Zašto se penjati na Mont Everest?

Fotografija južnog vrha Everesta vratila mi je ova sećanja. Ali, kako je to drugačiji Everest! Sjajna izolacija vrha sveta je nestala. Umesto toga, dugačak je spisak planinara koji čekaju da nakratko stanu na vrh.

Nije teško uvideti zašto. Kako stoji u reklami ekspedicione kompanije „Seven summit Trecks“: „Ako želite da iskusite kako je boraviti na najvišoj tački na planeti i imate snažno ekonomsko zaleđe da nadoknadite svoju starost i strah od rizika možete se prijaviti za VVIP ekspedicionu uslugu Mont Everesta“. Potrebno vam je „snažno ekonomsko zaleđe“ jer će vas to koštati 130.000 dolara. Ima i jeftinijih ponuda da se popnete na Everest, ali svi počinju od iznosa od 11.000 dolara koji nepalska vlada naplaćuje za dozvolu.

Ne bi trebalo da se protivimo tome što vlada ove siromašne države traži prihod od bogatih stranih alpinista. Ali, čak i uz najbolju podršku koju novac može kupiti, u retkom vazduhu na visini od preko 8.000 metara, ljudi umiru – 12 osoba samo u 2019. Na planini je još najmanje 200 tela, neka u provalijama, druga zatrpana u snežnim lavinama. Ostala su opisana kao „uobičajeni prizori na putu do vrha Everesta“.

Ranije se uzimalo zdravo za gotovo da će, ako je neki planinar u opasnosti, drugi da mu priteknu u pomoć, sve i ako to znači odustajanje od njihovih planova. Nije više tako. Izveštaj iz 2006. piše kako je Dejvid Šarp, koji je odabrao da se penje na Mont Everest bez podrške Šerpa (lokalno stanovništvo), postepeno umirao od promrzlina dok je oko 40 planinara prošlo pored njega na svom putu ka vrhu. Za Edmunda Hilarija to je „užasavajuće“.

Kasniji izveštaji sugerisali su da mnogi od 40 alpinista nisu primetili Šarpa ili nisu bili svesni da mu je bila potrebna pomoć. Ali neki alpinisti poput Australijanca Breda Horna eksplicitno su kazali da su na planini samo da dođu do vrha i da se neće zaustavljati kako bi nekome pomogli dok ne postignu svoj cilj.

Iskoristio sam primer spasavanja deteta koje se utapalo u plitkom bazenu kako bih istražio pitanja o našoj obavezi da spasavamo živote stranaca. Kada pitam studente da li bi zagazili u plitki bazen da spasu dete od utapanja, sve i ako bi pri tom uništili svoje omiljene i najskuplje cipele, kažu mi da ne možete porediti dečiji život s parom cipela, i da bi, naravno, spasili dete. Šta ako je jedini način da spasite dete od udara zahuktalog voza tako što ćete ga preusmeriti u sporedni kolosek i tako uništiti vašu najdragoceniju imovinu, stari Bugati u koji ste uložili većinu svoje ušteđevine? Nema veze, većina i dalje kaže, morate spasiti dete.

Ako je tako, zašto onda penjanje na Mont Everest nekoga sprečava da spase život kolege alpiniste? Da li je to zato, kako kaže Horn, jer branimo svoj stav, „svako zna koji je rizik“? To može biti tačno, ali, kako je Imanuel Kant rekao, naša obaveza da pomognemo strancima utemeljena je u našoj želji da se nama pomogne u nevolji.

Stoga, ne možemo želeti, kao univerzalni zakon, da ljudi prolaze pored stranaca u nevolji. Horn bi trebalo da odgovori da bi, u slučaju da je njemu trebala pomoć, drugi planinari imali opravdanje da ga ostave da umre dok oni nastavljaju da se penju ka vrhu.

U svakom slučaju, sve i ako imate dovoljno sreće da stignete do Everesta i da ne prođete pored planinara u nevolji, i dalje birate da stignete do vrha umesto da spasite život. To je zato što je cena same ekspedicije dovoljna da spasi živote nekoliko ljudi, ukoliko bi bila donirana humanitarnoj organizaciji.

Uživam u pešačenju i boravku na divljim mestima. Volim pohode koji me dovedu do vrha, posebno one sa pogledom. Tako da mogu razumeti zašto se Hilari želeo popeti na Mont Everest. Ali teško mi je razumeti zašto bi neko to video kao vredan cilj danas. Nije potrebna velika planinarska veština, i daleko je od iskustva divljine.

Arnold Koster, holandski planinar koji organizuje ture na Everest, kaže da većinu njegovih klijenata čine lovci na trofeje, a ne planinari. Tim Mekartni-Snejp, koji se popeo na Everest 1984. kaže da su današnji alpinisti „više zainteresovani da o tome govore na koktel zabavi nego da zaista budu na planini. To je pitanje prestiža.“

Ako je tako, možemo samo sa žaljenjem zaključiti da nas želja za prestižom navodi da postavimo ciljeve koji podrazumevaju besmislene ili čak štetne aktivnosti, pre nego one koji imaju vrednost nevezanu za reputaciju, kao što je pomaganje unesrećenima i rad na tome da svet učinimo boljim mestom.

Autor je profesor bioetike na Univerzitetu Prinston

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org