Zašto se strani radnici sve više plaše Nemačke?

Rumunki Mari ostvarili su se snovi kada je dobila dobro plaćen posao u reklamnoj industriji u Berlinu. Nakon studija u Velikoj Britaniji i nekoliko godina rada u Rumuniji, 30-godišnjakinja je konačno bila tamo gde je godinama želela da bude.

„Kada sam došla u Nemačku rekla sam sebi: ’Sad počinje novi život. Zaista se može živeti na Zapadu’, pomislila sam u sebi. I mislila sam da ću ovde da ostanem do penzije.“

Samo godinu dana kasnije, početna euforija ustupila je mesto razočarenju. Mara je usamljena, s ljudima jednostavno „nije kliknulo“. Jedan od razloga je i jezička barijera. U Bukureštu je doduše pohađala kurs nemačkog, ali se u svakodnevnom poslu govori samo engleski. „Mogu da razumem šta se govori sve dok govorite polako. Mogu da naručim kapućino, ali još nisam u stanju da vodim ozbiljne razgovore.“

Borba s birokratijom

U njenoj kompaniji su i nakon pandemije korone uglavnom nastavili da rade od kuće. Kolege viđa samo na ekranu. „To me je baš opteretilo. A vikendom je još gore, ne znam da li da izađem i s kim bih mogla da se nađem“, kaže Mara za DW.

Pronaći stan u Berlinu još jedna je prepreka, kao i nemački jezik u državnim institucijama. Službenici joj traže dokumenta, Mara ih ne razume. To je prilično nezgodna situacija. „Naravno da ne mogu da tražim od ljudi u Nemačkoj da ne govore nemački, nikad to ne bih uradila. Ali, kada ih pitam da li govore engleski, obično veoma brzo i glasno kažu: ’Ne!’ Malo više otvorenosti i fleksibilnosti bi pomoglo.“

Strancima u Nemačkoj nije lako

Marin slučaj nije usamljen. U studiji Tibinškog instituta za primenjena ekonomska istraživanja koju je naručila nemačka Savezna agencija za zapošljavanje, a u kojoj je anketirano skoro 1.900 stranih radnika putem Fejsbuka, bilo je velikih pritužbi na nedostatak društvene integracije. Dva od tri kvalifikovana radnika iz vanevropskih zemalja izjavila su da su zbog svog porekla u Nemačkoj doživeli diskriminaciju.

Bilo je i pritužbi na to da se stručna kvalifikacija ne priznaje na adekvatan način. Strogo nemačko pravo na boravak posebno je problematično za migrante iz zemalja koje nisu članice Evropske unije.

Stručna radna snaga brzo dolazi, ali još brže odlazi

Posledice po Nemačku su ozbiljne – to je stav i berlinske istraživačice migracija Naike Furutan, koja predaje na univerzitetu Humbolt. Ona kaže da je to sada već postala „statistička realnost“. Mnogi strani stručnjaci koji su došli „brzo su i otišli“ – a drugi vrhunski stručnjaci više ne dolaze, ukazala je Furutan na konferenciji koju je organizovala poslaničkog grupa SPD-a. Prema aktuelnoj studiji OECD-a, Nemačka je očigledno izgubila svoju privlačnost.

U pogledu profesionalnih mogućnosti, prihoda i poreza, perspektive, mogućnosti za članove porodice, okruženja, raznolikosti i kvaliteta života, kao i prava na ulazak i boravak, Nemačka se nalazi tek na 15. mestu od 38 zemalja OECD-a. Godine 2019. bila je na 12. mestu.

Brže do državljanstva? Ne hvala!

To je podatak koji bi morao da alarmira političare, jer u Nemačku ionako dolazi mnogo manje radnika migranata nego što je zemlji potrebno. Prema Saveznom zavodu za zapošljavanje, u Nemačku bi trebalo da stiže po 400.000 migranata godišnje da bi tržište rada bilo stabilno. Ali 2021. je došlo samo 40.000.

Nemačka vlada trenutno radi na sveobuhvatnoj reformi zakona o imigraciji. Takođe bi trebalo da bude olakšano i dobijanje državljanstva. Ali to je sporno, i to ne samo u vladajućoj koaliciji, u kojoj to koče liberali (FDP). Prema reprezentativnoj anketi instituta za istraživanje javnog mnjenja YouGov, 59 odsto Nemaca protivi se tome da migranti brže dobijaju državljanstvo.

Nešto mora da se promeni u glavama

Nemačkom društvu teško padaju promene. Građani moraju da shvate da integracija nije jednosmerna ulica, kaže Furutan. „Ne činimo samo mi nešto za ljude, oni u stvari čine nešto za nas kada dođu ovde. To sada treba da nam uđe u glavu.“ Međutim, promena u načinu razmišljanju neće se dogoditi sama od sebe – to zahteva jasne smernice države protiv diskriminacije.

Vreme teče, a Nemačka je u opasnosti da zakasni u svemu. Velika Britanija, SAD, Kanada i Australija više nisu jedine koje se takmiče za kvalifikovane radnike. „Mi uopšte nismo svesni da Saudijska Arabija, Katar i Emirati sprovode ogromnu kampanju regrutovanja. Da Filipini više ne daju svoje ljude i da se Afrika kao kontinent trenutno veoma trudi da zadrži svoje ljude“, upozorava Furutan.

Kvalifikujte i obučite izbeglice

„Kada je reč o kvalifikovanoj imigraciji, voz nije u potpunosti otišao, ali jeste već dobrano odmakao“, kaže Aladin el Mafalani, profesor vaspitanja i obrazovanja u Društvu za migracije pri Univerzitetu u Osnabriku. „Mi smo veoma jednojezična zemlja i vremenski uslovi ovde nisu baš sjajni, a nemamo ni baš nešto mnogo plaža. Imamo dakle ogromne nedostatke, a ne činimo dovoljno da ih nadoknadimo.“

El Mafalani je na konferenciji SPD-a pozvao Nemačku da se više fokusira na one koji su već ovde. To se pre svega odnosi na ljude koji su u Nemačku došli kao izbeglice. U 2015. godini bilo ih je više od milion, a među njima je mnogo mladih koji su sada već završili pripravnički staž i rade. Nemačka bi međutim čak i njih mogla da izgubi ako im status boravka ostane neizvestan.

U Eritreji nema izvoda iz matične knjige rođenih

Krista, bivša nastavnica srednje stručne škole, navodi jedan primer. Posle 2015. brinula se za mlade izbeglice iz Eritreje. „Rekla sam da ćemo ih sve poslati u dualnu stručnu školu i to je odlično ispalo.“ U međuvremenu, te izbeglice su sada zanatlije, tehničari mehatronike, medicinske sestre, građevinski inženjeri… „Na pozicijama su sa mogućnošću napredovanja.“

Posle osam i po godina u Nemačkoj, većina njih bi želela da dobije državljanstvo, ali to nije moguće, jer npr. Eritrejci nemaju izvod iz matične knjige rođenih. „Oni sada žele da nas napuste i odu u druge zemlje“, kaže Krista. „U Engleskoj dobijaju državljanstvo posle dve godine, a ovde ne smeju ni da se venčaju. Zato se osećaju odbačeno. Pa to je smešno“, kaže ona ogorčeno.

Na spakovanim koferima

Ni Mara više ne može sebe da zamisli u Nemačkoj. Da ostane do penzije? To za Rumunku više nije opcija. „Sada stvari sagledavam potpuno drugačije. Možda ću da ostanem još godinu-dve, ali ne vidim sebe ovde u narednih pet do deset godina.“

Istraživačica Naika Furutan upozorava da se pitanje emigracija sa svim svojim posledicama, u Nemačkoj ne shvata dovoljno. I mnogi će možda i da se vrate u zemlje svog porekla. „Šta ako revolucija u Iranu bude uspešna, pa se veliki deo Iranaca vrati nazad? Ja se malo šalim, pa kažem: Nemačka bi onda ostala bez zubara.“