Zašto Tesla nikada nije dobio Nobelovu nagradu

Godinama kruže priče zašto Srbija, odnosno bivša Jugoslavija, ima samo jednog Nobelovca, Ivu Andrića i da li je još neki srpski naučnik, književnik ili državnik zaslužio ovo priznanje. Pored kuloarskih priča, mnogi su se i pisci i naučnici bavili u svojim delima upravo ovom polemikom.

Tako je dr Mark Sajfer, u svojoj knjizi „Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija“, obradjivao upravo pitanje – zašto veličanstveni um poput Tesle nikada nije dobio Nobelovu nagradu, iako je bio nominovan. Sajfer je izvore našao u doktorskoj disertaciji na istu temu.

Najbliže je, barem u medijima, Tesla bio dobijanju Nobela 1915. godine. Tada je upravo “Njujork Tajms” izvestio da su dugogodišnji suparnici u “ratu struja”, Nikola Tesla i Tomas Alva Edison, podelili te godine Nobelovu nagradu za fiziku.

Ipak, ispostavilo se da je potkrala greška i da je dopisnik londonskog “Dejli telegrafa” iz Kopenhagena zapravo potpuno pogrešno preneo vest, koja je kasnije počela da kruži svetom.

Upravo je Sajfer pokušao da, na osnovu spisa koje se čuvaju u “Muzeju Nikole Tesle” u Beogradu, otkrije zašto ni jedan ni drugi naučnik nisu dobili Nobela. Te 2015. godine su zapravo podbedili otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag.

Sajfer podatke o Tesli te godine nije našao ni u arhivi Kraljevske akademije u Švedskoj, gde se Tesla nije našao ni u užem krugu, iako nema podataka o dva glasa (33 I 34) u fasciklama. Šta je Sajfer otkrio?

Zapravo Nikola Tesla te 1915. godine nije ni bio nominovan za Nobela, a nominaciju je dobio tek 1937. godine, kada ga je prijavio profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je predhodno kandidovao i Alberta Anštajna, pozvavši se na statut Nobelove fondacije da se mogu nagraditi starija dela, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme. Pod tim je podrazumevao otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magentnog polja.

Ipak, Nobelov komitet je odbacio preporuku uz obrazloženje da su ti pronalasci, iako genijalni i prethodnica elektrotehnike, ostvareni četiri decenije ranije. Upravo ovo obrazloženje Sajfer smatra odgovorom na pitanje zašto Tesla nije dobio Nobela – zastarelost izuma.

Poznati fizičar i član Hrvstske akademije nauke i umetnosti Vladimir Par je 2007. godine izneo podatak da je Tesli Nobel izmakao – čak 10 puta. U stručnoj publikaciji “Tesla – vizionar 21. Veka” Par govori da je najvažnije Teslino otkriće pronalazak elektrona i rendgenske svetlosti za koje će i biti dodeljena prva Nobelova nagrada za fiziku 1901. godine Vilhemu Konradu Rendgenu. Tesla je prvi otkrio tu novu svetlost, ali je zakasnio sa objavljivanjem saznanja jer je obnavljao laboratoriju koja je izgorela u požaru početkom 1895.

Drugi državnik sa ovih prostora kome je “za dlaku” izmakao Nobel je, naravno, Josip Broz Tito. On je bio zvanični zvanični kandidat za Nobela 1973. godine, ali je nagradu tada odlukom komisije dobio Henri Kisindžer.

Postoje brojne teorije zašto Tito te godine na kraju nije izglasan za dobitnika Nobelove nagrade za mir, a pominje se da je presudio i samo jedan glas.

Iako je za promotera Titove kandidature angažovan vojvoda od Luksemburga, sa ciljem da kandidatura izgleda politički neutralna,  Titu se upravo 1973. zameralo što se obračunavao sa liberalima u Srbiji i hteo da skloni profesore sa Beogradskog fakulteta. Svetski mediji su u to vreme izveštavali i o obračunu Tita sa Maspokom u Hrvatskoj.

Pripreme za Titovu kandidaturu trajale su nekoliko meseci, a pohvale koje su poslate na adresu u Oslo imale su čak 200 strana. Predlog da se Brozu dodeli ta nagrada za 1973. u Oslo je 26. januara te godine poslao predsednik Savezne skupštine Jugoslavije Mijalko Todorović. Obrazloženje je imalo četiri poglavlja: 1. Tito u inostranim izvorima; 2. Titova pisma i izjave; 3. Dokumenti Titove spoljne politike; i 4. Hronika Titovih poseta i susreta s državnicima sveta.

Za Tita su pismo podrške Nobelom komitetu poslali o jedini naš Nobelovac Ivo Andrić, ali i pisac Miroslav Krleža. Citirane su izjave o Titu Vinstona Čerčila, ali i Žan-Pol Sartra, Džavaharlal Nehrua, Roberta Kenedija, ali I brojnih glumaca poput Čarlija Čaplina. U literaturi naučnika i književnika koji su pisali o Titovoj nominaciji pominje se i da je on imao više podršku slavnih ličnosti od svih ostalih.

Međutim, verske zajednice odbile su da podrže i potpišu predlog teksta podrške da se Maršalu dodeli nagrada za mir. To je odbila kako SPC, tako i Zagrebačka nadbiskupija.

Broz nije dobio Nobela za 1973, ali je u to vreme dobio „utešnu“ nagradu, koja je nazvana po Panditu Džavaharlalu Nehruu (1889-1964), predsedniku Indije i jednom od osnivača Pokreta nesvrstanih, a dodeljuje se za unapređenje svetskog mira i zbližavanje među narodima. Ta nagrada, koja je ustanovljena 1966, i Titu je dodeljena jednoglasnom odlukom žirija.

Čak dvojica funkcionera Socijalističke partije Srbije bili su kandidovani za Nobela za mir. Tako su predstavnici srpskog i albanskog Kokusa u Kongresu SAD uputili pismo Nobelovom komitetu u kojem nominuju premijera Srbije Ivicu Dačića, kosovskog premijera Hašima Tačija i visoku predstavnicu EU Ketrin Ešton za Nobelovu nagradu za mir za 2014. godinu, zbog njihove ključne uloge u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Aprilski sporazum postignut uz posredovanje Ketrin Ešton predstavlja ključnu i istorijsku prekretnicu i za Srbiju i za Kosovo – kao i za turbulentni region Balkana u celini – kaže se u pismu koje su uputili kopredsedavajući srpskog Kokusa Ted Po i Emanuel Klever zajedno sa liderima albanskog Kokusa u Kongresu Eliotom Engelom i Robertom Aderholtom.

Tokom devedesetih, Dačićev predhodnik u stranci, Slobodan Milošević, nominovan je takođe za Nobela. Radi se o 1995. godini, zahvaljujući niškim socijalistima koji su ga kandidovali. Milošević nije osvojio priznanje ni tada, ni pet godina kasnije – 2000., kada ga je predložio borac NOB-a iz Loznice. U obrazlozenju predloga, borci navode da je „Slobodan Milosevic svojom mudrom i odvaznom politikom, patriotski hrabro komandujuci Vojskom Jugoslavije, uspeo, ono sto je najsudbonosnije, da sacuva integritet nase otadzbine“.