Zašto se mnogi stanovnici Krima bore na strani Ukrajine?

Pre deset godina, Ruska Federacija je okupiralai anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim, prisilivši hiljade njegovih stanovnika da napuste svoje domove. Neki od njih, poput Ise Akajeva i Irine Holosne, pridružili su se ukrajinskim snagama i od 2014. godine se bore protiv ruskog agresora.

Povratak na Krim posle 40 godina

Isa Akajev je 57-godišnjak krimsko-tatarskog porekla. Njegovo pravo ime je Nariman Biljalov, ali je u Ukrajini poznat pod pseudonimom. Od 2014. godine je na čelu dobrovoljačkog bataljona „Krim“ pri Ukrajinskim oružanim snagama, koji je osnovao zajedno s drugim ostalim stanovnicima poluostrva. Danas je to specijalna jedinica u sklopu ukrajinske vojne obaveštajne službe.

Akajev povlači paralele između sadašnje ruske okupacije Krima i vremena kada su sovjetske vlasti na kraju Drugog svetskog rata krimske Tatare masovno deportovale u centralnu Aziju.

I njegovi preci, kao i roditelji koji su tada bili deca, 1944. su proterani s Krima u Uzbekistan. Sledećih 40 godina njegova porodica je živela u tuđini. Isa Akajev i njegove sestre rođeni su u Uzbekistanskoj Sovjetskoj Republici. Roditelji su im govorili da je njihova domovina Krim i da će se jednog dana tamo vratiti. To je postalo moguće tek 1990. godine, tokom urušavanja nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

To je bio istorijski trenutak, kaže Akajev. Tada mu je postalo jasno da bi poluostrvu trebalo obezbediti podršku nezavisne Ukrajine i s njom izgraditi svoju budućnost. „Mi ne možemo biti s Rusijom. Rusi su nam sve uzeli“, naglašava on i pojašnjava da su Rusi uništili i groblja i džamije krimskih Tatara.

Novi gubitak domovine

Kada su u zimu 2014. godine prvi ruski vojnici bez oznaka na Krimu počeli da preuzimaju kontrolu nad upravnim zgradama i vojnim objektima, ljudi još nisu shvatili da će to dovesti do okupacije poluostrva, priča Akajev.

Po njegovim rečima, na Krimu su nakon pobede proevropskog protestnog pokreta protiv tadašnje proruske vlade u Kijevu bili uvereni da će doći do otpora i da se neće ostvariti namera proruskih snaga. On se seća velikih demonstracija 26. februara 2014. u Simferopolju protiv ruskog psisustva na Krimu. Organizovao ih je Medžllis, centralno izvršno telo Narodne skupštine krimskih Tatara. Među učesnicima je bio i Isa Akajev.

Istovremeno se tamo održavao i proruski skup i došlo je do sukoba. U njima su poginule dve osobe, a više ih je povređeno. Akajev je ubrzo napustio Krim i otputovao u Kijev, kako bi tamošnje aktiviste uverio da pruže podršku ljudima koji su ostali na poluostrvu.

Tek kasnije mu je postalo jasno da za njega nema povratka. Supruga ga je nazvala i molila da se ne vraća nazad, jer su ispred njihove kuće već čekale nepoznate osobe. Nekoliko dana kasnije su i supruga i deca morali da napuste Krim.

Dugo pripremana aneksija

Irina Holosna spada u proukrajinske stanovnike Krima koji su 2014. godine ostali na poluostrvu i pružili otpor okupatorima. Ona je od 1990. živela u Sevastopolju i kaže da su i pre aneksije mogli da se čuju ruski propagandni narativi o istoriji Krima.

Tokom vladavine proruskog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, na Krimu su od 2010. do 2014. godine ljudima otvoreno nuđeni ruski pasoši. Zauzvrat su im obećavane nove šanse u Rusiji, pre svega zapošljavanje, kaže Holosna.

Stanovnici Krima to nisu doživljavali kao pretnju, priznaje ona: „Niko nije imao ništa protiv i to se smatralo normalnim. No, ruske pasoše na kraju nije dobio veliki broj ljudi. Rusi su na taj način već pripremali aneksiju i samo su želeli da testiraju stanovništvo.“

Kada su 2014. godine ruski vojnici bez oznaka došli na poluotok, Holosna kaže da je zajedno sa suprugama ukrajinskih vojnika išla noću do kasarni kako bi tamo čuvala stražu. Na taj način su, kaže, želele da spreče da Rusi preuzmu kontrolu nad tim objektima ukrajinske vojske i skladištima municije i oružja.

Želja za oslobađanjem Krima i povratkom

Uprkos proukrajinskom otporu, ruske snage su već u martu 2014. uspostavile kontrolu nad Krimom. I posle nelegalnog referenduma o pripajanju poluostrva Ruskoj Federaciji, Holosna je otvoreno nastavila da podrža Ukrajinu. Ona ističe da nijedan od njenih rođaka i prijatelja u Sevastopolju nije verovao u tačnost navodnih rezultata glasanja.

„Mi to nismo prihvatili i vraćajući se kući trolejbusom glasno smo pevali ukrajinsku himnu. Mislili smo da će se sve to ubrzo završiti“, tužno se priseća Irina.

Tokom narednih meseci situacija se dalje pogoršavala. Učitelji su, priča Holosna, počeli da maltretiraju njenu decu u školi, a i ona sama je više puta bila izložena pretnjama na poslu, jer je na odeći imala ukrajinske simbole.

U septembru 2014. Irina Holosna je sa sinom i kćerkom napustila Krim. Najpre su otišli u Lavov na zapadu Ukrajine. Tamo se pridružila ukrajinskoj vojsci – ona je već pružala otpor separatistima koje je na istoku zemlje podržavala Rusija. Od tada je Holosna prošla mnoga ratišta duž fronta u regiji Donjecka, kao i posle velike ruske invazije 2022. Sada se kao pripadnica jedinice za izviđanje iz vazduha priprema za odlazak na borbeni zadatak na jugu zemlje.

I Isa Akajev i Irina Holosna već deset godina ratuju u ukrajinskoj vojsci protiv ruske agresije. Njih dvoje žele da doprinesu oslobađanju poluostrva da bi se potom mogli da se vrate tamo. Na Krimu su i dalje mnogi njihovi rođaci. Skoro čitava Akajevljeva porodica je ostala tamo. A Holosna na Krimu ima bratovu porodicu i baku. Ona je uverena da do oslobođenja može da dođe samo vojnom intervencijom. Ali dodaje da je sigurna da se to neće dogoditi uskoro.