Zašto su Amerikanci nezadovoljni uprkos jakoj ekonomiji?

Za ovaj čuveni slogan iz predizborne kampanje Bila Klintona 1992. se nekada smatralo da odražava ključni problem koji je na umu američkih glasača u svakoj izbornoj godini.

Dakle, da li će se ta mantra pokazati prikladnom i ove godine?

Iako je previše rano da se proglasi ekonomska pobeda, izgleda da je inflacija obuzdana a da nije izazvala recesiju, tržište rada ostaje čvrsto, a politike predsednika Džozefa Bajdena su neproporcionalno bile od koristi za Amerikance sa niskim prihodima (iako još mnogo toga treba uraditi).

Ipak, u anketi za anketom, ispitanici izražavaju duboko nezadovoljstvo rukovodstvom zemlje.

To nezadovoljstvo se ne odnosi samo na Bajdena već se proteže i na sve „glavne ekonomske lidere“, uključujući šefa Sistema saveznih rezervi SAD Džeroma Pauela, kojeg čak nije ni imenovala sadašnja administracija.

To ne može da bude pripisano nedavnim spoljnopolitičkim odlukama na Bliskom istoku, pošto je odobravanje bilo na niskom nivou i pre Hamasovog napada 7. oktobra.

Umesto toga, izgleda da postoji veliki raskorak između načina na koji ekonomisti vide stanje američke ekonomije i toga kako ljudi percipiraju sopstveno blagostanje.

Kako se to objašnjava?

Jedna hipoteza je nejednakost. S jedne strane, standardna nejednakost prihoda – merena Gini koeficijentom ili raspodelom plata – očigledno ne objašnjava rastuće nezadovoljstvo.

Nakon porasta tokom prethodnih decenija, nejednakost prihoda je ostala stabilna proteklih godina, a Bajdenova politika je eksplicitno nastojala da reši ovo pitanje.

S druge strane, nejednakosti u oblasti zdravstva ili širom regiona ostaju očigledne, a trenutne ekonomske politike ne mogu mnogo toga da učine da ih preokrenu u kratkom roku.

Možda još važniji je rastući osećaj među ljudima u mnogim delovima zemlje da su političke i akademske elite zaboravile na njih i da im je više stalo do Palestine na Bliskom istoku nego do Ist Palestina, grada u Ohaju.

Druga hipoteza, posebno važna mlađoj generaciji, je da se neizvesnost u pogledu profesionalnih i ekonomskih mogućnosti ljudi povećala u svetu koji je obeležen veštačkom inteligencijom, geopolitičkim sukobima i klimatskim promenama.

Mogućnost prelaska u više klase u kojoj su uživale ranije generacija sada ne izgleda verovatna.

Problem sa ovom hipotezom je to što je ona zasnovana na naknadnoj evaluaciji uspeha prethodnih generacija.

Retrospekvino, znamo da je sticanje fakultetske ili više diplome i ulazak na tržište rada ranih 1990-tih – na početku hiperglobalizacije i brzog ekonomskog rasta – bilo ekvivalentno pobedi na lutriji za one koji su imali dovoljno sreće da to urade.

U to vreme, međutim, nismo imali predstavu o tome šta nas čeka.

Ranije generacije su doživljavale iste svakodnevne brige i neizvesnosti sa kojima se mlađe generacije suočavaju danas, ali one nisu dovele do istog široko rasprostranjenog nezadovoljstva.

Treća hipoteza fokusira se na sveopšti pad institucija i javnog života, koji obuhvata sve od gubitka građanskog diskursa do gerontokratije, rastuće političke polarizacije i čestih paraliza politike (pomislimo na gornje granice zaduženja i zatvaranja vlade).

Ova pitanja možda imaju samo slabe veze sa ekonomijom, ali ona doprinose porastu razočaranja u funkcionisanje američke demokratije.

Manje sumorno gledište je da je trenutno nezadovoljstvo nusproizvod napretka koji su SAD ostvarile kao društvo.

Dok su se neki vidovi nejednakosti povećali, drugi su se primetno smanjili.

Retko ko bi doveo u pitanje to da žene, Afroamerikanci i članovi LGBTQ+ zajednice imaju mnogo više mogućnosti danas nego pre dve decenije, kada su još uvek bili isključeni iz mnogih oblasti.

U relativnom smislu, beli muškarci su najviše toga izgubili.

Ako se svet posmatra kroz prizmu neprekidne borbe za moć sa nultom sumom, ne bi trebalo da iznenadi što vidimo otpor onih koji gube privilegije koje su dugo uzimali zdravo za gotovo.

Još jedno „pozitivno“ shvatanje je da su izvori nezadovoljstva, kao što je nejednaki tretman, danas više izraženi upravo zato što su ljudi svesni novih mogućnosti i faktora koji vode ka uspehu (odnosno, „pravila igre“).

Umesto da se osećaju zadovoljno zbog onoga što su postigli, oni se fokusiraju na ono u čemu nisu uspeli da ostvare svoje težnje.

Razmotrimo slučaj prijema na elitne fakultete.

Moja matična institucija, Univerzitet Jejl, imala je oko 18.000 prijava za klasu 2007, u poređenju sa 52.000 za klasu 2027.

Jednu generaciju ranije, Jejl se možda smatrao nedostižnim za sve osim nekolicine; ali sada je san nadohvat ruke, a prijave samo pristižu.

Drugu stranu predstavlja ogorčenje koje porodica kandidata oseća nakon što ga elitni fakultet odbije.

Oni iz tog iskustva ne izdvajaju to da su imali priliku, već da se obećanje nije ostvarilo.

Isto razočaranje koje proističe iz neispunjenih obećanja u svetu rastućih težnji može da objasni nezadovoljstvo u mnogim drugim kontekstima, od napretka u profesionalnoj karijeri do sudbine kompanija.

Pozitivna strana je to da ljudi osećaju veće samopouzdanje kada razmatraju penjanje na sledeću stepenicu na lestvici.

Kao što je i obično slučaj sa društvenim fenomenima, izvor današnjeg nezadovoljstva je verovatno multidimenzionalan i uključuje elemente svih gore pomenutih objašnjenja, kao i mnogih drugih.

Koliko god to jednom ekonomisti bilo teško da prizna, jedna stvar je sigurna: Ne radi se samo o ekonomiji, glupane.

Pinelopi Koujianou Goldberg, bivši glavni ekonomista Svetske banke i glavni urednik časopisa „American Economic Review“, je profesor ekonomije na Univerzitetu Jejl.

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org