Zašto nacisti nisu napravili atomsku bombu: Tajne iz pećine i imanja „Farm Hall“

Te 1938. godine dva nemačka hemičara, Oto Han i Fric Štrasman, otkrili su nuklearnu fisiju. Fisija je reakcija u kojoj se jezgro atoma deli na dva ili više manjih jezgara, oslobađajući ogromne količine energije. Iskoristite ovu moć, rekli su fizičari. Mogli biste da stvorite tako moćnu bombu, koja bi mogla sravniti sa zemljom cele gradove, tvrdili su.

Gotovo odmah nakon toga, nemački naučninici su počeli rad na projektu atomske bombe. S obzirom na vojni interes i uz pomoć snažne nemačke industrije, Uranijumski klub (Uranverein) zaposlio je uskoro neke od vrhunskih svetskih nuklearnih stručnjaka, piše Dojče vele.hr.

Iako je projekat bio tajan, o njemu se pročulo preko naučninika koji su bežali od progona u nacističkoj Nemačkoj. Među njima je bio i Albert Ajnštajn, koji je o tome upozorio američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta 1939. godine.

Zabrinutost zbog razvoja nacističkog tajnog oružja proširila se širom sveta.

Odgovor SAD-a bio je „Projekat Menhetn“, predvođen J. Robertom Openhajmerom. Započeo je u leto 1942, istražujući načine za pravljenje fisijske bombe uz korišćenje hemijskih elemenata uranijuma i plutonijuma.

Strah od rivalskog nacističkog projekta podstakao je američku vladu da deluje. Uz ogromnu finansijsku podršku, Openhajmeru i njegovom timu je trebalo samo tri godine da uspešno testiraju prvu nuklearnu bombu. Prvo nuklearno oružje, nazvano „živa vatra“ pogodilo je Hirošimu već tri nedelje kasnije.

Snimci razgovora na imanju „Farm Hall“

„Ne verujem vam nijednu reč“, rekao je tadašnji šef nemačkog programa za nuklearno istraživanje Verner Hajzenberg, kada je čuo vesti o Hirošimi.

U to vreme su Hajsenberg i devet drugih nuklearnih fizičara, koji su radili na nemačkom projektu, bili zatvoreni na engleskom imanju Farm Hall. Britanci su tajno snimali stručnjake, nadajući se da će otkriti tajne nacističkih nuklearnih projekata.

I drugi nemački fizičari delili su Hajzenbergovu nevericu. Većina je smatrala da je to bio blef, kako bi se Japanci naterali na predaju. „Nisam mislio da će to biti moguće još dvadeset godina“, rekao je kasnije Oto Han.

Hajzenbergove i Hanove reakcije pokazuju koliko je nemački program bio daleko od razvoja atomske bombe.

„SAD su potpuno precenile razvoj nemačkog projekta Uranium. To su shvatili tek nakon prisluškivanja na Farm Hallu“, rekao je za DW Takuma Melber, istoričar sa Univerziteta Hajdelberg u Nemačkoj.

Nuklearni program otpisan

U vreme kada je „Projekt Menhetn“ pokrenut, nemački nuklearni program je već bio mrtav. Nemački istraživači su znali da neće moći da odvoje izotope potrebne za stvaranje atomske bombe za manje od pet godina. Nikada nisu postigli uspešnu lančanu reakciju i nisu imali metodu obogaćivanja uranijuma.

Program nuklearnog oružja ukinut je u julu 1942. godine, a istraživanje je podeljeno u devet različitih instituta širom Nemačke. „Pre 1942. to je bio vojni projekat, ali se nakon toga pretvorio u isključivo civilni projekt“, rekao je Melber za DW.

Od tada se cilj pomerio s nuklearnog oružja na izgradnju nuklearnog reaktora, koji bi mogao održati nuklearnu fisiju u manjem obimu. Hajznberg je svoje istraživanje preselio u laboratoriju smeštenu u pećini ispod dvorca u Haigerlohu u Nemačkoj, gdje su on i njegov tim izgradili eksperimentalni nuklearni reaktor.

On se sastojao od kockica uranijuma koje vise sa žice i koje su uronjene u rezervoar u kojem je teška voda.

S ovim eksperimentom se otišlo najdalje u nemačkim istraživanjima ali reaktor nikada nije proradio – jer nije bilo dovoljno uranijuma prisutnog u jezgru reaktora da bi se postigla lančana reakcija.

Pa ipak, nemački fizičari su bili blizu rešenja. Naučnici veruju da je Hajzenberg mogao da napravi prvi nuklearni reaktor, koji bi sadržavao 50% više uranijuma.

Beg jevrejskih i poljskih stručnjaka

Zašto Nemačka, uz početnu prednost i briljantne stručnjake koji su radili na projektu, nije uspela da razvije svoj nuklearni program?

Kao prvo, Nemačka je izgubila mnoge stručnjake. Mnogi jevrejski i poljski eksperti, poput fizičarke Lise Meitner koja je odigrala ključnu ulogu u Hanovom i Štrasmanovom otkriću nuklearne fisije, pobegli su od progona. Jedan broj njih pobegao je u Veliku Britaniju i SAD, gde su radili na „Projektu Menhetn“.

Drugi naučnici su pozvani u nemačku vojsku. Rat je takođe doveo do nedostatka resursa potrebnih za istraživanje, poput dovoljnih količina obogaćenog urana, pojasnio je Melber. Nedostajalo je i vode koja je potrebna za hlađenje nuklearnih reaktora. „Proizvodnja teške vode odvijala se u Norveškoj koju su okupirali nacisti, ali su savezničke i norveške snage napale ove objekte“, rekao je Melber. Na kraju je i nedostatak političke podrške zaustavio napredovanje projekta.

„Hitler je imao poteškoća u razumevanju projekta“ i prekinuo je podršku 1942., rekao je Melber. Bez njegove podrške, nuklearni program nije imao mnogo resursa za korišćenje, posebno u poređenju s američkim „Projektom Manhattan“, koji je zapošljavao 500.000 ljudi – oko 1 odsto američke radne snage i koštao američku vladu oko 2 milijarde dolara (danas oko 24 milijarde dolara ili 22 milijarde evra). Poređenja radi, Uranski klub i kasniji programi uključivali su manje od 1.000 stručnjaka i imali su budžet od 8 miliiona Rajhsmaraka, što je ekvivalentno današnjoj svoti od 24 miliona dolara.

Snimkci razgovora nemačkih stručnjaka s imanja Farm Hall takođe daju još jedan odgovor za nemački neuspeh. Sami naučnici su se moralno protivili atomskoj bombi i tajno su sabotirali taj projekt.

Jedan od njih, Karl Friedrih von Veizsäcker, je rekao: „Verujem da je razlog što to nismo realizovali taj što svi mi fizičari to nismo želeli – iz načela. Da smo hteli da Nemačka dobije rat, uspeli bismo.“

I sam Hajzenberg se protivio ideji o nuklearnoj bombi, rekavši: „U dubini duše mi je zaista bilo drago što je to bio reaktor, a ne bomba“.

Nemački naučnici u Farm Holu su se dalje nadali da će „istorija zabeležiti… kako su Amerikanci i Englezi razvili ovo užasno ratno oružje… a da su Nemci proizveli funkcionalan reaktor.“

Osamdeset godina kasnije, ironija sudbine je da moderna nemačka država poseduje američko nuklearno oružje, verujući da je ono od presudnog značaja za sigurnost Nemačke – ali se žestoko protivi nuklearnoj energiji.