Zašto vojske gube volju za borbom i šta bi istorija mogla da nauči Putina?

Na Badnje veče 1914. godine, britanski vojnik u vlažnim i blatnjavim rovovima severne Evrope Prvog svetskog rata poslao je izveštaj štabu u pola devet uveče: nemački vojnici su osvetlili svoje rovove i pevali božićne pesme, želeći da Britanci srećan Božić.

Britanski oficiri su naredili svojim vojnicima da ćute, ali je bilo prekasno. Britanski vojnik je počeo da peva božićnu pesmu, a nemački vojnik je viknuo preko bodljikave žice „ničija zemlja”: „Dođi, Engleze, dođi k nama.

Vojnici su izašli iz rovova i sreli se usred ničije zemlje. Razmenili su suvenire, čokoladu i vino. Organizovali su čak i fudbalsku utakmicu – Nemci su pobedili 3:2.

Većina onih koji su se srdačno rukovali tog maglovitog badnjaka umrli su pred kraj rata četiri godine kasnije. Međutim, pisma preživelih i mutne crno-bele fotografije pokazuju da događaji tog dana nisu bili samo izmišljena priča. Procenjuje se da je oko 100.000 vojnika sa obe strane jednostavno odbilo da se bori jer su bili previše iscrpljeni i ogorčeni. Ponegde je božićno primirje trajalo do Nove godine, piše CNN.

Više od sto godina kasnije, male su šanse da će ruski i ukrajinski vojnici ove zime razmenjivati poklone. Ali priča o božićnom primirju ilustruje posebnu karakteristiku rata koja služi kao upozorenje uznemirenim Rusima u Ukrajini: postoje trenuci u istoriji kada čitave armije iznenada prestaju da se bore, iako su možda moćne ili čak superiornije od neprijatelja.
Zašto vojske gube volju za borbom?

To je pitanje koje je CNN postavio veteranima i vojnim istoričarima. I dok je istorija prepuna armija poput Carske japanske vojske u Drugom svetskom ratu, koja se borila neverovatnom žestinom iako su znale da neće pobediti, postoje i primeri armija koje su tiho „odustale“ – prestale da napadaju neprijatelja ili su preživeo bi samo najmanji minimum.

Ruske trupe možda dolaze do te tačke, kaže Džef MekKoslend, vojni veteran iz Zalivskog rata i profesor međunarodne bezbednosti na Dikinson koledžu u Pensilvaniji. On kaže da je postalo jasno da je ruska vojska loše opremljena i obučena, a da su njeni vojnici u mnogim slučajevima izgubili volju za borbom. „Strah i panika su zarazniji od kovida“ za vojsku, kaže MekKoslend.

Razlozi za strah i paniku su različiti. Ipak, McCausland i istoričari kažu da su se tokom istorije ratovanja iskristalisala najmanje tri razloga zašto vojske gube volju za borbom.

1. Gube veru u ciljeve

McCausland je svojim očima video razbijenu vojsku bez volje za borbom.

Rekao je da je komandovao bataljonom tokom Zalivskog rata početkom 1990-ih i video predaju tolikog broja iračkih vojnika da njegova jedinica više nije imala gde da smešta ratne zarobljenike. Taj rat je počeo kada je irački lider Sadam Husein napao Kuvajt. Mnogi irački vojnici jednostavno nisu mislili da su Kuvajt i njihov brutalni vođa vredni umiranja. „Postoji jedan primer gde su se irački vojnici predali dronu koji je kružio iznad njih“, podseća MekKoslend.

Noviji primer vojske koja više nije želela da se bori desio se u Avganistanu. Kada je američka vojska počela da se povlači iz zemlje 2021. godine, Avganistanska nacionalna armija se potpuno raspala. Dozvolili su talibanima da brzo preuzmu kontrolu, iako su SAD uložile godine i milijarde dolara u obuku. Razlog za ovu predaju može se svesti na jedno pitanje, kaže MekKoslend. „Da ste pitali talibanskog vojnika za šta se, dođavola, bori, rekao bi da se bori da oslobodi svoju zemlju od okupatora, kao što je njegov deda oslobodio zemlju od Sovjeta, a pradeda od Britanaca. . On se takođe bori za svoju veru, svoju zemlju i svoj dom“, kaže MekKoslend.

A šta ako isto pitanje postavite avganistanskom vojniku?

„Rekao bi da se bori za svoju platu – ako je njegov komandant prvi ne ukrade“, dodaje on. Talibani su verovali u svoje ciljeve; avganistanska vojska nije, zaključuje on.

2. Gube veru u svoje vođe

Svaki rat ima slike koje ga definišu. Iz Ukrajine su se već pojavili neki koji jasno pokazuju kontrast između stilova ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog ukrajinskog kolege Volodimira Zelenskog.

Na fotografijama se vidi Putin u odelu, sam na čelu apsurdno dugačkog konferencijskog stola, u ogromnoj sterilnoj prostoriji. Na drugom kraju stola zgrčeni sede generali ili kakav birokrata. Natpis kao da vrišti sa slike: ‘paranoični i izolovani diktator u akciji.’

Uporedite te fotografije sa slikama Zelenskog. U jednom, on odlučno stoji sa svojim savetnicima na ulicama Kijeva noću i zaklinje se da neće napustiti grad iako su on i njegova porodica u opasnosti. Na ostalim fotografijama prikazan je u maskirnoj uniformi, sa bradom, u zagrljaju sa vojnicima na frontu.

McCausland kaže da ove fotografije nude lekciju o tome kako biti lider. „Samo pogledajte te fotografije i recite za koga biste radije radili“, kaže on. „Nije važno da li ste u vojsci ili radite za korporaciju. Odluka je jednostavna“.

Vojske gube volju za borbom kada izgube veru u svoje vođe“, kaže MekKosland, a ostali se slažu. Rečeno je da vojnici ne očekuju da se njihovi vođe ili generali guraju sa njima u rovovima na frontu. Ali oni žele da znaju da je njihovim vođama stalo do njih i da poštuju njihovu žrtvu.

3. Gube podršku svoje zemlje

Komentatori često upozoravaju na opasnosti od ogromnih podela u američkoj politici, kao i na koruptivnu moć potpuno neregulisanog i nedostupnog novca, kao i na slabljenje društvenih normi. Ono što mnogi nedovoljno naglašavaju jeste da ovi trendovi postaju problem nacionalne bezbednosti u vreme rata. Jednostavno rečeno – vojska može da odustane ako njihova zemlja postane previše podeljena ili korumpirana da bi ih podržala.

Tipičan primer je masovni kolaps vojske Južnog Vijetnama u proleće 1975. Američka vojska je podržavala i pomagala tu zemlju deceniju u ratu sa vojskom Severnog Vijetnama. Ali vlada Južnog Vijetnama bila je preopterećena korupcijom. Njene vođe i njihovi poslušnici koristili su vojnu pomoć za sopstveno bogaćenje, a nikada nisu dobili podršku naroda kome su navodno služili.

Nakon što se američka vojska povukla 1973. godine, Severni Vijetnam je dve godine kasnije započeo svoju poslednju ofanzivu. Južnovijetnamska vojska je jednostavno odbila da se bori.

Ratove ne vode samo vojske. Ratove vode čitave države, njihovi ljudi i institucije. To su, kako ih naziva istoričar Majkl Batler, „društveni podvizi“.

Zdravlje institucija jedne zemlje — vlade, vojske i medija — jednako je važno kao i volja vojnika da se bore, kaže Batler.

Ako je vlast korumpirana i ne uživa poverenje naroda, vojske mogu da izgube volju za borbom, kaže Batler i dodaje da se upravo to dešava u Rusiji, gde društvo pati od „socijalnog zamora” mnogo godina.

Građani Rusije se sećaju traumatičnog raspada Sovjetskog Saveza, divlje korupcije, političke apatije, gušenja nezavisnih medija i glasova opozicije, kaže on.

Bolest koja se širi civilnim društvom u Rusiji verovatno je prodrla i u vojsku, kaže on, a znaci su već tu: hiljade muškaraca pobeglo je iz Rusije kako bi izbegli mobilizaciju. „To je prilično jak dokaz da u ovom ratu nema strasti“, kaže Batler. „Nije iznenađujuće da se ista stvar dešava na liniji fronta gde trupe ili dezertiraju ili prestaju da učestvuju.

Čini se da je energija sada na strani Ukrajine. Muškarci i žene koji služe vojsku znaju za šta se bore. „Ukrajince tera napred možda najveća snaga koju vojnik može da doživi – odbrana sopstvene zemlje, porodice i doma“, kaže MekKoslend.

Veliko pitanje za ruske trupe ove zime

Američka vojska se suočila sa motivacionom krizom pre pola veka u Vijetnamu. Nikada se u tom ratu nisu predali. Nisu izgubili nijednu veliku bitku. Međutim, cela priča je bila ogroman politički poraz. Američka javnost je okrenula leđa ratu. Antiratni protesti potresli su zemlju. Gnev je zavladao kada su saznali da su ih politički i vojni lideri lagali o njihovim ciljevima i uspehu u ratu. Mnogi vojnici su jednostavno izgubili volju za borbom. Naglo povlačenje američkih trupa iz Vijetnama ostaje jedno od najvećih poniženja u američkoj istoriji.

Politički kontekst rata SAD u Vijetnamu razlikuje se od aktuelnog rata u Ukrajini. U Rusiji su antiratni protesti nasilno ugušeni, a mediji uglavnom ne kritikuju Putinove odluke.

Međutim, na bojnom polju ruski vojnici počinju da shvataju ono što su američki vojnici shvatili u Vijetnamu – da se bore za laž.

Džon Keri, veteran vijetnamskog rata i kasnije antiratni senator, upitao je tokom saslušanja u Kongresu 1971. godine: „Kako možemo da tražimo od nekoga da poslednji umre zbog greške?“

Ovo je pitanje koje će ove zime mučiti ruske vojnike u Ukrajini. Ako im Putin ne da odgovor koji će ih uveriti da je njihova žrtva vredna toga, masovno bekstvo muškaraca iz Rusije posle mobilizacije moglo bi da se proširi na front.

I tako, u ledenoj zimskoj noći, kada se vazduhom razliježu zvuci ne božićnih pesama, već vriska umirućih, ruski vojnik bi mogao da upita svog saborca: „Kako da tražimo od nekoga da umre poslednji za greška?“.