Zašto Rusija podržava Vučića, iako je ojačao veze sa Zapadom?

Bilo je reči o tome zašto je Rusija snažno podržala Aleksandra Vučića u diskvalifikaciji protesta protiv litijuma iako je Vučić potpisivanjem Memoranduma o eksploataciji litijuma sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom (Scholz) ojačao svoje veze sa Zapadom, zašto je Marija Zaharova, portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije, lansirala priču kako zapadni ideolozi i službe stoje iza protesta protiv litijuma koja je toliko besmislena da joj ne veruje ni proruski desničari u Srbiji i zašto je poznati reditelj Emir Kusturica, koji je blizak vlastima u Rusiji, podržao proteste protiv litijuma, a potpisivanje Memoranduma nazvao najvećim poniženjem Srbije od 1941. godine.

Razgovaralo se i o tome zašto Kini ne smeta što je Vučić eksploataciju litijuma dao Zapadu koji će time smanjiti svoju litijumsku zavisnost od Kine, da li će Kina zauzvrat dobiti lukrativne investicije u Srbiji, kao i o tome kako Vučiću i dalje uspeva da sedi na dve stolice jačajući podršku koja mu stiže s jedne strane sa Zapada, a s druge iz Rusije i Kine.

Omer Karabeg: Sudeći prema izjavama predsednika Srbije Vučića i potpredsednika vlade Aleksandra Vulina, a pre svega na osnovu zvanične izjave Marije Zaharove, portparolke Ministarstva inostranih poslova Rusije, Moskva podržava Vučića u njegovoj diskreditaciji protesta protiv litijuma iako je Vučić potpisivanjem Memoranduma o iskopavanju litijuma sa nemačkim kancelarom Šolcom uradio nešto što bi trebalo da naljuti Rusiju i Kinu. Kako to tumačite?

Srđan Cvijić: Od početka agresije na Ukrajinu pozicije Rusije na Balkanu su dosta oslabile. Drži se još uvek u Srbiji, Republici Srpskoj i delimično u Crnoj Gori uglavnom zahvaljujući lokalnim političkim akterima kojima iz različitih razloga odgovara da Rusija bude prisutna u regionu. Mislim da Rusija nije u poziciji da Vučiću pokvari račune kada je reč o dogovoru sa zapadnim partnerima da se u Srbiji kopa litijum. Niti je to pitanje ključno za ljude u Kremlju.

Rusiji je važno da u Srbiji ostane na vlasti populistički režim Aleksandra Vučića koji ima veoma slično razumevanje demokratije i međunarodnih odnosa kao Vladimir Putin. Rusima je u trenutnoj situaciji veoma važno da u Srbiji i na Balkanu ne izgube obraz. Žele da ih se i dalje poštuje kao veliku svetsku silu i u tom smislu im je Vučić veoma pomogao jer odbija da im uvede sankcije. Oslabili su i pritisci sa Zapada na vlast u Beogradu da uvede sankcije Rusiji, pre svega kada je reč o SAD, delimično i o Evropskoj uniji. Tome je pomogla Vučićeva spremnost da sa partnerima iz Rio Tinta u Srbiji kopa litijum.

Dimitrije Milić: Rusija ima vrlo mali broj saveznika u Evropi i zato nastoji da zadrži dobre odnose sa svim akterima koji su iole otvoreni za saradnju sa Moskvom. Nije bilo neke naročite kritike u odnosu na vlast u Srbiji kada je otkriveno da Srbija, posredno doduše, naoružava ukrajinsku vojsku ili kad je reč o gasnoj diverzifikaciji Srbije koja je u toku i koja ne odgovara Rusiji. Mislim da je razlog takvom ponašanju Rusije što je Srbija jedna od retkih država koja nije uvela sankcije Rusiji.

Srbija takođe nije nacionalizovala rusku gasnu infrastrukturu, niti je Gazprom izbacila sa svoje teritorije. Određeni ruski interesi se i dalje ostvaruju u Srbiji uprkos tome što je Srbija okružena NATO zemljama i uprkos njenoj velikoj zavisnosti od Evropske unije u spoljnotrgovinskim odnosima. S obzirom da je Rusija najpopularnija država kod građana Srbije, ruski zvaničnici misle da mogu da steknu poene kod vlasti u Srbiji ukoliko joj pruže podršku u kriznim situacijama.

Neubedljiva propaganda

Omer Karabeg: Gospodin Milić je pomenuo jako prorusko raspoloženje u Srbiji. Međutim, desničari u Srbiji koji veličaju Rusiju i Putina, razočarani su što se Moskva izjasnila protiv litijumskih protesta. Da li sadašnjom podrškom Vučiću Rusija rizikuje da izgubi svoje najvernije pristalice u Srbiji?

Srđan Cvijić: Priča glasnogovornice Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marije Zaharove o zapadnim ideolozima koji podstiču građane Srbije na demonstracije deluje kao zbunjena propaganda gde Rusi optužuju zapadne države da rade protiv zapadnih interesa u Srbiji. Meni se čini da oni samo slede propagandu koju javnom mnjenju u Srbiji preko svojih glasila servira domaći režim.

Verujem da je moguće da se proruski desničari razočaraju u Rusija zato što u ovom slučaju daje podršku Vučiću. Rusija jeste u Srbiji popularna, ali pre svega zbog onoga što ona nije. A nije Zapad. A ne zbog toga što ona jeste. Tako da mislim da je moguće da se ta veoma neubedljiva propaganda okrene protiv Kremlja i zvaničnog Beograda. Mi u Srbiji, bilo da smo desničari ili levičari, ne volimo da nas bilo ko tretira kao svoju koloniju. Bilo da je reč o Zapadu, Rusiji ili Kini.

Omer Karabeg: Zar rusko Ministarstvo inostranih poslova nije moglo da smisli neku logičniju priču osim ove zaista stupidne da zapadne službe rade protiv Zapada? Zar su stvarno verovali da će ljudi u Srbiji progutati tu priču?

Dimitrije Milić: Rusija se obraća onom delu populacije koji ima afinitete prema Rusiji. To su ljudi nacionalističkog i antizapadnog sentimenta koji takođe sudeluju na ovim protestima. Verujem da je cilj te poruke bio da njih demobiliše, da ih im kaže da svojim učestvovanjem u protestima samo koriste zapadnim strukturama, da rade za protivničku stranu. Uostalom, ovo nije prvi put da Rusija kroz izjave svojih zvaničnika i preko svojih medija diskredituje proteste protiv vlasti u Srbiji.

U Srbiji za razliku od drugih evropskih država i dalje deluju ruski mediji kao što je Russia Today. Oni su kritički orijentisani uglavnom prema proevropskim snagama u Srbiji i ne kritikuje poteze srpskih vlasti koji idu kontra interesa Rusije.

Russia Today je u potpunosti ignorisao priču o slanju srpskog oružja u Ukrajinu. Prema Fajnenšl tajmsu (The Financial Times), reč je o municiji i drugim borbenim sredstvima u vrednosti 800 miliona što je, recimo, četiri puta više nego što je Hrvatska poslala Ukrajini. I ostali ruski mediji su to u potpunosti ignorisali.

Tako da verujem da je ambicija Rusije u odnosu na Srbiji vrlo snižena. Svodi se na to – šta mi možemo da učinimo za vlast u Srbiji da bi nam napravila neke ustupke kako bismo što duže mogli da ostanemo u igri u srpskom javnom prostoru kao relevantan i uticajan akter.

Šta je Kusturica hteo da kaže?

Omer Karabeg: Postoji nešto što se ne uklapa u priču da Rusija, kad je reč o litijumu, bezrezervno podržava Vučića. Reditelj Emir Kusturica, koji je veoma blizak ruskoj vlasti i koga prima Putin, nedavno je u Russia Today objavio tekst u kome je stao na stranu protesta, a posetu Šolca Beogradu i potpisivanje Memoranduma nazvao najvećim poniženjem Srbije od 1941. godine. Nije to Kusturica slučajno napisao, niti je Russia Today, koja je glasilo ruskog režima, to slučajno objavio.

Srđan Cvijić: Ne bih išao tako daleko u tumačenju tog teksta. Članak Emira Kusturice jeste bio protiv kopanja litijuma i protiv Zapada, ali nije bio baš toliko protiv Aleksandra Vučića. Kusturica je uglavnom protiv, kako on kaže, prozapadne opozicije koja, inače, čini najveći deo demonstranata. On ih optužuje da će, kada dođu na vlast, da sa Zapadom dogovore kopanje litijuma i još pride uvedu sankcije Rusiji. Meni se čini da u ovom smislu njegov članak predstavlja neku vrstu nesvesne uvertire u režimsku priču da Zapad stoji iza protesta protiv litijuma u Srbiji.

Ne treba zaboraviti da Emir Kusturica mnogo toga duguje Vučiću. Pre nekoliko godina Vučić je uručio donaciju Srpske napredne stranke (SNS) Kusturičinom projektu Andrić grada u susednoj Bosni i Hercegovini u iznosu od 100.000 evra. Saopšteno je da su novac navodno prikupili članovi Vučićeve partije. Mnogo toga što je Kusturica izgradio i na Tari i u Bosni i Hercegovini izgradio je zahvaljujući njegovom stalnom dodvoravanju režimu Aleksandra Vučića. Kusturica je umeo i da kao jedan od glavnih govornika učestvuje na skupštinama SNS-a i drži antizapadne tirade. Meni se čini da su, bez obzira na ovaj članak, ti odnosi prilično nepomućeni.

Dimitrije Milić: Rekao bih da se, s jedne strane, taj članak naslanja ne prethodno delovanje Emira Kusturice u Srbiji koje se ticalo protivljenja rudarstvu. Početkom 2010. vođena je debata o istraživanju, čak ne ni o rudarenju, rude nikla u Srbiji koja tada nije bila toliko tražena kao danas zbog zelene tranzicije. Tada je Kusturica upotrebio svoj politički kapital i svoju retoriku da se zajedno sa brojnim predsednicima opština u zapadnoj Srbiji, koji su pripadali tadašnjoj vladajućoj partiji, izbori protiv tog projekta.

U ovom trenutku njegovo angažovanje ne izgleda toliko intenzivno i toliko ubedljivo. Rekao bih da je to više na tragu onoga što radi Moskva u okviru realnih dometa proruske politike u okolnostima koje postoje u Srbiji. Visokopozicionirani ljudi, koji su proruski opredeljeni, smanjili su ono što žele da postignu. Njihovo delovanje se sada više svodi na usporavanje okretanja Srbije Zapadu nego na insistiranju da se uvede eksplicitno proruska politika. Njihove ambicije su se smanjile i približile onome što je realistično.

Autoritarno bratstvo

Omer Karbeg: Čim su krenuli protesti potpredsednik vlade Aleksandar Vulin i ministar u vladi Nenad Popović, obojica poznati po snažnim vezama sa Rusijom, požurili su u Moskvu. Vulin se čak sastao sa sekretarom Saveta bezbednosti Rusije Sergejom Šojguom i ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovim. Da li je cilj ovih poseta bio da oni uvere Moskvu da potpisivanjem ugovora o litijumu sa Nemačkom Vučić nije okrenuo leđa Rusiji? Da li je bilo neophodno da se daju ta uveravanja?

Srđan Cvijić: Vučić nikada nije odustao od odluke da kopa litijum. Taj projekt je 2022. nakratko prekinut zbog velikog pritiska javnog mnjenja i masovnih ekoloških protesta. Rusima je sve to poznato i ne mislim da te posete imaju veze sa litijumom. Cilj je pre svega da se Putin uveri da će autoritarno bratstvo između dva režima ostati. Što god Vučić odluči u vezi sa litijumom neće imati presudni uticaj na njegov odnos s Moskvom.

Dimitrije Milić: Kroz posete funkcionera, koji su već definisani kao proruski, šalje se poruka da Srbija vodi „izbalansiranu politiku“ i da i dalje postoje dobri odnosi sa Rusijom. To se čini pre svega da bi se zadovoljilo biračko telo koje gravitira ka Rusiji i smatra je državom koja je kredibilna, pa je na listi popularnosti visoko rangira. Sveukupno gledano to je više na simboličkom, nego na nekom objektivnom praktično nivou.

Omer Karabeg: Da li će Vučić ipak na neki način morati da se oduži Rusiji za ovu snažnu podršku oko litijuma? Da li će joj morati dati još nešto ili je Moskva zadovoljna time što je Vulin ponovio da Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji?

Srđan Cvijić: Vučić je Rusiji već dao jako mnogo. Nije joj uveo sankcije i jedan je od retkih u Evropi koji svakodnevno preko svojih medija gura rusku propagandu, pa se stiče utisak da Rusija u Srbiji, ali i na Balkanu, drži svoju poziciju bez obzira na rat u Ukrajini i bez obzira na to što je njen uticaj, reklo bi se, u slobodnom padu. Nije pitanje da li će Vučić morati da se oduži Rusiji, nego šta će on zauzvrat još dobiti iz Moskve. Pošto je očigledno da Moskva od njega već mnogo dobila.

Dimitrije Milić: Rusija će morati da se zadovolji onim što je do sada dobila. Ukoliko bi se realizovala kupovina borbenih aviona Rafale iz Francuske, sovjetski Mig-29 lovci otišli bi u penziju jer bi ih zamenili francuski čime bi se Srbija što se tiče servisa i školovanja pilota vezala za Zapad – to bi svakako ugrozilo ruski interes i smanjilo uticaj Moskve.

Podsetio bih da je predsednik Vučić je u jednom intervjuu pre godinu i po dana govorio o mogućoj nacionalizaciji Naftne industrije Srbije. To, naravno, nije u ruskom interesu, ali izgleda da od toga neće biti ništa jer nakon tog intervjua o tome nije više bilo reči. Pretpostavljam da Rusija smatra da i dalje može da ostvaruje svoje interese i od vlasti dobija neke ustupke s obzirom na njen uticaj među rusofilskom populacijom koja je značajan deo biračkog tela u Srbiji.

Zašto se Kina ne ljuti?

Omer Karabeg: I Kina pomaže Vučiću da diskredituje proteste jer je u nedavno objavljenom izveštaju Ministarstva inostranih poslova Kine rečeno da demonstracije u Srbiji podstiče američki Nacionalni fond za demokratiju. Zašto Kina brani Vučića, kada Vučić time što je dao litijum Zapadu pomaže Evropskoj uniji da se oslobodi litijumske zavisnosti od Kine? Mogao je dati taj litijum i Kini kao što joj je već dao dva velika rudnika – Majdanpek i Bor.

Srđan Cvijić: Kineski izveštaj je objavljen 9. avgusta i verujem da nema neke preterane veze sa trenutnim protestima u Srbiji. Ovde se radi o domaćoj propagandnoj mašineriji koja uzima taj kineski izveštaj da bi konstruisala svoju propagandnu priču u kontekstu poslednjih protesta protiv rudnika litijuma.

Omer Karabeg: Da li Kini smeta što je Vučić litijum dao Zapadu?

Srđan Cvijić: Moguće da joj smeta, ali Vučić je već štošta dao Kini. Ne bih isključio da oni čekaju neku svoju priliku, ali mislim da prihvataju političku realnost.

Dimitrije Milić: Peking kao i Moskva nema previše saveznika unutar Evropske unije i na evropskom kontinentu i oslanja na iste saveznike kao Rusija, a to su Mađarska i Srbija. S tim što je kineska ekonomska saradnja sa Mađarskom intenzivnija nego sa Srbijom, mada i u Srbiji raste. Za razliku od Mađarske i Srbije sve ostale države na evropskom kontinentu povlače se iz saradnje sa Kinom jer žele da smanje rizike koji proizilaze iz te saradnje.

Što se tiče rudarstva, kada je kineska kompanija Ziđin mining dolazila u Srbiju, nije dobila dozvolu od države u originalnom smislu. Ona je kupila dve kanadske kompanije koje su imale originalno pravo što se tiče ruda u istočnoj Srbiji. Naravno, pitanje je da li bi se u drugim državama nešto takvo moglo realizovati. Ali to je na tragu kineske globalne strategije koja se tiče kritičnih sirovina. Tako da je pitanje Ziđina nešto kompleksnije od toga kako se predstavlja u medijima.

Kada se radi o litijumu, ni to nije previše jednostavno pitanje zato što je britansko-australijska kompanija Rio Tinto u Srbiji još od 2001. godine. Ta kompanija je dobila istraživačka prava i pravo na rudarenje u periodu prethodne vlasti tako da je Vučić manje-više nasledio taj projekt i prihvatio ga kao nešto što može biti korisno i za njegovu vlast i za ono što je politika Srbije.

Tako da bih rekao da je rudarenja nešto više uslovljeno međunarodnim okolnostima i nasleđenim stanjem nego što je direktno vezano za vlast u Srbiji bilo da se radi o kineskim ili britansko-australijskoj kompaniji. Inače, Kina može biti zadovoljna onim što je dobila, ali je još zadovoljnija Sporazumom o slobodnoj trgovini sa Srbijom, koji je stupio na snagu 1. jula ove godine, čime je dobila mogućnost da investira na brojnim lokacijama u Srbiji.

Žongliranje

Omer Karabeg: I na kraju, da li Vučiću opet prolazi sedenje na dve stolice? Mnogi su nakon ruske agresije na Ukrajinu prognozirali da će on morati da se opredeli, ali izgleda da on i dalje čvrsto sedi na dve stolice. Ima snažnu podršku s jedne strane Zapada, a s druge Rusije i Kine.

Srđan Cvijić: To izgleda tako. Međutim, kada sedite na više stolica i kada je očigledno da to činite da biste se što duže održali na vlasti, onda vam više niko ne veruje. Vučićeva spoljna politika podseća na žonglera koji u početku žonglira sa dve loptice, pa mu to ide lako, potom sa tri, i to mu ide lako, kad počne da žonglira sa četiri još uvek mu uspeva da mu loptice ne popadaju, ali posle poslednjih protesta tih loptica je previše, one počinju da padaju i da mu se obijaju o glavu.

Režim u Srbiji deluje kao da je jak jer ima i zapadnu, i rusku, i kinesku podršku, u stvari je slab jer mu se kruni podrška na unutrašnjem planu. Ovi protesti jako plaše režim i zbog toga je krenuo u otvorenu represiju. Od poslednjeg velikog ekološkog protesta uhapšeno je oko 50 ljudi. Ljudi se po pravilu hapse na osnovu, reklo bi se, staljinističke optužbe za nasilno rušenje ustavnog poretka za šta preti visoka zatvorska kazna, pa se onda kroz sporazum o priznanju krivice ucenjuju da prihvate neistinite optužbe da su remetili javni red i mir iako su svi dosadašnji protesti bili mirni.

Vučić sve radi da bi se ljudi zastrašili i protesti postepeno ugušili. Reakcija vlasti na ove proteste pokazala je da režim Aleksandra Vučića neće prezati ni od čega da bi ostao na vlasti. Ovo je sada represija da se uguše protesti protiv litijuma, ali ona je izraz dugogodišnjeg procesa u kojem od 2012. iz godine u godinu Srbija sve manje liči na demokratiju, a sve više na postmodernu diktaturu. U Srbiji već odavno ne postoji sloboda štampe, od decembra prošle godine ne postoji sloboda izbora, a sada se ukida i sloboda okupljanja. A ne bi me iznenadilo da je haranga protiv nevladinih organizacija, koja se trenutno vodi, uvertira u donošenje zakona o stranim agentima poput onog koji postoji u Rusiji.

Dimitrije Milić: Vučić ima podršku svih pomenutih aktera zato što svi oni na neki način vole da vide sirovu moć koja iz njihove percepcije može biti instrumentalizovana i usmerena na ciljeve koji njima odgovaraju. Ono što karakteriše dosadašnje delovanje vlasti u Srbiji je to da je uspevala da balansira između različitih interesa. Ona nije uvela sankcije Rusiji, ostavila je ruske medije u Srbiji, Rusija je i dalje prisutna u energetskoj sferi u Srbiji, ali s druge stane dolazi do postepene energetske diversifikacije i Srbija preko posrednike naoružava Ukrajina granatama koje su joj deficitarne za odbranu.

Srbija se, s jedne strane, preko Sporazuma o slobodnoj trgovini ekonomski vezuje za Kinu i omogućava različite kineske investicije, a s druge se vezuje za evropske partnere u sferi lanaca snabdevanja koji se tiču kritičnih sirovina, električnih vozila i rudarenje kritičnih sirovina. To je tanka linija, nije uvek lako naći balans da se jedna od strana ne oseti previše ugroženom, ali taj balans i dalje postoji.

U isto vreme postoji i pritisak domaće javnosti naročito što se tiče iskopavanja litijuma. Značajan deo društva nije time zadovoljan i buni se. Zbog toga je vrlo teško predvideti kakav će biti krajnji rezultat balansiranja i što se tiče domaće scene i što se tiče međunarodnih aktera sa njihovim različitim interesima.