Zašto me Tramp podseća na Miloševića

Sada, kadgod čujem kako Donald Tramp podgreva strah i napada manjine i strance, imam poznati osećaj mučnine u želucu.

Da bi podgrevao svoje političke ambicije, Tramp iskorišćava iste maliciozne snage koje su nekada od Jugoslavije napravile etnički podeljenu ratnu zonu i koje ponovo jačaju širom Evrope.

Šta je loše sa Amerikom kojoj je potrebno da se „ponovo učini velikom“? Pa, prema Trampu, meksički „kriminalci“ i „silovatelji“ – najgori elementi Meksika – „hrle preko granice“ i kradu radna mesta i donose drogu i zaraze. Pošto „nas islam mrzi“, Tramp je obećao „potpunu i kompletnu blokadu muslimana koji ulaze u SAD“.

On je predložio da oni koji su već ovde, što uključuje članove moje porodice, budu predmeti jačeg nadzora i pretresa bez naloga i čak da se za njih izdaju specijalne lične karte.

Čak i nakon što je postao gotovo izvesni predsednički kandidat republikanaca, Tramp je nastavio da podgreva strah i napada manjine i strance. Više puta je pokušao da omalovaži jednog američkog sudiju, koristeći njegovo „meksičko poreklo“. Nakon masovne pucnjave u Orlandu, ne samo da se ponovo usredsredio na širenje straha, već je i indirektno rekao da je predsednik Obama u dosluhu s teroristima. U nedelju je rekao na Si-Bi-Esu da „je profilisanje nešto o čemu ćemo morati da počnemo da razmišljamo kao zemlja“.

„Strah predstavlja samu srž trampizma“, nedavno je ukazao Džit Hir u New Republic-u. On je Trampa opisao kao „velikog siledžiju koji osposobljava mnoge sitne siledžije“.

Nažalost, sve to sam viđao i ranije. U Jugoslaviji je veliki siledžija bio srpski predsednik Slobodan Milošević, koji nikada nije propuštao šansu da okreće ljude protiv njihovih suseda.

U govoru zbog kojeg je postao politička snaga, Milošević je obećao Srbima koji su bili besni zbog albanske većine na Kosovu da „se niko nikada više neće usuditi da vas ponovo bije“. Tokom svoje političke karijere je upućivao tu istu poruku, uvek upozoravajući na neprijatelje na vratima i na „NATO poslušnike i izdajnike“, koji potkopavaju otadžbinu.

Miloševićevo širenje straha je takođe osposobljavalo sitne siledžije. Najozloglašeniji je bio Vojislav Šešelj, ultranacionalistički političar koji se šepurio u vojničkim košuljama s pištoljem za pojasom. Jednom se našalio da je rezao hrvatske grkljane zarđalom kašikom za cipele, „tako da se autopsijom ne može nikada utvrditi šta je ubilo žrtvu, rez na grkljanu ili tetanus“. U skorije vreme Šešelj je apelovao na one „Amerikance koji poštuju moje političke stavove i dele moju ideologiju“ da glasaju za Trampa.

Vredno sam radio na smeni Miloševića 1992, prvo tako što sam ga podsticao da podnese ostavku, a kasnije tako što sam se protiv njega kandidovao za predsednika.

Hteo sam da donesem Balkanu mir i prosperitet, da ne ogrezne u etničkim neprijateljstvima. Bio sam zadovoljan kada je nedeljnik NIN, koji je nekada svesrdno podržavao Miloševića, objavio naslov „Milošević-‘strah’, Panić-‘nada'“. Nažalost, Miloševićevi saveznici su još uvek kontrolisali veliki deo medija i na kraju su brojali glasove. Strah je pobedio, osudivši moju domovinu na još deset godina represije i razaranja.

Mi Amerikanci ne treba da napravimo istu grešku 2016. Kandidat koji ciljano raspiruje strah i mržnju onoliko često koliko to Tramp čini iziskuje najviši nivo posmatranja. Ali naši državni mediji previše često omogućavaju uspon Trampa i pogoršavaju njegove najgore porive nekritičkim izveštavanjem. Umesto da budu nadzorni organ, oni služe kao razglas.

Moja najranija sećanja su vezana za užase koje mržnja može da pokrene. Kao dečak sam se borio da oslobodim Jugoslaviju od Hitlerove fašističke vojske. Kao mladić sam došao u Sjedinjene Države kao izbeglica jer sam uvek verovao da je ova država posebna, svetionik nade svetu gde svi mogu vredno da rade i ostvare američki san.

Amerika je uvek bila velika, jer je to zemlja utemeljena na nadi. Ne smemo da podlegnemo strahu, besu i očaju koji su ostavili ožiljke tako velikom delu Evrope. Ne smemo da ispunjavamo političke ambicije Donalda Trampa.

Tekst je objavljen 20. juna 2016. u USAToday.
Prenosimo ga uz dozvolu autora.