Zašto su žvake bile zabranjene u SSSR-u?

Tako je žvakaća guma dočekala sudbinu mnogih drugih stvari koje se nisu uklapale u sovjetsku predstavu o tome šta je ispravno.

Zvanično nije zabranjena, ali nije bila poželjna.

Gumeni slatkiši su postali pravo „zabranjeno voće“ za sovjetsku decu i tinejdžere.

Bili su željni da ga imaju i bili su spremni da učine sve za to. Neki su čak molili strance za žvake, rizikujući pažnju organa za sprovođenje zakona.

Neprijateljski proizvod

Sve do 1970-ih, SSSR nije proizvodio žvake.

Samo nekolicina ljudi koji su bili u inostranstvu znala je za žavke i probala ih: diplomatsko osoblje i njihove porodice, prevodioci, itd.

Ali prosečnom sovjetskom građaninu žvaka nije bila poznata.

Žvaku su, međutim, sovjetski ideolozi osudili kao odraz besmisla kapitalističkog sistema i simbol neprijateljske američke kulture.

Sa slabljenjem gvozdene zavese nakon Staljinove smrti, elementi zapadne kulture postepeno su počeli da prodiru u sovjetsku stvarnost.

Godine 1955. sovjetski građani su čak imali priliku da putuju u inostranstvo. ž

Vrlo malo njih je imalo ovu priliku i putovanje je bilo podložno mnogim uslovima: besprekornom reputacijom, preporukama, popunjavanjem iscrpnog upitnika od pet stranica sa ličnim podacima, pa čak i lekarskim uverenjem.

Međutim, čak i kada su išli u inostranstvo, Sovjeti su imali pravo da sa sobom ponesu prilično ograničenu količinu novca i zamene je za potrebnu valutu.

Svi su se trudili da kupe nešto značajno, bilo šta od odeće, a za žvake ili druge sitnice nije mnogo ostajalo, pa je nisu donosili u tako velikim količinama.

Otrovana žvakaća guma sa oštricama

Ne zna se tačno kada je žvakaća guma prvi put masovno došla u Sovjetski Savez.

Verovatno je prvi talas popularnosti povezan sa VI svetskim festivalom omladine i studenata u Moskvi 1957.

U prestonici je bilo mnogo stranih posetilaca, koji su ponekad davali žvake kao suvenir, a zauzvrat dobijali sovjetske sitnice, poput bedževa.

Kad se prijateljska razmena pretvorila u komercijalnu akciju, to se već zvalo „farcovka“ – kupovina/prodaja ili trampa sa strancima.

Tako je pre i posle festivala prilična količina zapadnih predmeta za domaćinstvo stigla u SSSR.

Dileri „farcovke“ su mogli biti privedeni zbog spekulacija ili deviznih transakcija, ali to nije sprečilo sovjetsku omladinu.

Sledeći „bum žvaka“ desio se tokom Olimpijskih igara 1980. u Moskvi.

Atmosfera pre toga bila je prilično napeta, jer su je kapitalističke sile bojkotovale, a sovjetske vlasti nisu isključile moguću sabotažu.

Sada je teško utvrditi izvor glasina, ali je po gradovima u kojima su se održavala takmičenja počela je da se širi glasina da policajci navodno idu u neke škole i fabrike i upozoravaju da je opasno stupiti u kontakt sa stranacima, te da žvaka može biti otrovana ili čak napunjena žiletima.

Pričalo se o nekom školarcu koji je prihvatio takav „poklon“ i završio u bolnici.

Takođe je istaknuto da prihvatanje bilo kog poklona znači „obožavanje Zapada“ i da je osoba koja prihvati poklon bila samo nekoliko koraka udaljena od toga da je regrutuju strane obaveštajne službe.

Među mladima je, međutim, bilo onih na koje sve pretnje i zabrane nisu imale efekta.

Za mnoge je žvakaća guma postala simbol živopisnog zapadnog života, privlačna i nepristupačna.

Sovjetska „žvaka“

SSSR je počeo da proizvodi sopstvenu žvaku nakon tragičnih događaja 1975. godine na stadionu Sokolniki u Moskvi, gde su igrale omladinske hokejaške reprezentacije SSSR-a i Kanade.

Kanadski tim je sponzorisao Vriglei’s žvakaća guma, koju su neki od navijača žvakali na utakmici.

Po završetku meča, sovjetski gledaoci su pojurili na izlaz sa stadiona iza kojeg su se nalazili kanadski autobusi.

Međutim, izlaz je bio blokiran i svetla na stadionu su se iznenada ugasila.

Prema jednoj verziji, namerno su ugasili svetla, kako strani novinari ne bi mogli da snime nalet sovjetskih tinejdžera oko žvakaće gume.

Zbog blokiranih vrata i mraka došlo je do zastoja u kojem je stradala 21 osoba.

Trinaest žrtava bilo je mlađe od 16 godina. Nakon incidenta u Sokolniki, prva sovjetska proizvodnja žvakaće gume počela je 1977. godine u Jerevanu (Jermenska SSR). Usledila je proizvodnja žvakaćih guma u jednoj od najvećih sovjetskih konditorskih kompanija „Rot Front“.

Žvake od jagoda, narandže, nane i kafe osvanule su na policama u pakovanjima od po pet komada.

Sve do raspada SSSR-a, žvakaća guma je ostala predmet spekulacija, ali sa pojavom njene masovne proizvodnje, uzbuđenje oko nekada poželjnog atributa zapadnog života počelo je da jenjava.

Devedesetih godina, kada je uvozna roba preplavila rusko tržište, strane žvake su brzo zamenile sovjetske žvake, a deca i tinejdžeri su imali novi predmet razmene, pa čak i sakupljanja – umetke sa slikama marke žvakaćih guma „Turbo“.