Zbog čega desničari u Junkeru vide simbol propasti EU

Špigel je njegovom stanju posvetio obiman članak posebno jer desničari u Junkeru vide simbol propasti EU.

Junker, piše Špigel, „potiče iz vremena kada se blago gledalo na to da li su političari bolesni, žale li se na bolove ili su ljubitelji dobre kapljice. Tako su dugo vremena samo upućeni znali koliko su zaista bili veliki problemi sa leđima predsednika SAD Džona F. Kenedija. A o sklonosti Vilija Branta alkoholu se sedamdesetih godina otvoreno pričalo, a da to nije izazvalo jasno zgražavanje. Danas se od političara očekuje transparentnost. Njihov autoritet zavisi od toga koliko na televiziji izgledaju sveže i čilo“, navodi taj hamburški nedeljnik u opširnom članku u aktuelnom broju.

Špigel bespoštedne kritike na račun Žan-Klod Junkera pripisuje u prvom redu „populistima“.

„Protivnici EU diskvalifikuju šefa Komisije kao simbol jedne uzdrmane zajednice i evropske ideje koja je u njihovim očima bolesna. Tegobe Žan-Klod Junkera za njih nisu privatna, već – politička stvar.“

„I ja tebe volim“

„U manjim krugovima“ gotovo svaki briselski novinar zna poneku anegdotu o tome kako je Junker teturao ili se osećao na alkohol, „ali sumnje u to da li je dorastao svojoj funkciji se gotovo nikada javno ne tematizuju“.

„Zato je priča o Junkeru priča o novinarstvu u evropskoj prestonici. U Briselu se prijatelji Evrope drže zajedno, i to ne samo kada ih napadaju zdesna, populisti i nacionalisti kao što su Marin Lepen u Francuskoj ili Hajnc-Kristijan Štrahe u Beču, već i kada se pojave opravdane kritike na račun rukovodećeg osoblja.“

Špigel navodi da se EU otkako je Junker postao važan funkcioner zajednice bitno promenila, i da je danas sa 28 zemalja-članica ona za njega pretežak zadatak kada se radi o kriznom menadžmentu.

Što se tiče njegovog nonšalantnog ponašanja prema drugim političarima ili saradnicima, tapšanja po ramenima, milovanja po glavi, prijateljskog šamaranja ili vickastih reči, to su „muški gestovi u kojima nema nikakvih loših namera; oni su više znak njegove sve veće usamljenosti na čelu institucije sa 32.000 službenika“.

No, Junkerov portparol, „živahan Grk koji je ranije bio poslanik Evropskog parlamenta“, gotovo je prinuđen da redovno objavljuje bilten o zdravstvenom stanju svog šefa.

„Ja hvatam tanad“, kaže on Junkeru, a šef mu odgovara: „I ja tebe volim.“

„Jer, Junker ima razloga da bude zahvalan. U poslednje vreme se množe incidenti koji traže objašnjenje.“

„Na samitu EU u Rigi 2015. Junker pozdravlja mađarskog premijera kao diktatora, udara šefove država i vlada po ramenima, ljubi ih u ćelu, sve kao da je reč o kongresu sovjetskih komunista. Početkom prošle godine, u jednom briselskom lokalu, na oproštaju dugogodišnjeg šefa radne grupe EU za evro Tomasa Vizera, alkohol se služi obilato, Junkeru otkazuju noge, njegov šef kabineta uspeva da ga pridrži i posadi na jednu stolicu. O sceni se nedeljama šuškalo u Briselu, ali je izveštaj o njoj na kraju objavio samo magazin Virtšaftsvohe.“

Usamljenik

Špigel navodi i slučaj kada je prošle godine u irskom parlamentu Junker ponovo teturao, to su svi videli, a on je posle rekao da ima teškoće pri hodanju zbog išijasa i da bi čak više voleo da je bio pijan. U tekstu dalje piše da su „slike poput tih dobrodošle evropskoj desnici da podriva Junkerov autoritet“.

Što se tiče pitanja da li Junker Evropi trenutno „više šteti nego što koristi“, na njega je „teško odgovoriti“. Jer, „Šef Komisije je bolestan čovek koji se bori sa nedaćama starosti i uz to pokušava da radi svoj posao.“ U tome ima uspeha, a nekada mu ne ide, a ima i momenata koji su jednostavno „neprihvatljivi kada je reč o šefu najmoćnije evropske ustanove.“

„Junker redovno pije alkohol kao i milioni drugih ljudi, a da li je alkoholičar, to moraju da prosude lekari i stručnjaci za bolesti zavisnosti. Dok je Špigel mesecima posmatrao Junkera, pratio ga na putovanjima, razgovarao ili kratko telefonirao sa njim, nije bilo nikakvih neobičnih pojava.“

Magazin navodi i da Junkerovi savetnici ponekad govore svom šefu da je bolje da ne ode na neki sastanak, ali da on ostaje „tvrd“. Tako je početkom januara „i pored povišene telesne temperature otišao da primi jednu medijsku nagradu“. „Kada je raspoložen, EU ne može ni da zamisli boljeg zagovornika“.

„Oseća se“, piše Špigel, „koliko mu nedostaje blizina građana, a i ponekog novinara“, stvari koje su bile deo svakodnevice u malom Luksemburgu gde je nekad bio premijer.

„A u Briselu ga noću čeka samo apartman u jednom hotelu.“

Tekst se završava slikom Junkera koji ponekad izađe u malu baštu iza hotela i pogleda da li odatle može da se gleda u njegovu sobu: „Kao da hoće da proveri koliko izolovano živi.“