Zašto se NATO toliko plaši Trampa?

Četiri godine na čelu najveće i najvažnije članice NATO bio je čovek poznat po svojoj nepredvidljivosti i samovolji.

Njemu se priprisuje napuštanje saveznika u Siriji i Iraku, haos u Avganistanu koji je pomogao talibanima, često ponižavanje Evropljana.

Prema rečima Žana-Kloda Junkera, „Tramp nikada nije smatrao Evropljane saveznicima“, već ih je video kao „mračne figure koje Americi ne žele ništa dobro“.

Pritom je Junker jedan od retkih političara koji je uspevao da sarađuje s Trampom. Ipak, u razgovoru sa studijom ARD-a u Briselu izneo je poražavajuću ocenu Trampovih godina.

„On je stalno ponavljao, čak i na sastancima, da je EU izmišljotina s ciljem da oslabi američki uticaj u svetu“.

Otvorena kritika

Već na otvaranju nove zgrade sedišta NATO u Briselu 2017, Tramp je saveznicima održao pridiku: „SAD su u proteklih osam godina trošile više na odbranu nego sve ostale NATO članice zajedno“, rekao je Tramp okupljenim liderima, napominjući da 23 od 28 zemalja članica ne plaća dovoljno za odbranu.

Prozvanom se verovatno osećala nemačka kancelarka Angela Merkel, jer su izdaci Nemačke za odbranu neposredno pre toga dostigli tek oko 1,2 procenta bruto domaćeg proizvoda, što je daleko od dogovorenog cilja od dva procenta.

Tramp nije prestajao sa kritikom, rekavši da je to „vrlo, vrlo direktno“ izložio generalnom sekretaru Jensu Stoltenbergu. Merkel je to to kiselo slušala.

Rute pohvalio Trampa

„Zahvaljujući Donaldu Trampu, povećali smo svoja izdvajanja za odbranu“, izjavio je Mark Rute nedavno prilikom preuzimanja dužnosti kao novi generalni sekretar NATO. To nisu bile jedine reči hvale koje je Holanđanin, na iznenađenje mnogih prisutnih, uputio Trampu. Pohvalio je i njegov kritički stav prema Kini, koji su u međuvremenu mnogi prihvatili.

Kome je zapravo bila usmerena ova iznenađujuća poruka? O tome se diskutuje, a jedan od odgovora glasi: možda direktno Donaldu Trampu. On je u tesnoj trci sa Kamalom Haris, pa nije isključeno da bi se noćna mora mogla ponoviti. Međutim, ovoga puta NATO želi da bude spreman.

Zato već nedeljama u debatama odjekuje izraz „otporno na Trampa“: NATO mora da se postavi tako da ga drugi Trampov mandat ne dovede u egzistencijalnu krizu.

Da je to sasvim realna mogućnost, pokazale su Trampove zbunjujuće, ali očigledno ozbiljno shvaćene izjave s početka izborne kampanje ovog proleća. Naime, Tramp je izjavio da bi u slučaju napada pomogao samo zemljama koje „plaćaju račune“. Ako to ne čine, on bi Vladimiru Putinudao odrešene ruke.

Problem pripreme za ekstreman scenario

„Ideja da se NATO može učiniti ‘otpornim na Trampa’ je iluzija“, objašnjava Marko Overhaus, stručnjak za SAD pri Fondaciji za nauku i politiku. Veoma je teško pripremiti se za ekstreman scenario – da SAD izađu iz NATO ili povuku veliki broj vojske iz Evrope – veoma je teško.

„Transatlantski odnos, posebno u oblasti odbrambene politike, strukturalno je potpuno neuravnotežen“, ističe Overhaus, napominjući da je 75 procenata tereta na SAD, a 25 procenata na Evropljanima, što svakako nije izbalansiran odnos.

NATO se nada da će imati još četiri godine vremena

Iz perspektive NATO, bila bi prava sreća kada bi predsednicaKamala Haris donela još četiri godine za rešavanje ove neravnoteže. Vojno gledano, to bi podrazumevalo sticanje ključnih sposobnosti u kojima su Evropljani posebno zavisni od Amerikanaca.

To uključuje, na primer, vazdušnu i raketnu odbranu, kao i sisteme za rano upozoravanje. Ključna je i komandna struktura potrebna za upravljanje velikim vojnim operacijama. A da ne pominjemo važnost američkog nuklearnog oružja stacioniranog u Evropi.

I politički bi moglo postati veoma teško

„A šta ćemo da radimo ako se Trampova administracija politički distancira od NATO?“ pita se politikolog Marko Overhaus. Ako bi SAD vodile politiku „prazne stolice“, kakvu je nekada sprovodio Šarl de Gol, Evropa bi morala da nađe odgovor na to i preispita tradiciju kolektivnog donošenja odluka.

Konkretno, to bi značilo pripremiti se na mogućnost da SAD iskoristi svoj položaj velike sile protiv volje Evropljana. Overhaus smatra realnim i mogućnost da bi Vašington mogao početi da „navodi NATO saveznike da rade jedne protiv drugih“.