Zašto Rusija povezuje Kosovo s Ukrajinom?

Bilo je reči o tome zašto Miroslav Lajčak, specijalni izaslanik Evropske unije za pregovore Beograda i Prištine, tvrdi da ima pomaka u sprovođenju Ohridskog sporazuma, dok se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti (Albin) međusobno optužuju za sabotiranje tog sporazuma, da li Beograd prihvatanjem kosovskih automobilskih tablica i pristankom na nove izbore na severu Kosova u tišini pravi korake ka de facto priznanju, iako premijerka Srbije Ana Brnabić šalje pismo Evropskoj uniji u kome tvrdi da Srbija nikada ni de facto, ni de iure neće priznati Kosovo, i šta Beograd podrazumeva pod de facto priznanjem, a šta Priština.

Razgovaralo se i o tome šta znači izjava ruskog ambasadora u Beogradu Bocan-Harčenka da će se problem Kosova rešiti kada se promene geopolitičke prilike, namerava li Moskva da ga rešava u paketu sa Ukrajinom, kao i o tome kakvu poruku američka administracija šalje Beogradu time što je Kosovu odobrila kupovinu veoma efikasnih protivtenkovskih raketa Džavelin (Javelin) i kakve to ima sličnosti sa američkom politikom u Bosni i Hercegovini neposredno nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Omer Karabeg: Izgleda da je sprovođenjem Ohridskog sporazuma jedino zadovoljan Miroslav Lajčak, specijalni izaslanik Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine. On kaže da ima pomaka u primeni tog sporazuma dok se predsednik Srbije Vučić i premijer Kosova Kurti međusobno optužuju za nesprovođenje sporazuma. Kakvo je vaše mišljenje? Ima li pomaka?

Milan Krstić: Iz ugla Evropske unije definitivno postoje neki argumenti koji ukazuju na to da je došlo do pozitivnog pomaka. Jedan od njih je činjenica da je prošlog meseca Beograd i zvanično priznao kosovske automobilske tablice. S druge strane, naznake da bi moglo da dođe do dodatne eskalacije ukoliko bi se prekinuo platni promet u dinarima koji se trenutno na Kosovu vrši kroz Poštansku štedionicu, kao i trka u naoružanju između Beograda i Prištine ukazuju da teren za dalju implementaciju nije povoljan.

U narednom periodu fokus će biti na nacrtu Statuta Zajednice opština sa srpskom većinom, koji će verovatno ići pred Ustavni sud Kosova, i od sudbine tog dokumenta mogla bi da zavisi održivost Briselskog sporazuma i Ohridskog dogovora o njegovoj implementaciji. Lajčakov optimizam je baziran delimično na činjenicama jer očigledno postoje neki pomaci, ali mnogo je više izazova i ja ne delim optimizam da je implementacija izvesna.

Lulzim Peci: Mislim da Lajčak i treba da bude optimista, ali situacija nije baš optimistična. Dve strane sada rade ono što je trebalo uraditi ranije, nema pomaka što se tiče Ohridskog sporazuma. Beograd strahuje da Priština neće realizovati obavezu o formiranju Zajednice opština sa srpskom većinom, a Priština da Srbija neće sprovesti celokupni sporazum što podrazumeva de facto priznanje Kosova.

Situacija je postala još teža i komplikovanja nakon pisma koje je premijerka Srbije Ana Brnabić poslala u Brisel. To pismo de facto i de iure znači povlačenje Srbije iz Ohridskog sporazuma. Tako se to razume u Prištini. U Briselu i Vašingtonu kažu da taj sporazum mora da se sprovede jer su se Beograd i Priština sporazumeli oko toga. Ohridski sporazum ima dva stuba. To su Zajednica opština sa srpskom većinom i de facto priznanje Kosova.

De facto priznanje

Karabeg: Srbija je prihvatila kosovske automobilske tablice zbog kojih svojevremeno umalo nije izbio rat, postignut je dogovor o energetici, Srbi sa severa Kosova, koji više od 20 godina nisu plaćali struju, sada će je plaćati, Beograd je prihvatio da kosovski Srbi idu na lokalne izbore. Izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon (Von Cramon) vidi prihvatanje tablica kao korak ka de facto priznanju Kosova, dok premijerka Srbije Ana Brnabić u pismu koje je sredinom prošlog meseca uputila Evropskoj uniji poručuje da neće biti nikakvog ni de facto, ni de iure priznanja. Šta se u stvari dešava?

Krstić: Mislim da je upotreba termina de facto priznanje dosta nesrećna. Insistiranje na terminu de facto priznanje – Ursula fon der Lajen (Von Der Leyen), predsednica Evropske komisije, prva je to iznela krajem oktobra prošle godine prilikom posete Prištini kada je izjavila da Srbija treba de facto da prizna Kosovo – otežava implementaciju sporazuma od strane Beograda.

De facto priznanje je politički termin, nije međunarodno pravni termin. Iz ugla međunarodnog prava postoji samo de iure priznanje. Tumačenje de facto priznanja varira. Vlast u Beogradu teži da prikaže kompromise kao nešto što ne predstavlja de facto priznanje dok vlast u Prištini to predstavlja kao de facto priznanje. Ne postoji aršin kojim možemo to precizno da utvrdimo osim ukoliko ne bi došlo do članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama koje podrazumeva najveći mogući stepen međunarodne potvrde suvereniteta i državnosti jedne zemlje. Beograd je, međutim, rekao da pristaje na sve osim na članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. To je bila usmena izjava predsednika Vučića najpre u Briselu, a potom u Ohridu.

Mislim da Evropska unija ne treba da upotrebljava termin de facto priznanje nego treba da ostavi mogućnost da obe strane tumače kompromise na način koji će biti prihvatljiv njihovim javnim mnjenjima. Evropska unija je upotrebila taj termin u jednom specifičnom kontekstu nakon događaja u Banjskoj kada je na neki način htela da izađe u susret Prištini zbog toga što se na Kosovu smatra da je prihvatanje Zajednice srpskih opština veliki kompromis koji vlada u Prištini treba da učini. Naročito imajući u vidu da je Albin Kurti gradio svoju političku platformu u velikoj meri na tome da ne želi da implementira ovaj aspekt dogovora koji je, kao što je gospodin Peci rekao, jedan od dva ključna stuba za implementaciju Ohridskog dogovora.

Karabeg: Gospodine Peci, mislite li da treba upotrebljavati izraz de facto priznanje?

Peci: Mislim da je ceo dogovor bio je u tom duhu. Jer sporazum je manje-više napravljen prema modelu dve Nemačke. Na osnovu tog modela je napravljen francusko-nemački predlog koji je u osnovi Ohridskog sporazuma. U tom sporazumu piše da Srbija neće praviti probleme kada je u pitanju uključivanje Kosova u međunarodne organizacije.

Međutim, u pismu, koje je premijerka Brnabić poslala u Brisel, piše da Srbija neće priznati ni teritorijalni integritet Kosova. Zbog toga kažem da se Srbija de facto i de iure povlači iz Ohridskog sporazuma. To je totalno protiv duha pomirenja koji je u suštini dogovora i u Briselu i u Ohridu. Znamo da Kosovo – i kada bi se Srbija s tim složila – ne može da postane član Ujedinjenih nacija zbog Rusije.

Treba obratiti pažnju na ono što je ovih dana u Beogradu izjavio ruski ambasador Bocan-Harčenko koji je rekao da će pitanje Kosova biti rešeno na pravi način kada se promene geopolitičke prilike. To znači da Rusija hoće da postavi Kosovo na sto zajedno sa Ukrajinom i Gruzijom. To je kalkulacija Rusije. Mislim da poruka iz pisma premijerke Brnabić da Srbija neće priznati teritorijalni integritet Kosova manje-više ide u pravcu ruske spoljne politike.

Ruski interes

Krstić: Mislim da se pismo premijerke Brnabić pojavilo u specifičnom kontekstu nekoliko dana pred izbore u Srbiji. Ponovljeno je ono što je Vučić rekao još početkom prošle godine, a to je da Beograd neće priznati Kosovo. U pismu je samo dodato da nema ni de facto, ni de iure priznanja. Jasno je rečeno da je za Beograd neprihvatljivo članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama što je, kao što sam rekao, Vučić izjavio i u Briselu i u Ohridu.

Tako da u tom pismu nema ništa novo. Jedino je retorike nešto oštrija. To pismo treba gledati u kontekstu izbora, ono je trebalo i da odvrati pažnju od onoga što je vrlo brzo usledilo nakon izbora, a to je prihvatanje kosovskih automobilskih tablica. Ne mislim da je to odustajanje od implementacije Ohridskog dogovora.

Implementacija i te kako moguća uz rezervu koju je Beograd od starta stavljao do znanja. Ne verujem da premijerkino pismo Briselu nešto bitno menja iako sam saglasan će negativno uticati na javno mnjenje u Prištini na isti način kao što izjave i jednostrani akti Aljbina Kurtija i vlasti u Prištini utiču na javno mnjenje u Beogradu.

Karabeg: A kako tumačite izjavu ruskog ambasadora Bocan- Harčenka?

Krstić: Ruski ambasador govori o opadanju moći Zapada i restrukturiranju političkog poretka na globalnom nivou u kome bi bilo više pravde za Srbiju. On šalje poruku javnom mnjenju u Srbiji da je korisno čekati sa rešenjem kosovskog problema. Ali on nije eksplicitno rekao – Kosovo je Srbija, niti suverenitet Srbije mora biti odbranjen, već da ne dolazi u obzir bilo kakvo rešenje s kojim se Beograd ne saglasi.

Rusija bi vrlo rado povezala Ukrajinu sa kosovskim pitanjem, ali to ne znači da bi nužno bila na strani maksimalnih zahteva Beograda. Mislim da bi bila spremna da podrži nekakav kompromis ukoliko bi to imalo pozitivne reperkusije i na rešenje pitanja u Ukrajini koje je Rusiji na prvom mestu.

Peci: Rusija gleda svoje interese. Nije joj u interesu da situacija na Balkanu bude stabilna. Moskva želi da Zapad što više bude angažovan na Balkanu u trenutku kada se je on fokusiran na Ukrajinu. Ta politika je jasna. Rusija nije podržala ni Briselski, ni Ohridski sporazum. Kad se Srbija saglasi sa nečim što nije u interesu Rusije, Moskva to neće prihvatiti.

U tom kontekstu smatram da je loše što je Srbija poslala pismo u Brisel. Nije to deklaracija, to je formalno pismo. Zbog toga sam rekao da se Srbija da facto i de iure povlači iz Ohridskog sporazuma. Druga je stvar kako na to gledaju Brisel i Vašington. Mislim da je njihova strategija da se sporazum sprovodi u tišini. Ne znam koliko će u tome uspeti.

Tenkovi i protivtenkovske rakete

Karabeg: Ovih dana je saopšteno da su Sjedinjene Američke Države odobrile Kosovu kupovinu veoma efikasnih protivtenkovskih raketa Džavelin. Predsednik Srbije Vučić je izjavio da je to veliko razočarenje za Srbiju. Šta je time Vašington hteo da poruči Beogradu?

Krstić: To je verovatno posledica neke vrste rekalibriranja američkog pristupa nakon Banjske gde inicijalno nije bilo izrazitog pritiska na Beograd, ali je očigledno da će sada postojati veći fokus Vašingtona na naoružavanje Kosovskih bezbednosnih snaga.

Mislim da bilo kakav vid naoružavanja u ovom trenutku nije dobar zbog straha koji se proizvodi na obe strane. To ne doprinosi smirivanju napetosti, ali američka logika u ovom trenutku je da se izbalansiraju akteri na terenu.

Peci: Mislim da je američka odluka posledica nove situacije na severu Kosova i ogromnog naoružavanja Srbije od 2022. godine. Amerika želi da se uspostavi neki, kako se to na engleskom kaže, mutual deterrance između Kosova i Srbiju – da Srbiju skupo košta ako pokuša da krene na Kosovo, a da Kosovo nema kapaciteta da krene na Srbiju.

Karabeg: Mislite da je logika sledeća – ako Srbija kupuje tenkove, onda Kosovu treba obezbediti efikasne protivtenkovske rakete.

Peci: Tačno, da se Kosovo odbrani od oružja koje kupuje Srbija. To nije loša logika. To se radilo i u Bosni i Hercegovini posle Dejtona. U to vreme američka administracija je rešila da Armiju Federacije Bosne i Hercegovine ojača do tog nivoa da Vojska Republike Srpske shvati da ne može da napadne Federaciju, a da u isto vreme Federacija nema takvu vojnu moć da može da napadne Republiku Srpsku.

Taj proces je vodio američki diplomata Džejms Dobins (James Dobbins) i time je uspostavljena vojna ravnoteža u Bosni i Hercegovini. U suštini, to je bio garant mira u Bosni i Hercegovini. Mislim da Amerika sada hoće da uspostavi takvu vojnu ravnotežu u odnosima Srbije i Kosova.

Propalo razgraničenje

Karabeg: Specijalni izaslanik Lajčak izjavio je da očekuje da se do kraja januara formalizuje Ohridski sporazum. Šta se podrazumeva pod formalizacijom? Da li formalno potpisivanje sporazuma jer je Vučić do sada odbijao da ga potpiše?

Krstić: Mislim da se ne očekuje formalno potpisivanje imajući u vidu rezervu koju Vučić od starta iznosi u odnosu na članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. On bi mogao da potpiše samo dokument u kome bi postojala takva pisana rezerva. Mislim da je reč o daljoj implementaciji pre svega kad se radi formalizaciji Statuta Zajednice opština sa srpskom većinom uz nedvosmisleno iskazivanje namere obe strane da sprovedu ono što je zacrtano u mapi puta iz Ohrida.

Inače, mislim da obe strane imaju interesa da otežu. Premijer Kosova Kurti ne želi bilo kakvu funkcionalnu Zajednicu opština sa srpskom većinom, a sada će verovatno da radikalizuje situaciju zabranom rada Poštanske štedionice što će dovesti do onemogućavanja rada srpskih obrazovanih i zdravstvenih institucija. To će stvoriti vakuum i veliku teškoću za Srbe na Kosovu koji neće moći da primaju plate na teritoriji Kosova nego će morati da idu u Srbiji.

Što se tiče Srbije, Beograd verovatno čeka moguće promene prevashodno u Vašingtonu. To ne znači da bi, ako pobedi Donald Tramp (Trump), američka administracija dugoročno imala drugačiju politiku prema državnosti Kosova. Za Vašington je Kosovo nezavisna država, ali smo za vreme Trampove administracije imali priliku da vidimo nešto fleksibilniji pristup.

Dok je Džon Bolton (John) bio savetnik za nacionalnu bezbednost, figurirala je čak i opcija razgraničenja koja je bila primamljiva za Beograd što se videlo iz izjava Vučića i (Ivice) Dačića, ali i za (Hašima) Tačija – u tom trenutku ključnog aktera u Prištini. Ostavkom Boltona, odlaskom Tačija u zatvor i dolaskom Kurtija na vlast to je otišlo ad acta, ali verujem da se Beograd i dalje nada eventualnoj transformaciji stava Vašingtona i mogućnosti da dobije nešto više nego što ima u ovom trenutku.

Peci: Mislim da Lajčakova izjava podrazumeva sprovođenje Ohridskog sporazuma. Ukoliko obe strane imaju dobru volju, to može da se sprovede u razumnom roku. U suštini radi se o dve-tri stvari koje treba da se urade. Prva se tiče Zajednice opština sa srpskom većinom. Nacrt njenog statuta treba prvo da razmotri Ustavni sud Kosova, pa potom da se krene u njeno formiranje.

Paralelno s tim treba da se reši i pitanje izbora na severu Kosova jer Zajednica ne može da se formira bez izbora s obzirom na to da će njen centar biti u Severnoj Mitrovici. Treba da se priznaju i pasoši, uspostave specijalne misije ili stalna predstavništva u Prištini i Beogradu i reši pitanje Srpske pravoslavne crkve.

Sve bi to moglo da se uradi do juna ako sa obe strane postoji dobra volja, ali mislim da ne postoji. Ponavljam, veliki je problem što je poslato to pismo u Brisel. Tako se to vidi u Prištini.

Evropska šargarepa

Karabeg: Evropska unija je najavila da će obaveze iz Ohridskog sporazuma postati deo pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj Uniji. Da li to znači da Srbija neće moći ući u Evropsku uniju dok ne normalizuje odnose sa Kosovom?

Krstić: To je jasno već neko vreme. Kada pogledate istorijat dijaloga Beograda i Prištine, Beograd je u periodu od 2013. do 2017. morao da pravi kompromise da bi napredovao u evropskim integracijama. Sada Beograd ne pravi kompromise radi brzog napredovanja ka Evropskoj uniji nego da bi se pokazao kao konstruktivan akter prema Zapadu kako bi skrenuo pažnju sa unutrašnjih problema u kontekstu izbora i da ne bi imao problema u svojoj politici prema Rusiji.

Beograd daje Zapadu ono što on prevashodno očekuje, a to su kompromisi u vezi sa Kosovom, a kupuje mogućnost da nastavi politiku balansiranja. To je promena u odnosu na period od 2013. do 2017. kada su kompromisi bili direktno vezani za napredovanje u procesu evropskih integracija.

To je posledica dve stvari. Jedna je unutrašnja, to je zastoj u reformama u Srbiji, a druga spoljna – kriza kredibiliteta evropskih integracija. Ne postoji nikakav novi Maršalov plan za region koji je najavljivan, već samo prestrukturiranje postojećih sredstava namenjenih regionu. Evropska unija ne šalje dobre poruke regionu.

Pogledajmo slučaj Severne Makedonije. Iako je napravila kompromis u vezi sa imenom države, i dalje joj je blokiran put ka Evropskoj uniji. Još uvek nema kredibilne perspektive za članstvo u Evropskoj uniji Srbije i drugih zemalja u regionu. Šargarepa evropskih integracija sve manje je podsticaj za pravljenje kompromisa.

Peci: Progres Srbije prema Evropskoj uniji je sasvim simboličan. Predsednik Vučić zna da prijem Srbije u Evropsku uniju nije pitanje koje će doći na sto u njegovom mandatu i zbog toga nema volju da radi toga pravi kompromise.

Situaciju može da promeni samo direktan pritisak Zapada na Srbiju, kao i na Kosovo. Štap presije je mnogo snažniji i delotvorniji nego šargarepa evropske perspektiva što se tiče Srbije, pa i Kosova. Prijem u Evropsku uniju je van mandata današnjih vladara u Beogradu i u Prištini.

Karabeg: U zaključku, kakva je sudbina Ohridskog sporazuma?

Krstić: U narednom periodu očekujem nastavak tihe implementacije nekih njegovih odredbi, ali ne verujem da će krunski aspekti ovog sporazuma biti implementirani u dogledno vreme. Proces će se odužiti. Nadam se samo da neće doći do eskalacije za šta ima potencijala. Stabilizacije je u interesu svih, naročito srpske zajednice na Kosovu koja je u ovom trenutku najugroženija. Ona je najveća žrtva kako zatezanja Beograda tako i unilateralne politike Prištine.

Peci: Nisam optimista. Mislim da će se neke odredbe tog sporazuma sprovesti u tišini, ali ne očekujem da će se sporazum sprovesti u celosti do dolaska nove evropske i američke administracije. Da li će se to ipak desiti ranije zavisi od pritiska Zapada. Ako Zapad krene sa oštrim merama i to ne preko Evropske unije nego bilateralno, postoji neka šansa da se sporazum sprovede. Ali bojim se da je sadašnja strategija Zapada da potencijalni konflikt drži pod kontrolom. Ništa više od toga.