Zbog kolosalne gluposti: Kako je nemački general upao u mrežu Putinovih špijuna?

U 99,99 odsto slučajeva ovakvi snimci ostaju večna tajna. Prvo, da zaštitite izvor tako da ostane aktivan. Drugo, da procesuirana strana (država, vojska itd.) ne bude obaveštena o svemu što se o tome zna. Treće, osoba koja na taj način upadne u mrežu špijuna često je podložna ucenama i moguće ga je naterati na dalju saradnju, piše Mario Galić za Index.

Ako saveznici prisluškuju jedni druge, šta rade ostali?

Obaveštajne službe širom sveta bukvalno u svojim mrežama hvataju visoke oficire, diplomate na najvišim nivoima, a ponekad i ponekog ministra.

Treba se samo prisjetiti velike afere iz 2021. godine kada je otkriveno da je američka Agencija za nacionalnu bezbjednost, uz pomoć danskih kolega, špijunirala najviše nivoe vlasti u Švedskoj, Norveškoj, Njemačkoj, Holandiji i Ujedinjenom Kraljevstvu tokom 2012, 2013. i 2014. U kraljevinu. Ili afera iz 2013, kada je otkriveno da su NSA i CIA zajedno prisluškivale mobilne telefone kancelarke Angele Merkel.

Kada saveznici prisluškuju jedni druge, šta rade ostali?

Zašto je Putin pustio snimak u javnost?

Na nesreću najviših oficira nemačkog ratnog vazduhoplovstva, Putin (koji je bio pripadnik KGB-a i veoma dobro poznaje puteve obaveštajnih službi) odlučio je da ovaj put objavi snimak jer su potencijalni politički dobici daleko nadmašili sve druge. I bio je u pravu.

Već nedeljama ne jenjava afera oko brbljivih nemačkih generala, iako zapravo u celom razgovoru nisu odali nijednu veliku tajnu, osim što su pominjali da britanski i francuski tehničari pripremaju ukrajinske krstareće rakete za napade na ruske ciljeve.

Svako ko zna kako funkcionišu krstareće rakete bio je jasan od samog početka. Da bi krstareća raketa bilo šta pogodila, podaci se moraju uneti u sistem za navođenje pomoću posebnih računara i povezanih programa.

Pariz i London su zadržali kontrolu nad izborom ukrajinskih ciljeva

Prepustivši tu čast tehničarima francuske i britanske vojske, Pariz i London su zadržali kontrolu nad izborom ciljeva koje će Ukrajinci napasti, kako se Zelenski, Budanov i ostatak tima ne bi izigrali i odlučili da nešto napadnu u dubine Rusije.

Jer rakete SCALP i Storm Shadov isporučene Ukrajini nisu izvozna varijanta sa dometom od 290 kilometara (što je nešto više od 250 km, kako se inače tvrdi), već originalna, namenjena francuskom i britanskom vazduhoplovstvu.

A ta originalna varijanta ima domet od 550 kilometara. Ali pošto Ukrajinci, bez francuskih i britanskih tehničara, ne mogu da unesu podatke o putanji leta, ovaj domet im ne znači mnogo.

Kako su ruski špijuni snimili razgovor?

U stvari, fokus afere je na činjenici da su Rusi došli do razgovora između brigadnog generala Franka Grefea, šefa vazdušnih operacija, i komandanta Luftvafea, general-potpukovnika Inga Gerharca. Tako je inače ozbiljan Bi-Bi-Si objavio članak u kome za stručno mišljenje traži izvesnog profesora iz Centra za sajber bezbednost Sarija.

Dotični profesor je izneo teoriju koja bi se savršeno uklopila u jedan od filmova o tajnom agentu Džejmsu Bondu. Profesor tvrdi da su ruski špijuni verovatno sedeli na marginama avio-salona u Singapuru i čekali prilike. Kaže: ako ste špijun, kada imate ovakva okupljanja, uvek vredi sedeti na parkingu ili dobiti hotelsku sobu.

Usput je pretpostavio da bi Rusi teoretski mogli da koriste antene velikog dometa u kombinaciji sa kompjuterskim programima sposobnim da uhvate lokalni mrežni saobraćaj. U svetu profesora sajber bezbednosti to bi svakako bio slučaj. U stvarnom svetu, ovo je operativno neizvodljivo. I to iz mnogo razloga.

Objašnjenje je mnogo jednostavnije

Singapur je grad-država, što znači da je njegova površina veoma mala, a nalazi se i na ostrvu, pa je neprimetno ući u njega veoma teško. Avio-salon u Singapuru je jedna od najvećih izložbi avijacije na svetu. Na sajmu učestvuje veliki broj izlagača, stranih delegacija, najviših oficira (često komandanti vazduhoplovstva ili načelnika generalštaba) i ministara odbrane.

Da su ruske obaveštajne službe htele da obrađuju samo najzanimljivije delegacije (iz Evrope, Amerike i Aseanije) na profesorski način, morale bi da pošalju desetine, ako ne i stotine špijuna. Uopšte ne bi bilo sumnjivo da su desetine sumnjivih Rusa ušli u Singapur neposredno pre početka izložbe, donoseći sa sobom teške kofere pune ništa manje sumnjive elektronike.

A onda noći na parkiralištima u iznajmljenim automobilima koji imaju neke čudne antene na krovu. Sve ovo sigurno ne bi privuklo ničiju pažnju. Da bi na kraju sve ovo bilo uzalud da je brigadni general Grefe razgovor vodio iz nemačke ambasade, a ne iz hotelske sobe. Ili da se napio i odlučio da se pozabavi damom sumnjivog morala i propustio razgovor sa nadređenim.
Stotine špijuna nisu bile potrebne

Naravno, ni ruska obaveštajna služba SVR ni ruska vojna obaveštajna služba GRU nisu poslale desetine, a kamoli stotine špijuna u Singapur, već su ceo posao uradile diplomate tamošnje ruske ambasade. Ruske obaveštajne agencije nisu ni morale da pošalju dodatne ljude jer je posao praćenja stranih delegacija za njih obavljala služba bezbednosti domaćina – Odeljenje unutrašnje bezbednosti Singapura.

Ona, kao i sve takve službe u svetu, rutinski snima sve zanimljive razgovore, posebno stranaca. Ako ništa drugo, onda da se na vreme otkriju sve potencijalne terorističke pretnje. Mada je, naravno, veoma dobro znati šta i s kim govore visoki generali i političari.

SVR i GRU tek treba da pronađu nekoliko službenika singapurske službe bezbednosti koji su bili spremni da Rusima prodaju zanimljive snimke za određenu sumu, čija prodaja ne bi ugrozila nacionalnu bezbednost Singapura.

Umesto ogromne, logistički veoma zahtevne i bezbednosno veoma komplikovane operacije slanja špijuna u Singapur, sve je rešeno zamenom pune aktovke dolara (ili danas popularnijeg bitkoina) za USB sa snimcima razgovora. Jednostavno i na obostrano zadovoljstvo.