Zbog pada vrednosti evra rast nemačke privrede sve manje verovatan

U drugom kvartalu ove godine Nemačku je dodatno pogodio talas sve skupljih energenata, nestanak tržišta Rusije i rat u Ukrajini, poteškoće u isporukama iz Kine zbog korone… A tu je i sve manje vredan evro. Pa ipak je privredi Nemačke, koja u velikoj meri zavisi od izvoza, verovatno baš ta konkurentnost pomogla da „ostane u sedlu“ i zabeleži rast od 0,1 odsto – iako su iz državnog Statističkog zavoda u Vizbadenu za drugi kvartal predviđali pad.

Predsednik Zavoda Georg Til kaže: „Uprkos teškim ekonomskim okvirima, nemačka privreda se u prva dva kvartala ipak držala.“ U prvom kvartalu zabeležen je rast od 0,8 odsto, u drugom 0,1, što se objašnjava pre svega većom potrošnjom nakon ograničenja u vreme pandemije.

Novca je u tom periodu još uvek bilo, a možda je upravo inflacija podstakla potrošnju građana, jer su računali da će ubrzo sve da poskupi. U svakom slučaju, potrošnja građana je bila za 0,8 odsto veća nego u prvom kvartalu, a očigledno je da su slično računali i u privredi, pa čak i u državnim institucijama. I potrošnja države je, naime, porasla za 2,3 odsto, a investicije privrede u mašine i vozila zabeležile su plus od 1,1 procenat. Jedino je u građevinarstvu zabeležen pad od 3,4 odsto, ali i to samo zato što se tokom neobično blage protekle zime gradilo punom parom, pa se nekakav rast nije ni mogao očekivati.

Uvoz će Nemačku skupo da košta

Statistički zavod beleži „stabilan“ izvoz, koji je porastao za 0,3 odsto. Ali tu je istovremeno i ono što će nemačku privredu na kraju skupo da košta: i uvoz je porastao za 1,6 procenata. Tu zapravo nije reč o obimu uvezene robe i usluga, već o novcu koji je plaćen. Zbog sve manje vrednosti evra, skuplje je sve što se na svetskom tržištu obračunava u dolarima, a to su praktično sve sirovine i energenti.

Evro je u odnosu na dolar ove nedelje pao na najnižu vrednost u poslednjih 20 godina, a samo od početka godine izgubio je 14 odsto svoje vrednosti. Jirgen Molnar, stručnjak za tržište kapitala kuće „RoboMarkets“ procenjuje da bi, zbog energetske krize i straha od recesije, evro „još prilično dugo“ mogao manje da vredi od dolara, a i američke kuće kao što je „Morgan Stenli“, procenjuju da će evro ostati „negde na 0,99 dolara bar do kraja ove godine“.

Novac beži iz Evrope

I najmanji je problem to što će za evropske turiste sve da bude skuplje u SAD odnosno u zemljama čija je valuta vezana za dolar. Mnogo veći problem je to što će ionako skupe sirovine neminovno da budu udarac po džepu evropskih, odnosno nemačkih potrošača. Upravo je pad vrednosti evra zaslužan za to što je cena nafte u prvom polugodištu u dolarima porasla za 21 odsto, a ako se to preračuna u evre, onda za 38 procenata.

Sve slabiji evro je još jedan problem za Nemačku i Evropu: kapital beži u, čini se, sigurniju luku – Sjedinjene Američke Države. S druge strane Atlantika ne samo da nisu bili u toj meri zavisni od energenata iz Rusije, već su i nafta i gas postali skuplji, pa je ponovo počela eksploatacija na poljima u SAD gde to do tada nije bilo isplatljivo, jer je fosilno gorivo bilo „previše jeftino“. I to je razlog da se novac uloži u SAD, a ne u Evropi.

Povrh svega, tu je i politika Evropske centralne banke: ona nikako da pronađe način da ukroti sve ozbiljniju inflaciju, a da istovremeno novac ostavi dovoljno „jeftinim“ da bi evropske države pokrile sve veće izdatke, bar u toj meri da svojim građanima donekle ublaže posledice sve skupljih energenata. Nakon dugog natezanja, početkom leta konačno je u Evropi podignuta diskontna stopa na 0,5 odsto.

Ovoliko slab evro je problem čak i za Švajcarsku: pre par godina, u doba eksplozije vrednosti „švajcaraca“, tamošnja nacionalna banka uočila je da previše zavisi od tržišta Evropske unije, pa je odlučila da veštački održava kurs. Na kraju je određen kurs 1,08 evra za jedan švajcarski franak, ali sa ovako slabom evropskom valutom to više nije moguće. Zato je evro i prema franku od početka godine izgubio osam odsto svoje vrednosti.