Zašto Zapad ćuti na Vučićeve uvrede?

Sagovornici su bili Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije i član Foruma za međunarodne odnose, i Vuk Vuksanović, viši analitičar Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik IDEAS-a, spoljnopolitičkog instituta Londonske škole ekonomije i političkih nauka.

Bilo je reči o tome kako je Vučić žestoko izvređao ambasadore zapadnih zemalja zato što su priznali lokalne izbore na severu Kosova koje su Srbi bojkotovali, da li je Zapadu najvažnije da Vučić normalizuje odnose sa Kosovom, pa će mu zbog toga oprostiti mnoge uvredljive i ratoborne izjave i da li je tačno da Vučić Zapadu priča kako Moskva radi na tome da ga sruši dok se u isto vreme žali Moskvi kako ga Zapad pritiska.

Razgovaralo se i o tome boji li se Vučić Putina, da li je počeo da se distancira od Ohridskog sporazuma o Kosovu s obzirom da u poslednje vreme tvrdi ne samo da ga nije potpisao nego da ga nije ni prihvatio, kao o tome da li bi došlo do povlačenja zapadnih investicija iz Srbije ako bi se Zapad definitivno uverio da Vučić neće da sprovede Ohridski sporazum.

Omer Karabeg: Kad je počeo rat u Ukrajini, mnogi analitičari su rekli da je to kraj Vučićeve politike balansiranja između Zapada i Rusije i da će konačno morati da se opredeli. Međutim, prošlo je više od godinu dana od ruske agresije na Ukrajinu, a Vučić i dalje sedi na dve stolice i reklo bi se da ne namerava da se opredeli. Zašto mu Zapad to dozvoljava?

Srećko Đukić: Mislim da Zapad to radi vrlo svesno i vrlo proračunato. Ne želi da ga iritira, ne želi da ga uzdrma, želi da Vučić bude jak na unutrašnjem planu da bi mogao da kosovsko pitanje uvede u mirnu luku. Ako pogledamo kako je napravljen Ohridski sporazum, vidimo da je Zapad godinama proučavao šta sve Srbija hoće i šta neće pod Aleksandrom Vučićem. I povukao je takve linije razdvajanja koje režim Aleksandra Vučića ne može da ne poštuje.

Vuk Vuksanović: Nisam siguran da je Vučiću stopostotno dozvoljeno da sedi na dve stolice. Politika balansiranja se nastavlja, ali u značajno ublaženoj i modifikovanoj formi kao posledica onoga što se desilo u Ukrajini. To je uvek bila oportunistička politika koja se mogla sprovoditi samo u onoj meri u kojoj elite u Beogradu nisu plaćale visoku cenu takvog ponašanja. To više nije moguće u kontekstu rata u Ukrajini jer Zapad sada drugačijim očima gleda na svako pominjanje Rusije u Srbiji i na Balkanu.

Saradnja Beograda sa zapadnim prestonicama mnogo je snažnija nego sa Moskvom. Ne možemo govoriti o ruskom uticaju u Srbiji kada ruski ministar spoljnih poslova prošlog leta nije mogao da doputuje u Beograd zato što je evropski vazdušni prostor za njega bio zatvoren.

Ne možemo da govorimo o ruskom uticaju kada Rusija zbog evropskog embarga ne može da nam isporuči naoružanje koje smo im platili. Ne možemo više da uvozimo rusku naftu preko naftovoda JANAF. Veze sa Moskvom nisu presečene, ali su značajno smanjene. Vlast koristi odnos sa Moskvom isključivo za unutrašnje potrebe – da bi profitirala od popularnosti Rusije u delovima srpskog javnog mnjenja.

‘Lažovi’ i ‘prevaranti’

Omer Karabeg: Pošto je Zapad priznao lokalne izbore na severu Kosova, koje su Srbi bojkotovali, Vučić se žestoko obrušio na ambasadore zemalja takozvane Kvinte, a to su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija.

Rekao je da je to što oni rade najodvratnije, da su lažovi, da ga varaju i obmanjuju i da treba da ih bude sram. Zašto se on služio takvom retorikom i zašto su oni oćutali na sve te uvrede?

Srećko Đukić: Vučićev vokabular je godinama takav. Nije to ništa novo. On ga koristi i prema opoziciji i prema nekim svojim saradnicima. Sada i prema ambasadorima Kvinte. Uveren sam, međutim, da Zapad Vučiću sve dopušta s ciljem da se reši kosovsko pitanje.

Vidimo da se Vučić preračunao oko Kosova. Ne samo u pogledu lokalnih izbora na severu Kosova, nego i kad je reč o ostavkama srpskih poslanika u kosovskom parlamentu i ostavkama predsednika srpskih opština. Vučićeva politika na Kosovu došla je slepu ulicu. On to ne može da izdrži. Oseća da gubi sve poluge uticaja na Kosovu i Metohiji koje je srpska država imala ranijih godina i to ga baca u očaj.

Omer Karabeg: Mislite da on je sve te uvrede izrekao u očajanju?

Srećko Đukić: Mislim da je to uradio dobrim delom iz očajanja jer je njegova kosovska politika u očajnom stanju, a delom što on nastavlja s radikalskim vokabularom. Znamo kakav je bio vokabular radikala devedesetih godina, on se sada reafirmiše.

Vuk Vuksanović: Čini mi se da između Zapada i elite u Beogradu postoji neka vrsta džentlmenskog sporazuma. Vučiću se dozvoljava da svojoj publici u Srbiji priča šta god hoće dok totalno drugačije izgleda razgovor sa njim iza zatvorenih vrata. Nešto slično se može videti i u nekim drugim situacijama. Recimo, Vučić održava prijateljske odnose se albanskim premijerom Edi Ramom iako Rama traži oslobađanja Hašima Tačija koji je optužen za ratne zločine nad Srbima.

Vučić prijateljuje sa Orbanom iako on maše mapom Velike Mađarske koja uključuje i Vojvodinu. Inače, Zapad veruje da je Vučić, da tako kažem, đavo kojeg poznaju. Znaju šta mogu, a šta ne mogu očekivati od njega.

Oni vide da je opozicija slaba i razjedinjena i da niko od njih nema političku moć niti da osvoji vlast, niti da isporuči ono što bi obećao, dok Vučić ima dovoljno političke moći i da se održi na vlasti i da isporuči ono što obeća. To u velikoj meri oblikuje način na koji se zapadne vlade ophode prema Vučiću.

‘Kad Srbima dozlogrdi’

Omer Karabeg: Vučić ide i korak dalje, pa je pre neki dan u govoru u Donjoj Gradini povodom obeležavanja Dana sećanja na žrtve ustaških zločina u Jasenovcu poručio Zapadu da „kada Srbima dozlogrdi onda nema povratka“.

Ta pretnja me malo podsetila na onaj Miloševićev govor na Gazimestanu kada je rekao da nisu isključene ni oružane bitke. A dan pre Vučićevog govora u Donjoj Gradini u Batajnici kod Beograda održana je velika smotra naoružanja srpske vojske.

Kome Vučić preti, šta želi da postigne agresivnom retorikom i pričom kako je Srbija drastično ojačala svoje vojne snage i da je vojska Srbije danas 10 puta snažnija nego što je bila pre 10 godina?

Srećko Đukić: Koliko je Srbija vojno, ekonomski i finansijski jaka – partneri Srbije to odlično znaju. To što se Vučić često hvali snagom armije, koliko je uložio i koliko će ulagati u novo oružje – prvenstveno je namenjeno publici u Srbiji. On to još začinjava pričom kako je Srbija samostalna i nezavisna u donošenju odluka dok su svi ostali zavisni i sprovode odluke koje se donose u nekim drugim zemljama.

To je nešto što domaća publika, koja podržava Vučića, jako voli da čuje. A što se tiče pretnji vojnog karaktera, mislim da je to pucanj iz prazne puške. Oni koji to prate nešto se mnogo ne uzbuđuju zbog Vučićevih reči. Ali nema sumnje da to truje atmosferu ne samo u Srbiji između onih koji su za Vučića i koji su protiv njega, nego i u celom regionu.

Vuk Vuksanović: Mislim da sve te pretnje i demonstracija sile nisu povratak u devedesete. Jer Vučić, kao majstor političkog opstanka, vrlo dobro zna da je Zapadu prioritet svih prioriteta da spreči bilo kakvu ozbiljnu bezbednosnu krizu na Balkanu.

Lider koji bi započeo bilo kakav sukob na Balkanu bio bi neprijatelj u očima Zapada. A Vučiću treba saglasnost Zapada zarad opstanka na vlasti. Vučić uvek istovremeno igra igru i za domaću i za međunarodnu publiku. Šalje poruke o snazi vojske koje prijaju uhu prosečnog glasača i koje bi mogle izazvati strah Zapada da se ne ugrozi i stabilnost na Balkanu.

On veruje da će, ako se Zapad uplaši, izvući neku korist za sebe. To je retorika koja je osmišljena i za unutrašnju političku promociju i za cenjkanje sa stranim partnerima.

Dvostruka priča

Omer Karabeg: Vi ste nedavno rekli da Vučić Zapadu nudi priču kako Moskva radi na tome da ga sruši, a Rusiji kako ga Zapad pritiska. Može li s tom pričom proći i kod jednih i kod drugih?

Vuk Vuksanović: Vučić je uplašen mogućnošću da Rusi uspostave prekomerno prisustvo u Srbiji jer bi ga to moglo skupo da košta, ali voli da priča različite priče Rusima i Zapadu i da ih huška jedne na druge. Ta mu pozicija najviše odgovara.

Stav Zapada bi se promenio kada bi došlo do Vučićevog čvršćeg vezivanja za Ruse – bilo putem većeg prisustva Vagner grupe u Srbiji bilo da Beograd, na primer, pristane na vojnu vežbu sa Belorusijom. Ali ne vidim da bi Vučić nešto tako uradio jer bi to vodilo ka direktnoj konfrontaciji sa Zapadom.

Srećko Đukić: Zapad ne veruje Vučiću, ali on je rešenje koje do sada nije imalo alternativu jer Zapad nije ni tražio alternativu. Kad je trebalo da se podrži opozicija, Evropska unija i SAD to nisu učinile. Zapad je od početka računao na Vučića, doveo ga je s ciljem da reši kosovski problem. To je igra u kojoj je Zapad stavio sve karte na Vučića dok ne postignu svoje ciljeve.

Kad postigne, videćemo šta će biti dalje. Što se tiče Rusije, Moskvi je uvek bila bliska radikalska i neoradikalska politika u Srbiji. Radikalska politika je u Srbiji utemeljena pre 150 godina na ruskom tkivu i ruskoj podlozi i ona svoju pupčanu vrpcu sa Rusijom nikada nije prekinula. Moskvi ne smeta što se Vučić nudi malo Zapadu, malo Istoku.

Ona je vrlo svesna gde se Srbija nalazi, da je to ostrvo, koje okružuju zemlje Evropske unije NATO saveza, i srpska stolica na kojoj sedi joj je dragocena.

Omer Karabeg: Vučić je već počeo da se ograđuje od sporazuma o Kosovu koji je dogovoren u Ohridu. On sada tvrdi da ne samo da nije potpisao taj sporazum, nego da ga nije ni prihvatio. Kaže da je prihvatio samo koncept francusko-nemačkog plana.
Moskva čeka

Vuk Vuksanović: Francusko-nemački predlog je prvenstveno produkt želje Zapada da se preseče veza Beograda i Moskve. Zapad je shvatio da se veza Beograda i Moskve ne seče na pitanju da li je Srbija uvela sankcije Rusiji ili ne, nego na pitanju Kosova. Jer nerešeno kosovsko pitanje drži Beograd u položaju zavisnosti od Moskve.

Kakav je odnos Moskve prema Ohridskom sporazumu? U trenutku kada je preokupirana Ukrajinom Rusija može da čeka. Ona nije mnogo uradila da sabotira Briselski sporazum nego je pustila da on propadne u stadijumu implementacije. Stoga je moje mišljenje da će Moskva najverovatnije čekati da vidi šta se dešava sa ohridskim dogovorom.

I ukoliko ikada dođe do nekog sporazuma koji se može potpisati i implementirati, Moskva će pokušati da ga sabotira na finalnoj rampi. Jer Moskva odbija bilo kakvo rešenje kosovskog spora koji Rusiju isključuje iz mehanizma njegovog rešavanja jer onda gubi mogućnost da Kosovo koristi u trampi sa Vašingtonom.

Srećko Đukić: Vučićevo ograđivanje da nije potpisao sporazum, da ga nije ni prihvatio, da ga maltene nije ni video ne pije vode i medijatori to nikada neće dozvoliti. To ne dolazi u obzir. Evropska unija i SAD nikako neće ispustiti ono što je postignuto tim sporazumom.

Sve će učiniti da ga sačuvaju i da ga još više upotpune onim što nedostaje da bi Kosovo dobilo sve atribute države. Ali u ovom trenutku to nije perspektiva. U ovom trenutku je postignuto onoliko koliko je moglo da se postigne. To znaju i Beograd, i Priština, i međunarodni posrednici.

Što se tiče Rusije, ona može na Kosovo da utiče onoliko koliko ima svojih akcija na Kosovu. A tamo u okviru kancelarije, koju je detaširala ruska ambasada u Beogradu, ima pet do deset diplomata. Rusija nema svoje ljude ni u KFOR-a, ni na drugim mestima. Ona može da Kosovo posmatra samo sa distance i dobro joj dođe kao presedan što se tiče Gruzije, Ukrajine i Krima. Kosovo je za Rusiju interesantno samo kao moneta za potkusurivanje.

Omer Karabeg: Plaši li se Vučić Putina? Šta bi Moskva mogla da uradi Vučiću ako on odluči da uvede sankcije Rusiji?

Vuk Vuksanović: Ono čega se Vučić najviše plaši je ogromna popularnost Rusije i Putina u Srbiji. To je ključna poluga uticaja Rusije. Dovoljno bi bilo da Vladimir Putin izađe sa izjavom u kojoj oštro napada Ohridski sporazum, pa da vlast u Beogradu bude suočena sa ozbiljnim problemom.

Rat u Ukrajini je pokazao da ruski izazov na Balkanu nije ni u vojnom, ni u ekonomskom, ni u obaveštajnom smislu, već pre svega u borbi za umove i srca lokalne populacije. U kolektivnoj mašti lokalne populacije Rusija se doživljava kao neka vrsta psihološkoga kontratega Zapadu, način da ispoljite svoje nezadovoljstvo Zapadom i njegovom politikom.

Srećko Đukić: Uticaj ruskog faktora u Srbiji je izuzetan. On je politički, emotivni, istorijski, tradicionalni, verski, jednim delom ekonomski, a posebno energetski. Srbija još uvek energetski zavisi od Rusije. A da Rusija zna da vodi energetske ratove u to nema sumnje.

Iako je između Srbije i Rusije postoji bedem zemalja Evropske unije i NATO saveza, ruski bezbednosni faktor u Srbiji uopšte nije za potcenjivanje. Ruski uticaj i rusko prisustvo omogućeni su medijskom i političkom scenom. U Evropi ne možete naći nijednu zemlju koja ima toliko ruskih medija kao što je Srbija. U isto vreme glavni mediji, pre svega televizije koje gleda najveći deo populacije, neprestano emituju proruske vesti.

Najveća pretnja

Omer Karabeg: Ako bi Vučić zbog nekih svojih kalkulacija odbio sporazum o Kosovu, ako bi se priklonio Rusiji i ako bi ojačao veze sa Rusijom, šta bi Zapad mogao da uradi? Čime može da mu zapreti? Da li je realna ona najveća pretnja, koja se nezvanično pominje, a to je povlačenje stranih investicija iz Srbije što bi za Srbiju bilo katastrofalno.

Vuk Vuksanović: Ne verujem da mu je priprećeno povlačenjem investicija. Zapad ipak tako ne funkcioniše. Zapadu je slobodno tržište svetinja i, sem u nekim najekstremnijim situacijama, vladama nije lako da traže od najvećih kompanija da napuste tržište na kojem profitabilno posluju. Zato ne verujem u mogućnost povlačenja investicija, ali postoje druge mere s kojima Zapad može da udari.

Recimo, targetirane finansijske sankcije na Vučića i njegove najbliže saradnike, prekidanje pristupnih pregovora sa Evropskom unijom ili ukidanje bezviznog režima. Te mere bi svakako značajno ugrozile ekonomski razvoj zemlje na koji se vladajuća elita itekako oslanja.

Srećko Đukić: Uopšte ne sumnjam da bi se neke investicije mogle povući. Treba imati u vidu da te investicije nisu investicije u proizvodnju. To su sve dislocirani pogoni iz Evropske unije gde se montiraju. ne znam, kablovi za automobile, motori, elektromotori itd. To može lako da se zavrne. Još lakše mogu da se zavrnu finansije i krediti.

To bi strašno urušilo ugled Srbije kao ekonomske destinacije. A ono što bi najviše pogodilo građane bilo bi uvođenje viza za putovanje u Evropsku uniju. I sam Aleksandar Vučić je govorio da on meri kolika bi bila korist odnosno šteta od uvođenja sankcija Rusiji.

On sigurno tako razmišlja i kad je reč o sporazumu o Kosovu i Metohiji. Mislim da će se vrlo teško odlučiti za otkazivanje tog sporazuma. To bi bilo direktno okretanje protiv Zapada, nešto što Zapad ne bi mogao da prihvati. To bi bio jednostavno bio njegov pad.

Omer Karabeg: U zaključku, dokle će Vučić moći da sedi na dve stolice?

Vuk Vuksanović: Sedeće dokle god može. Cela njegova filozofija se svodi na to da dok god ne plaća visoku cenu, on neće da menja svoju politiku. I sve dok ne bude suočen ili sa velikom pretnjom ili sa velikom nagradom Zapada, ne verujem da će da promeni svoju politiku.

Srećko Đukić: Vučićeva politika sedenja na dve stolice do sada je opstajala zahvaljujući tome što je bila tolerisana od strane Zapada. Mislim da vreme te politike sada ističe imajući u vidu da je počeo proces prijema Kosova u Savet Evrope i druge stvari koje se moraju rešavati na osnovu Ohridskog sporazuma. Vučić će morati da se definitivno opredeli ili za evropsku ili za rusku stolicu.