Zašto Pjongjangu treba atomska bomba

Zar nije bolje da se taj novac potroši za razvoj ekonomije i poboljšanje života građana?“

Bez udubljivanja u istoriju, mora se reći da se nuklearni program u Severnoj Koreji nije pojavio u glavama nepredvidljivih manijaka koji su se našli na čelu države, nego zbog sasvim pragmatičnih razloga.

Jedan od razloga je to što je Severna Koreja zaključila da je odbrana nuklearnim oružjem jeftinija od odbrane konvencionalnim oružjem. Tako se stiglo do procene da nuklearno oružje nema alternativu. Severna Koreja je našla načine da stigne do atomskog oružja, usredsređujući se na njega i postigla je na tom polju značajne uspehe.

Severna Koreja ima brojnu armiju, ali njen osnovni zadatak nije odbrana granice zemlje, nego učešće u građevinskim projektima. Rashodi Južne Koreje na odbranu dvadeset puta su veći od rashoda Severne Koreje, a Južna Koreja ima sedmu vojsku po brojnosti u svetu. Kupovina samo 40 lovaca F-35 koštala je 2015. Južnu Koreju oko sedam milijardi dolara, a njeni godišnji troškovi su 35 milijardi dolara. Procenjuje se da je Severna Koreja godišnje izdvajala oko milijardu dolara na stvaranje nuklearnog oružja. Pokazuje se da je osvajanje nuklearnog naoružanja danas jeftinije od troškova za konvencionalno naoružanje, ali i da, za razliku, od konvencionalnog oružja, gotovo sigurno obezbeđuje odbranu suvereniteta zemlje.

Događaji koji su sledili na svetskoj sceni nakon dolaska Kim DŽong Una na vlast 2010. dali su nove argumente nuklearnim naporima zemlje. „Arapsko proleće“, podrška zapadnih zemalja uklanjanju nepoželjnih vođa, a zatim primena sile u njihovom svrgavanju, definitivno su uverili novog severnokorejskog lidera da nema šta da očekuje u pregovorima sa zapadom.

Istina, još pre toga sudbina još jednog neprijatelja Zapada, iračkog predsednika, Sadama Huseina, pokazala je da je potrebno težiti pravoj odbrambenoj moći, a ne gubiti vreme na tenkove i minobacače. Mogućne su bile različite procene Sadamovih diktatorskih poteza, ali je jasno da nije posedovao oružje masovnog uništenja. To su lično potvrdili, još se izvinjavajući, glavni protagonisti napada na Irak, američki predsednik Buš, državni sekretar Pauel i britanski premijer Toni Bler. To sve nije spasilo Irak masovnog vojnog napada, okupacije zemlje i vešanja Sadama Huseina.

Napadi na Libiju 2011. zabili su poslednji ekser u mrtvački kovčeg bilo kakvih pokušaja da Severna Koreja odustane od nuklearnog programa, iako je sigurno da bi i bez toga, Pjongjang našao načina da opravda to svoje nastojanje. Svejedno, predstavnici Severne Koreje izjavili su ne jednom: „Mi ne želimo da ponovimo sudbinu Libije.“

Mediji u Severnoj Koreji često su primerom Muamera Gadafija ilustrovali do čega dovodi pomirenje sa Zapadom i ispunjenje zapadnih zahteva. Gadafi je, kao rezultat pomirenja sa Zapadom, pristao da se odrekne svog nuklearnog programa, verujući zapadnim obećanjima o pomoći i ukidanju sankcija, ali stvarni problemi tek su ga čekali. Na kraju je stvar došla do NATO nametanja „zone zabrane letenja“ koja je najavila direktno mešanje Zapada, upravo tada kada je Gadafijeva vojska bila na pragu pobede nad pobunjenicima. „Zona zabrane leta“ i bombardovanje koje su izvele zemlje NATO, na osnovu mandata SB UN, doveli su do promene odnosa snaga. Na kraju je i Gadafi brutalno likvidiran u prvom globalnom direktnom prenosu egzekucije jednog šefa države.

Varljivost nepouzdanih savezništava Severna Koreja nije ograničila samo na primere arapskih država. Ona je u tome još direktnija u razgovoru s Rusijom. „Ako ste mogli da sudbinu naroda istočne Evrope predate bez ijedne reči, kako možemo da budemo sigurni da ćete biti na našoj strani kada dođe do sukoba“, pitaju diplomate Južne Koreje u razgovorima sa svojim ruskim kolegama.

Na kraju, u odbrani svog nuklearnog programa, Severna Koreja postavlja pitanje: „Zašto mogu drugi, a mi ne?“. U svetu postoji samo pet država koje na osnovu režima neširenja nuklearnog naoružanja zakonito poseduju nuklearno oružje: Rusija, SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska. Sve su one stalne članice Saveta bezbednosti s pravom veta. U stvarnosti postoje još tri „nezakonite“ nuklearne države: Pakistan, Indija i Izrael. SAD su protiv Indije uvele sankcije nakon testiranja atomske bombe, ali su ih ukinule posle pet godina.

Pjongjang je izašao iz Dogovora o neširenju nuklearnog naoružanja, isto kao što su to učinili Delhi, Islamabad i Tel Aviv.

Sada je Pjongjang u stanju kada može da razmišlja od zamrzavanju nuklearnog programa i da ostane na dostignutom nivou, a da zauzvrat dobije odgovarajuće dividende. Jasno je da ne može biti reči o potpunom odricanju od nuklearnog programa. To ne odgovara Vašingtonu, ali su tamo svesni šta može da se očekuje od predstojećeg samita.

Nuklearna Severna Koreja nije poželjna ni za Kinu, ni Rusiju, jer je ona u stvari destabilizujući faktor za obe zemlje, samo na drugačiji način od SAD. Ali, rukovodstvo Severne Koreje ima svoje interese i svoju logiku koju sledi, s kojom je teško sporiti se, kako je to dosadašnja istorija pokazala. U toj nelagodnosti Kine i Rusije, možda se nalazi šansa Vašingtona da sklopi sporazum u svoju korist. U trouglu Vašington – Moskva – Peking, sporazum može samo da ojača pozicije SAD. Ali, pre svega, to je šansa Pjongjanga da ponovo iskoristi na najbolji način priliku koja mu se ukazala.