar u kabinetu je rekao za CNN da je to dokaz da je stranka potpuno bez ideja.

Imenovanje će nastaviti da otvara nova pitanja u narednim danima, dok će posmatrači tragati za bilo kakvim uočljivim promenama u vladinoj politici.