Zašto se Nemačka muči da savlada ideju o slanju tenkova u Ukrajinu

Ako je ruska invazija na Ukrajinu potvrdila jednu stvar, to je da se mir na kontinentu ne može uzimati zdravo za gotovo. Status kvo – decenije niske potrošnje i odbrana nisu prioritet politike – ne može se nastaviti.

Ovo je posebno tačno u Nemačkoj, koja je godinama trošila mnogo manje na vojsku nego mnogi njeni zapadni saveznici, ali sada preispituje svoj pristup odbrani u zemlji i inostranstvu.

Nekoliko dana nakon što je invazija počela prošlog februara, nemački kancelar Olaf Šolc održao je govor u parlamentu u kome se obavezao da će potrošiti 100 milijardi evra za modernizaciju nemačkih vojnih kapaciteta.

On je takođe obećao da će Nemačka podići svoju potrošnju za odbranu na 2 odsto BDP-a i okončati duboko oslanjanje na rusku energiju, posebno na gas.

Međutim, skoro godinu dana kasnije, kritičari kažu da Šolcova vizija nije uspela da postane stvarnost. A Nemačka je optužena da odugovlači kada je u pitanju slanje svog moćnijeg oružja u Ukrajinu.

Kritike su porasle poslednjih dana pošto su američki i evropski lideri izvršili pritisak na Berlin da pošalje tenkove nemačke proizvodnje Leopard 2 u Ukrajinu ili bar dozvoli drugim zemljama da to učine.

Stručnjaci procenjuju da oko 2.000 tenkova Leopard koristi 13 zemalja širom Evrope, i da se oni sve više smatraju vitalnim za ukrajinske ratne napore kako sukob prelazi u drugu godinu. Ali Berlin mora ovim državama dati odobrenje za ponovni izvoz tenkova nemačke proizvodnje u Ukrajinu, a do sada se odupirao pozivima da to učini.

Šolc je insistirao na tome da bi svaki takav plan morao da bude u potpunosti koordinisan sa celom zapadnom alijansom, a nemački zvaničnici su nagovestili da neće odobriti transfer Leoparda osim ako se i SAD ne slož sa tim da pošalje neke od svojih tenkova u Kijev.

U petak je ključni sastanak zapadnih saveznika u Nemačkoj prekinut bez šireg sporazuma o slanju tenkova u Ukrajinu, nakon što je novi ministar odbrane te zemlje Boris Pistorijus rekao da njegova vlada još nije donela odluku.

Pistorijus je odbacio tvrdnje da Nemačka „stoji na putu“ „ujedinjenoj koaliciji“ zemalja koje se zalažu za plan. „Postoje dobri razlozi za isporuku i postoje dobri razlozi protiv toga… sve prednosti i nedostatci moraju biti veoma pažljivo odvagnuti, a tu procenu eksplicitno dele mnogi saveznici“, dodao je on.

Odluka Nemačke da se ukopa u slanje tenkova verovatno će loše proći kod njenih saveznika, kako u neposrednom, tako i u dugoročnom periodu.

„To je kao da kiselina erodira sloj za slojem poverenja“, rekao je visoki diplomata NATO-a za CNN u petak. Diplomata je dodao da bi nemačko oklevanje takođe moglo imati trajni uticaj na ostatak Evrope i potencijalno gurnuti druge članice alijanse bliže SAD, čak i ako Nemačka ne želi to da učini.

A podele u alijansi su poslednjih dana samo postale javne – ranije ove nedelje, poljski premijer je opisao Nemačku kao „najblaže rečeno najmanje proaktivnu zemlju iz grupe“ i sugerisao da bi njegova zemlja mogla da pošalje Leoparde u Ukrajina bez odobrenja Berlina.

Balansiranje

Uprkos svim kritikama nemačkog oklevanja u pogledu tenkova, Berlin je odigrao ključnu ulogu u podršci Ukrajini tokom prošle godine. SAD i Velika Britanija su jedine dve zemlje koje su Kijevu isporučile više vojne pomoći od Nemačke od početka invazije, navodi Institut Kil.

Vojna podrška Nemačke Ukrajini je evoluirala tokom vremena. Odbacila je svoju dugogodišnju politiku neisporučivanja smrtonosnog oružja u zone sukoba i nedavno je pojačala isporuke teže opreme Ukrajini, uključujući oklopna borbena vozila pešadije i raketne odbrambene sisteme Patriot.

Vlada, međutim, vidi tenkove kao ogroman korak u odnosu na oružje koje je do sada isporučeno Ukrajini, i strahuje da bi odobravanje nemačkih tenkova da se koriste protiv Rusije Moskva videla kao značajnu eskalaciju.

Stručnjaci kažu da je uzdržanost delimično posledica pragmatičnog pristupa Berlina sukobu uopšte i relativno stidljivog vojnog stava koji seže decenijama unazad, na osnovu onoga što je sam Šolc opisao kao „dramatične posledice dva svetska rata koja su nastala u Nemačkoj“.

„Nemačka je godinama bila na mirnodopskim osnovama. Trenutno nemamo stručnost u postupku ili nabavci da bismo bilo šta uradili brzo. Istina je da smo decenijama naš budžet za odbranu doživljavali kao poklon našim saveznicima jer su smatrali da je to važno“, rekao je Kristijan Moling, zamenik direktora Nemačkog saveta za spoljne poslove.

Šta god da se desi u Ukrajini, Nemačka će morati sebi da postavi neka velika pitanja o bezbednosti u narednim godinama. Apetit za unapređenjem nemačkih oružanih snaga značajno je porastao od početka rata.

Kristin Lambreht je prošle nedelje podnela ostavku na mesto ministarke odbrane zbog kritika njenih napora da modernizuje vojsku. Lambrehtova se borila da uradi bilo šta značajno sa 100 milijardi evra koje joj je Šolc stavio na raspolaganje prošle godine. Lider demohrišćana, glavne opozicione stranke u Nemačkoj, optužio je kancelarku da svoj prošlogodišnji govor nije shvatila ozbiljno.

Šta Nemačka želi?

Osoba koja sada može da potroši taj novac je Pistorijus, koga nemački zvaničnici vide kao siguran par ruku spreman za posao. Pitanje na koje on i Šolc moraju da odgovore jeste koliko daleko je Nemačka spremna da ide u ozbiljnom vojnom prisustvu u Evropi.

Nemačka je u decembru priznala da neće ispuniti Šolcovo obećanje da će ispuniti zahtev NATO-a o potrošnji na odbranu 2022. godine, i rekla da će verovatno ponovo promašiti cilj 2023. godine.

A njena vojna spremnost je inferiorna u odnosu na neke druge evropske sile. Prema saradnji sa Random, Nemačkoj bi trebalo otprilike mesec dana da mobiliše potpuno oklopnu brigadu, dok bi britanska vojska „trebalo da bude u stanju da izdržava najmanje jednu oklopnu brigadu neograničeno“.

Stručnjaci za odbranu kažu da će Nemačkoj biti teško da ode veoma daleko ili veoma brzo u svojim naporima da ojača svoju vojsku.

„Da, obavezali smo se da ćemo više trošiti na našu bezbednost, ali bez ikakve jasne ideje na šta tačno treba da se potroši ili kako se to uklapa u širu bezbednosnu strategiju“, rekao je Moling.

Moling takođe veruje da bi nemačke odbrambene ambicije mogle da budu sputane političkom voljom: „Karijere su izgrađene na narativu da je Nemačka nacija koja voli mir. Javno raspoloženje se menja i verovatno je na prekretnici, ali bilo bi veoma teško biti lider koji je od Nemačke napravio vodećeg igrača u evropskoj bezbednosti.

Evropski zvaničnici i diplomate su pesimistični i misle da realnost nemačke politike znači da će ona na kraju nastaviti da se opire ozbiljnoj reformi odbrane.

Ključni trenutak

U diplomatskim krugovima se često kaže da je nemački model uspeha 21. veka izgrađen na tri stuba: jeftina kineska radna snaga, jeftina ruska energija i američke garancije bezbednosti.

Mnogi veruju da će ovo dobro poznato preferiranje diplomatskog pragmatizma i kasnija nevoljnost da se izabere strana značiti da će sve reforme odbrane biti ozbiljno ograničene.

Jedan nemački zvaničnik rekao je za CNN da će mejnstrim političarima biti teško da se oslobode starih navika: „Oni imaju inherentan skepticizam protiv otvorenog pristajanja na stranu SAD i suptilnu nadu da se odnosi sa Rusijom mogu popraviti.

Berlin je takođe pružio podršku Ukrajini na druge načine, preduzimajući mere da se odvikne od ruskog gasa i dajući primer ostatku Evrope, čija je ukupna potrošnja gasa opala od početka rata.
Ali bezbednosna mapa Evrope je ponovo iscrtana, kao i linije podele u međunarodnoj diplomatiji. Ruska, ničim izazvana, invazija na drugu zemlju pokazala je jasnije nego ikada da moralne vrednosti nisu univerzalne.

Nemačka je zaštićena članstvom u NATO-u dok održava ekonomske odnose sa nepoželjnim partnerima.

Ta politika je sada prozirna i Nemačka mora tačno da odluči kakav glas želi da ima u trenutnom razgovoru koji se vodi o globalnoj bezbednosti. Odluke koje donosi u narednih nekoliko godina mogle bi da igraju ključnu ulogu u definisanju bezbednosti celog evropskog kontinenta u decenijama koje dolaze.