Zašto je Staljin poveo na hiljade dece iz Španije u SSSR i kakve veze je CIA imala sa njima

– Španski građanski rat koji je trajao od 1936-1939 bio je veoma surov i krvav. Što se tiče izvoza dece, to je bila i humanitarna akcija ali imala je i politički prizvuk. S jedne strane, Sovjetski Savez je zaista iskreno želeo da spase špansku decu od užasa građanskog rata. S druge strane, za Moskvu je bio važan i propagandni aspekt ove akcije. Štaviše, do tada su mnoge porodice španskih komunista već živele u SSSR-u. Ova odluka doneta je na najvišem nivou u obe zemlje – počinje priču istoričar.

On dodaje i da je španska republikanska vlada je, donoseći takvu odluku, verovatno verovala u brzu pobedu nad pobunjenicima i brz povratak sve dece nazad?

– Tada niko nije mogao da pomisli da će se rat odugovlačiti tri godine i da će u njemu pobediti Franko, čija će diktatura trajati još 36 godina. Republikanci su se ozbiljno nadali da sve to neće dugo trajati – ističe Filatov.

Poznato je da su deca iz Španije odvođena ne samo u Sovjetski Savez, već i u zemlje zapadne Evrope. Ipak, tamo su bili raspoređeni među hraniteljskim porodicama, a u SSSR-u su stvorena specijalizovana sirotišta za njih.

– U početku, 1936. godine, Politbiro je dobio predlog da se španska deca rasporede u hraniteljske porodice. Zašto je onda sovjetsko rukovodstvo donelo drugačiju odluku, još je nemoguće reći. U svakom slučaju, u arhivi još nisu pronađeni relevantni dokumenti. Prva grupa španske dece, njih 1498, koja je stigla u Lenjingrad 23. juna 1937. parobrodom Santai iz gradova Bilbaa i San Sebastijana.

On dodaje i da iz zaraćene Španije u Sovjetski Savez nisu slana samo deca morem (ukupno je bilo skoro tri hiljade ljudi). Zajedno sa njima u SSSR su otišle i učiteljice, dadilje, milosrdne sestre i ostalo osoblje koje je trebalo da im služi. Možda su upravo iz tog razloga sovjetske vlasti stvorile posebna sirotišta za male Špance, gde su oni učili na svom maternjem jeziku i po sopstvenom nastavnom planu i programu.

Ipak, nakon završetka Španskog građanskog rata Sovjetski Savez, za ​​razliku od zapadnih zemalja, nije dozvolio deci da se vrate kući. Iz drugih zemalja, mnoga španska deca su se vratila prilično brzo, iako je sa izbijanjem Drugog svetskog rata ovaj proces u velikoj meri odložen.

– Razlog je taj što su mnoge zapadne države, koje su ugostile i decu iz Španije, brzo priznale Frankov režim nakon završetka tamošnjeg građanskog rata. Ali SSSR u osnovi nije želeo da ima nikakve kontakte sa novom španskom vladom. Sovjetski Savez je smatrao frankističku Španiju neprijateljskom zemljom, a tek 1977. godine, godinu i po dana nakon smrti kaudilja obnovio je diplomatske odnose sa njom – kaže Filatov.

Štaviše, nije moglo biti govora o povratku španske dece kući tokom Velikog otadžbinskog rata, kada je Franko zapravo delovao kao neformalni saveznik Hitlera.

– Kao što znate, kaudiljo je poslao Plavu diviziju, zvanično sastavljenu od dobrovoljaca, na Istočni front. Samo nekoliko desetina malih Španaca vratilo se tada u svoju domovinu, jer 1942. đaci jednog od specijalizovanih sirotišta nisu stigli da se evakuišu i pali su pod nemačku okupaciju. U Španiji je ovom prilikom zvanična frankistička propaganda pokrenula bučnu kampanju za „spasavanje naše dece” iz ruku ruskih komunista – objašnjava istoričar.

U zemlji Sovjeta

Međutim, tokom Drugog svetskog rata (u Rusiji poznatog kao Veliki otadžbinski rat) mnogi zreli mladi Španci pozvani su na front. Prema rečima Filatova, 182 Španca od odrasle dece učestvovalo je u ratu, od kojih je 78 poginulo na frontu (ukupno 815 španskih državljana se borilo na strani SSSR-a, od kojih je 181 osoba poginula ). Većina španske dece koja su odvedena u SSSR u vreme evakuacije nisu bila starija od 13 godina, pa u principu nisu mogli biti pozvani na front. U opkoljenom Lenjingradu su u odbrani grada učestvovali oni iz španskih sirotišta koji nisu evakuisani i koji su već imali 15 godina.

Skoro svi od nešto više od 100 umrlih Španaca bili su odrasli. Uglavnom, to su članovi Komunističke partije Španije i članovi njihovih porodica koji su živeli u SSSR-u pre građanskog rata ili su otišli ​​u SSSR po njegovom završetku.

– Ako se vratimo deci, oni su u svojim kasnijim memoarima ratne godine okarakterisali u dve reči – hladne i gladne. Onda je to dalo povoda nekim španskim istoričarima da tvrde da su mali Španci bili loše tretirani u SSSR-u. Naravno, ovo nije tačno – tvrdi profesor i dodaje:

– Mora se shvatiti da je tokom ratnih godina cela zemlja patila i bila u siromaštvu. Na primer, moja baka, koja je tada sa 14 godina radila u fabrici u blizini Novosibirska, ispričala je kako je posle dvanaestočasovne smene brala smrznuti krompir. U poređenju sa običnim sovjetskim ljudima, španska deca su bila u relativno privilegovanim uslovima, iako su i ona starija tokom evakuacije radila u fabrikama.

Ipak, Frankov režim je stalno optuživao Sovjetski Savez da nasilno drži maloletne španske državljane na svojoj teritoriji

– Sigurno je da je većina dece, kada bi ih tada pitali za to, iskreno želela da se vrate. Ali, s jedne strane, 1940-1941 je vrhunac represije frankističkog režima protiv bivših republikanaca i njihovih pristalica. U Španiji ovo nije bilo najbolje vreme za ljude na bilo koji način povezane sa Sovjetskim Savezom. Za sve godine Frankove diktature u zemlji je izrečeno do 50 hiljada smrtnih kazni, od kojih je oko 30 hiljada izvršeno. Ogroman broj ovih pogubljenja dogodio se upravo početkom 1940-ih, a još oko 250 hiljada ljudi tada je bilo u zatvorima i logorima. Istoričari se i dalje spore oko tačnih podataka, ali za Španiju su to vrlo impresivne brojke. S druge strane, nakon završetka Drugog svetskog rata većina španske dece je postala punoletna i tu bi se zaista moglo postaviti pitanje: zašto im tada nije dozvoljeno da se vrate kući? Iako je u godinama kasnog staljinizma vrlo malo ljudi pušteno iz SSSR-a.

Motorni brod „Krim“ i rodna luka

Međutim, nakon Staljinove smrti sovjetske vlasti dozvolile su mnogim Špancima koji su odrasli u SSSR-u da se vrate u domovinu. Kada je Staljin umro 1953. godine, novo sovjetsko rukovodstvo donelo je fundamentalnu odluku da poboljša odnose sa zapadnim zemljama. SSSR je sklopio mir sa Jugoslavijom, pristao na primirje u Korejskom ratu, povukao trupe iz Austrije, zatvorio pomorsku bazu Hanko u Finskoj, pustio nemačke i druge ratne zarobljenike kući. Pristanak na povratak španske dece u domovinu takođe je bio u skladu sa novom spoljnom politikom Sovjetskog Saveza.

– Ove godine sam u jednoj našoj arhivi pronašao dokument iz 1956. godine, koji je direktno govorio o potrebi uspostavljanja kontakata sa Salazarovom Portugalijom, Frankovom Španijom i monarhističkom Grčkom. Kao rezultat toga, 1954. godine iz SSSR-a su pušteni poslednji ratni zarobljenici iz španske Plave divizije, oko njih 300, a zatim su na red došla deca republikanaca. Pregovori između SSSR-a i Španije vođeni su preko predstavništva Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Parizu i preko ambasadora obe zemlje u Francuskoj. Kao rezultat toga, 21. januara 1957. godine, skoro dvadeset godina nakon evakuacije iz njihove domovine, sovjetski brod „Krim” isporučio je kući prvu „turu“ od 412 ljudi. Španski muškarci su se mogli vratiti sa svojim sovjetskim porodicama, a žene samo sa decom. Ukupno se vratilo više od dve i po hiljade ljudi. Ali neki od njih su se kasnije vratili u SSSR. Na primer, to je uradila Aribe Orbad Hermane, majka budućeg poznatog sovjetskog hokejaša Valerija Harlamova, koja se prvo vratila u domovinu sa decom, a nekoliko meseci kasnije otišla svom mužu u Moskvu.

Na pitanje zašto se nekadašnja španska deca nisu snašla po povratku u domovinu, istoričar odgovara da sovjetske diplome nisu bile priznate u Španiji, tako da nisu svi povratnici mogli da nađu posao po svojoj specijalnosti. Dodaje i da, iako španska deca već dvadeset godina nisu zaboravila svoj maternji jezik, odrastala su i formirala se kao pojedinci u staljinističkom SSSR-u – jedva su se prilagodili poretku i običajima frankističke Španije, gde je sve bilo sasvim drugačije.

Dok su u Sovjetskom Savezu vaspitavani u duhu lojalnosti idealima Marksa, Lenjina i Staljina, u Španiji je Komunistička partija zabranjena, a njeni članovi podvrgnuti represiji. Oprezni stav, nepoverenje i oreol „crvenila“, sumnja u rad za KGB i, kao rezultat, prikriveni nadzor – sa tim su se u domovini suočavala odrasla španska deca.

Španska deca bila i predmet interesovanja zapadnih obaveštajnih službi

Tajna operacija kojom su špijunirani povratnici iz SSSR nazvana je Projekat „Ninjos“(Projekat „Deca“). Štaviše, nije se radilo samo o onima koji su radili u odbrambenim pogonima (posebno avionima) i u projektantskim biroima, već su svi koji su se vratili bili predmet interesovanja CIA.

– Činjenica je da su SAD u to vreme imale vrlo malo informacija o Sovjetskom Savezu. Stoga su svi španski državljani koji su se vratili iz SSSR-a bili podvrgnuti detaljnim ispitivanjima, a informacije su obrađivane i prosleđivane Amerikancima. Njih su pre svega zanimala vojna preduzeća i sve što je sa njima povezano: njihove lokacije, proizvodi i drugi detalji. U Španiji je pre dve godine izašla knjiga koja o tome detaljno govori, čak su tamo objavljeni i upitnici. Ali, ne treba misliti da su agenti CIA  nad onima koji su se vratili iz SSSR-a primenjivali fizičko ili psihičko nasilje, da su im, na primer, uperili lampu u lice. Razgovarao sam sa režiserom španskog dokumentarca o ovoj specijalnoj operaciji i sa građanima koji su postali njene mete. Ispričali su kako je po njihovom dolasku iz SSSR-a sa njima obavljeno nekoliko dubinskih intervjua tokom kojih su ljudi popunjavali upitnike o detaljima svog života u Sovjetskom Savezu. Ali veterani sovjetskih tajnih službi žalili su se da je zbog ove operacije njihovih američkih kolega povratak Španaca naneo ogromnu štetu odbrambenoj sposobnosti naše zemlje.

Filatov je međutim siguran da pravi nosioci tajnih informacija nikada nisu pušteni iz SSSR-a. Pored toga, kaže i da se mora imati na umu da su još 1947-1948 ljudi koji nisu imali sovjetsko državljanstvo postepeno uklanjani iz odbrambenih i drugih tajnih preduzeća. Ako su Amerikanci dobili bilo kakve podatke, tada su oni već bili zastareli. Stoga, ako je bilo štete od priča Španaca, onda je malo verovatno da je kritična.

– Mnogo više štete odbrambenoj sposobnosti naše zemlje u to vreme naneli su redovni preleti američkih izviđačkih aviona U-2 iznad teritorije SSSR-a, koji su trajali od 1956. do 1960. godine – kaže on.

Da li su Španci kasnije oslobođeni iz SSSR-a?

Posle 1960. godine, kada je većina Španaca otišla, ovaj proces se nastavio usporeno, oživljavajući malo posle Frankove smrti 1975. i uspostavljanja demokratskog sistema u Španiji. Koliko se može suditi iz arhivskih dokumenata, rukovodstvo SSSR-a u tome nije stvaralo prepreke, za razliku od, na primer, jevrejske emigracije. Poslednjih godina sovjetske vlasti, nekoliko repatrijanata otišlo je u Španiju, uglavnom iz ekonomskih razloga. U izvesnom smislu, ovaj proces je još uvek u toku.

Štaviše, Španija je 2007. usvojila zakon o istorijskom pamćenju, prema kojem svi potomci ljudi koji su napustili zemlju tokom građanskog rata i Frankove diktature imaju pravo na državljanstvo. Potomci većine Španaca koji sada žive u Rusiji, koji su odvedeni u SSSR pre 85 godina odavno imaju španske pasoše. Glavno mesto njihove komunikacije u Moskvi je Španski centar na Kuznjeckom mostu.