Zašto se u vodonik investiraju milijarde?

To sada valja promeniti. Do 2045. godine Tisenkrup namerava da svoju proizvodnju čelika učini klimatski prihvatljivom. Na području fabrike u Duizburgu građevinski radovi su već počeli. Umesto „prljavog“ uglja uskoro će se koristiti vodonik. „Novim procesom ćemo svake godine uštedeti oko 3,5 miliona tona ugljen-dioksida“, kaže Vajnberg. To je jedan od najvećih projekata dekarbonizacije, odnosno smanjivanja zavisnosti od fosilnim goriva, na svetu.

Višenamenski energent

„Vodonik može da igra važnu ulogu u mnogim sektorima,“ kaže Tom Smolinka iz instituta Fraunhofer. Može se koristiti ne samo u industriji čelika ili hemijskoj industriji, već i u saobraćajnom sektoru ili u elektranama.

Zato se i savezna vlada oslanja na vodonik – i želi ga kao energent etablira u Nemačkoj. No, to nije tako jednostavno. Do sada su u toku samo manji pilot projekti, što tehnologiju čini prilično skupom. Osim toga, potrebno je izgraditi kompletnu infrastrukturu.

Za to su nužna postrojenja za proizvodnju, tj. elektrolizu. A biće potrebno i oko 10.000 kilometara cevi za transport vodonika. Takođe potencijalni korisnici, poput fabrika čelika ili cementa, moraju da prilagode svoja postrojenja. Sve to zahteva milijarde investicija.

Uvoz će verovatno biti potreban

Uprkos tome, savezna vlada u idućim godinama očekuje ogromnu potražnju koja će postajati sve veća. Potreba bi na kraju mogla da bude tolika da se vodonik više neće proizvoditi isključivo u Nemačkoj. Ministarstvo privrede zato dugoročno planira da uvozi 50 do 70 posto iz inostranstva – na primer, putem cevovoda ili brodovima.

„Najbrže može da se realizuje cevovod do Danske i dalje do Norveške. Takođe razgovaramo s Velikom Britanijom i Irskom o izgradnji cevovoda,“ kaže savezni ministar privrede Robert Habek. Mogući su i uvozi iz Francuske, Španije i Portugalije. „A korišćenje postojećeg gasovoda do Alžira bio bi još jedan koridor za uvoz,“ dodao je ministar.

Konkurencija za vodonik

No većina planova za sada postoji samo na papiru, iako već postoje tzv. energetska i vodonična partnerstva sa oko 40 zemalja širom sveta. Trenutno je najvažnije obezbediti potrebne količine vodonika kada, kako se očekuje, u drugim zemljama počne proizvodnja u velikim razmerama.

Savezna vlada do sada nije bila posebno konkretna. Još uvijek nije jasno odakle tačno vodonik treba da stigne i koliko će sve to koštati. Jedino što je sigurno jeste da vlada već sada ulaže mnogo novca kako bi etablirala korišćenje vodonika u Nemačkoj.

Kritike iz opozicije i privrede

Opozicioni Demohrišćani kritički gledaju na te planove. „Moramo bolje iskoristiti naše potencijale u Evropi,“ kaže Andreas Jung, stručnjak CDU/CSU za energetiku. On se boji pre svega međusobne konkurencije unutar Evrope i kaže: „Naš cilj bi bila zajednička evropska nabavka.“ Naime, ako bi svaka zemlja u Evropi sama nabavljala vodik, cena bi mogla znatno da poraste.

Ivon Ruf je takođe skeptična. „U Nemačkoj to nećemo moći da realizujemo u tom vremenskom okviru. I kada je reč o uvozu, zaostajemo u izgradnji infrastrukture,“ kaže stručnjakinja za vodonik iz konsultantske firme Roland Berger. Ciljevi za proizvodne kapacitete su previše optimistični, smatra ona.

U firmi Tisenkrup u Duizburgu su optimisti. Prva postrojenja na vodonik u proizvodnji čelika trebalo bi da budu u funkciji od 2027. godine. „Naravno da verujemo vladi da će obezbediti snabdevanje vodonikom,“ kaže Vajnberg. „Inače ne bismo gradili ovo novo postrojenje“, prenosi DW.